Kosta Hakman: Potvrda da slike na tamne

Piše Dejan Đorić

Povodom izložbe „Pavle Beljanski – prijatelj umetnika: Kosta Hakman“ u novosadskoj galeriji „Spomen-zbirka Pavla Beljanskog“

Kosta Hakman (1899-1961), slikar i profesor Likovne akademije u Beogradu, nagrađen „Zlatnom medaljom“ na Svetskoj izložbi u Parizu 1937, posle smrti bio je zanemaren. U nemačkom logoru u Drugom svetskom ratu proganjan i mučen zbog rodoljublja, na Likovnoj akademiji pao je u nemilost jer je usamljeno ustao protiv profesora komunista. Milica Hakman, umetnikova ćerka, istoričarka umetnosti, velikim zalaganjem uspela je da slikara otrgne od laganog zaborava. Jubilarnih pola veka od smrti obeležila je novosadska „Spomen-zbirka Pavla Beljanskog“, a iduće godine bi trebalo da izađe monografija. U Novom Sadu se do 22. decembra može videti izložba „Pavle Beljanski – prijatelj umetnika: Kosta Hakman“. Posvećena je odnosu slikara i Pavla Beljanskog (1892-1965), diplomate, pravnika i najznačajnijeg kolekcionara međuratne umetnosti, otmenog gospodina za koga je Milan Kašanin rekao: „Kad je bio mlad, Beljanski je ličio na princa iz bajke“. Autorka izložbe i studijskog teksta u katalogu je Jasmina Jakšić, a priznanje treba odati i dr Jasni Jovanov, direktorki „Spomen-zbirke Pavle Beljanski“, koja mudro vodi i unapređuje ovaj muzej.

SARAĐIVAO SA „MLADOM BOSNOM“

[restrictedarea]

Slikar je rođen u Bosanskoj Krupi 22. maja 1899. godine, a školu je učio u Tuzli gde su ga nastavnici opisali kao dečaka „ogromnog rasta i briljantne inteligencije“. Isticao se darom za jezike i crtanje, kao i nacionalnom samosvešću koju je stekao u roditeljskom domu. Poput mnogih uglednih bosanskih intelektualaca sarađivao je sa „Mladom Bosnom“, pa je posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika 1915. godine, premda petnaestogodišnjak, bio uhapšen i poslat na devet meseci robije. Od tada započinju njegove selidbe, putovanja, stranstvovanja, život pun uzbuđenja i opasnosti.
Gimanziju je završio u Sarajevu, a Todor Švrakić, njegov profesor crtanja i praški đak, podstakao ga je da studira u Pragu. Dobio je novčanu potporu od Sarajevske „Prosvete“, otišao u Prag, uspeo da položi prijemni ispit i uđe u pripremnu klasu profesora Vlahe Bukovca, kod koga je studirao i Milan Konjović. Hakman se deklarisao kao „Srbin pravoslavne vere“, a između 1919. i 1923. godine u Pragu, jednom od vodećih likovnih centara, studiralo je preko stotinu đaka sa Balkana. Nastava je bila stroga,  pa on kao i Konjović ubrzo napušta slikanje po starim pravilima akademskog realizma. Prag je onda u likovnom smislu bio predgrađe Pariza, tako da mu je veoma koristio neposredan kontakt sa evropskom kulturom. Procenio je da će studije uspešnije nastaviti u Beču i ponovo ga pomaže sarajevska „Prosveta“. Neformalna nastava mu je odgovarala, slikalo se prema ličnoj naklonosti, a korekture su vršene samo na greškama tehničke prirode. Premda je u bogatim bečkim muzejima pronašao odgovore na mnoga pitanja koja su ga zanimala, nije nastavio studije u Beču. U radu je bio prepušten sebi, za pristojan život nije imao sredstava, a umetnički krugovi za njega kao stranca su ostali zatvoreni. Susret sa Marselom Šnajderom, studentom filozofije, bio je presudan za treći pokušaj studiranja, ovog puta u Krakovu, gde su takođe odlazili Jugosloveni. Poljska likovna akademija je bila naprednija od bečke i praške, analiza slike zasnivala se ne samo na postimpresionizmu koji su mu predavali Stanislav Vajs i najveći poljski modernista Jacek Malčevski, već i na kubizmu, futurizmu i ekspresionizmu. Vredno je radio, ovladavši pravilima sezanizma i plenerizma, pa je na završnom ispitu dobio nagrade za pejzaž i akt. Putuje zatim po Italiji i nastanjuje se u prestonici nove države. U Beogradu je priredio prvu samostalnu izložbu 1925. godine, prodao veći broj slika, sredio materijalno stanje i ispunio davnašnju želju da otputuje u Pariz. U umetničkom centru sveta je predano radio, slikao u ateljeu i u prirodi, dopunivši znanje u muzejima. Ostao je četiri godine u Parizu. Posle povratka u Beograd, njegovu drugu samostalnu izložbu 1929. godine publika i kritika su dobre ocenile. Postao je član grupe „Oblik“ koja je nasuprot grupe „Zograf“ okupljala moderniste.

ISKORAK IZ ISTORIJSKE SENKE
Ivan Meštrović ga je 1930. godine na čelu „Hrvatskog društva umjetnosti“ uvrstio  u reprezentativni izbor jugoslovenske selekcije za izložbu u Londonu. Hakman je u četrdesetim godinama dvadesetog veka bio jedan od najvažnijih srpskih slikara. Na Svetskoj izložbi umetnosti i tehnike u Parizu 1937. godine u veoma jakoj konkurenciji dobio je „Zlatnu medalju“, u Rimu je bila otkupljena njegova slika za „Nacionalnu galeriju moderne umetnosti“, a njegove slike krase i italijanski Parlament. Počinje da se bavi i pedagoškim radom kao profesor crtanja u gimnaziji, a potom na Odseku za arhitekturu Tehničkog fakulteta (1935-1940). Vanredni profesor beogradske Akademije likovnih umetnosti postao je u jesen 1940. godine. Hakman je imao i teorijski dar za promišljanje umetnosti.
Posle izbijanja Drugog svetskog rata dospeo je kao vojnik regularne jugoslovenske vojske u zarobljeništvo. U logoru je kao znalac jezika bio tumač i zbog nepopustljivog stava odbrane naših ljudi i sumnje da je Jevrejin, neprestano je mučen. Od toga je teško oboleo i krajem rata vraćen  u Beograd. Oporavio se zahvaljujući nezi supruge Radmile, sa kojom ga je upoznao, a potom 1947. godine i venčao njegov prijatelj i najveći tadašnji kolekcionar Pavle Beljanski. U tom braku se rodila Milica Hakman. Na Akademiju likovnih umetnosti Hakman se vratio kao redovni profesor 1953. godine, i za razliku od drugih profesora u mladim lavovima, svojim studentima Ljubi Popoviću, Urošu Toškoviću i Miliću od Mačve prepoznao buduće zvezde. Priredio je četiri samostalne izložbe i teško bolestan  umro 1961. godine u Opatiji, gde se lečio od srčanog oboljenja. Posle smrti priređene su mu tri samostalne izložbe i retrospektiva u beogradskom „Muzeju savremene umetnosti“ 1988. godine.
Kosta Hakman je izrazit kolorista, slikar velikog tematskog opsega, sposoban da na tragu sezanizma i postimpresionizma uljanom i akvarelskom tehnikom otkrije svet mrtve prirode, akta, pejzaža, vedute, marine, figuralne kompozicije, portreta i autoportreta. Premda se nije bavio crtežom, uočava se da slike kompoziciono i crtački vešto postavlja, a neke rešava i naglašeno linearno. U blagi i vizuelno prijemčivi svet meko slikane materije plenerista, uneo je oporost i oštrinu, muškost i snagu poteza, čvrstinu kompozicije, a da nije ni sa čim izneverio osnovni pastelni ton Beogradske slikarske škole. Stilski je samosvojan, drugačiji od naših modernista i po tome što je figuralne kompozicije katkad znalački rešavao  izraženim pokretom i dinamikom, dijagonalno presecajući sliku. Nisu ga zanimali suptilni svetlosni odrazi, lihteri ili lokalni ton, već veliki likovni raspon, od krajnje tamne game do svetlih, prosunčanih boja koje deluju skoro opsesivno.
Pojedini istoričari umetnosti, kao Ljiljana Piletić Stojanović, umeli su da prepoznaju Hakmanov kvalitet i posvete mu dve decenije istraživanja. Rezultat toga je manja monografija ove autorke, objavljena u Beogradu 1994. godine u izdanju „Muzeja savremene umetnosti“. Kao kustoskinja tog muzeja ona je nastavila svoj rad na tekstu o Hakmanu, pa je u rukopisu jedna od najstudioznije napisanih naših monografija koja će verovatno biti uskoro objavljena. Slikar je polako, ali sigurno počeo da izlazi iz istorijske senke koja je nezasluženo pala na njega. O njemu je snimljen izvanredan duži dokumentarni film, internacionalno prikazan, u kojem brojni učesnici govore o epohi i slikarevom životu i delu. Urednik filma bio je Dragan Ćirjanić, iskusni i mudri intelektualac, on godinama ostvaruje svoj projekat filmskog otkrivanja zaboravljenih genija srpske kulture.
Kostu Hakmana, umetnika koji je estetsko zasnovao na etičkom i rodoljubivom, prihvatili su kao značajnog i u Bosanskoj Krupi, koja ne pripada Republici Srpskoj. U toku je osnivanje njegovog spomen muzeja u rodnom gradu. On je možda najbolji naš primer da rukopisi ne gore,  a slike ne tamne, i da će prava vrednost ma gde i ma kada uvek biti prepoznata.

[/restrictedarea]