Коста Хакман: Потврда да слике на тамне

Пише Дејан Ђорић

Поводом изложбе „Павле Бељански – пријатељ уметника: Коста Хакман“ у новосадској галерији „Спомен-збирка Павла Бељанског“

Коста Хакман (1899-1961), сликар и професор Ликовне академије у Београду, награђен „Златном медаљом“ на Светској изложби у Паризу 1937, после смрти био је занемарен. У немачком логору у Другом светском рату прогањан и мучен због родољубља, на Ликовној академији пао је у немилост јер је усамљено устао против професора комуниста. Милица Хакман, уметникова ћерка, историчарка уметности, великим залагањем успела је да сликара отргне од лаганог заборава. Јубиларних пола века од смрти обележила је новосадска „Спомен-збирка Павла Бељанског“, а идуће године би требало да изађе монографија. У Новом Саду се до 22. децембра може видети изложба „Павле Бељански – пријатељ уметника: Коста Хакман“. Посвећена је односу сликара и Павла Бељанског (1892-1965), дипломате, правника и најзначајнијег колекционара међуратне уметности, отменог господина за кога је Милан Кашанин рекао: „Кад је био млад, Бељански је личио на принца из бајке“. Ауторка изложбе и студијског текста у каталогу је Јасмина Јакшић, а признање треба одати и др Јасни Јованов, директорки „Спомен-збирке Павле Бељански“, која мудро води и унапређује овај музеј.

САРАЂИВАО СА „МЛАДОМ БОСНОМ“

[restrictedarea]

Сликар је рођен у Босанској Крупи 22. маја 1899. године, а школу је учио у Тузли где су га наставници описали као дечака „огромног раста и бриљантне интелигенције“. Истицао се даром за језике и цртање, као и националном самосвешћу коју је стекао у родитељском дому. Попут многих угледних босанских интелектуалаца сарађивао је са „Младом Босном“, па је после убиства аустроугарског престолонаследника 1915. године, премда петнаестогодишњак, био ухапшен и послат на девет месеци робије. Од тада започињу његове селидбе, путовања, странствовања, живот пун узбуђења и опасности.
Гиманзију је завршио у Сарајеву, а Тодор Швракић, његов професор цртања и прашки ђак, подстакао га је да студира у Прагу. Добио је новчану потпору од Сарајевске „Просвете“, отишао у Праг, успео да положи пријемни испит и уђе у припремну класу професора Влахе Буковца, код кога је студирао и Милан Коњовић. Хакман се декларисао као „Србин православне вере“, а између 1919. и 1923. године у Прагу, једном од водећих ликовних центара, студирало је преко стотину ђака са Балкана. Настава је била строга,  па он као и Коњовић убрзо напушта сликање по старим правилима академског реализма. Праг је онда у ликовном смислу био предграђе Париза, тако да му је веома користио непосредан контакт са европском културом. Проценио је да ће студије успешније наставити у Бечу и поново га помаже сарајевска „Просвета“. Неформална настава му је одговарала, сликало се према личној наклоности, а коректуре су вршене само на грешкама техничке природе. Премда је у богатим бечким музејима пронашао одговоре на многа питања која су га занимала, није наставио студије у Бечу. У раду је био препуштен себи, за пристојан живот није имао средстава, а уметнички кругови за њега као странца су остали затворени. Сусрет са Марселом Шнајдером, студентом филозофије, био је пресудан за трећи покушај студирања, овог пута у Кракову, где су такође одлазили Југословени. Пољска ликовна академија је била напреднија од бечке и прашке, анализа слике заснивала се не само на постимпресионизму који су му предавали Станислав Вајс и највећи пољски модерниста Јацек Малчевски, већ и на кубизму, футуризму и експресионизму. Вредно је радио, овладавши правилима сезанизма и пленеризма, па је на завршном испиту добио награде за пејзаж и акт. Путује затим по Италији и настањује се у престоници нове државе. У Београду је приредио прву самосталну изложбу 1925. године, продао већи број слика, средио материјално стање и испунио давнашњу жељу да отпутује у Париз. У уметничком центру света је предано радио, сликао у атељеу и у природи, допунивши знање у музејима. Остао је четири године у Паризу. После повратка у Београд, његову другу самосталну изложбу 1929. године публика и критика су добре оцениле. Постао је члан групе „Облик“ која је насупрот групе „Зограф“ окупљала модернисте.

ИСКОРАК ИЗ ИСТОРИЈСКЕ СЕНКЕ
Иван Мештровић га је 1930. године на челу „Хрватског друштва умјетности“ уврстио  у репрезентативни избор југословенске селекције за изложбу у Лондону. Хакман је у четрдесетим годинама двадесетог века био један од најважнијих српских сликара. На Светској изложби уметности и технике у Паризу 1937. године у веома јакој конкуренцији добио је „Златну медаљу“, у Риму је била откупљена његова слика за „Националну галерију модерне уметности“, а његове слике красе и италијански Парламент. Почиње да се бави и педагошким радом као професор цртања у гимназији, а потом на Одсеку за архитектуру Техничког факултета (1935-1940). Ванредни професор београдске Академије ликовних уметности постао је у јесен 1940. године. Хакман је имао и теоријски дар за промишљање уметности.
После избијања Другог светског рата доспео је као војник регуларне југословенске војске у заробљеништво. У логору је као зналац језика био тумач и због непопустљивог става одбране наших људи и сумње да је Јеврејин, непрестано је мучен. Од тога је тешко оболео и крајем рата враћен  у Београд. Опоравио се захваљујући нези супруге Радмиле, са којом га је упознао, а потом 1947. године и венчао његов пријатељ и највећи тадашњи колекционар Павле Бељански. У том браку се родила Милица Хакман. На Академију ликовних уметности Хакман се вратио као редовни професор 1953. године, и за разлику од других професора у младим лавовима, својим студентима Љуби Поповићу, Урошу Тошковићу и Милићу од Мачве препознао будуће звезде. Приредио је четири самосталне изложбе и тешко болестан  умро 1961. године у Опатији, где се лечио од срчаног обољења. После смрти приређене су му три самосталне изложбе и ретроспектива у београдском „Музеју савремене уметности“ 1988. године.
Коста Хакман је изразит колориста, сликар великог тематског опсега, способан да на трагу сезанизма и постимпресионизма уљаном и акварелском техником открије свет мртве природе, акта, пејзажа, ведуте, марине, фигуралне композиције, портрета и аутопортрета. Премда се није бавио цртежом, уочава се да слике композиционо и цртачки вешто поставља, а неке решава и наглашено линеарно. У благи и визуелно пријемчиви свет меко сликане материје пленериста, унео је опорост и оштрину, мушкост и снагу потеза, чврстину композиције, а да није ни са чим изневерио основни пастелни тон Београдске сликарске школе. Стилски је самосвојан, другачији од наших модерниста и по томе што је фигуралне композиције каткад зналачки решавао  израженим покретом и динамиком, дијагонално пресецајући слику. Нису га занимали суптилни светлосни одрази, лихтери или локални тон, већ велики ликовни распон, од крајње тамне гаме до светлих, просунчаних боја које делују скоро опсесивно.
Поједини историчари уметности, као Љиљана Пилетић Стојановић, умели су да препознају Хакманов квалитет и посвете му две деценије истраживања. Резултат тога је мања монографија ове ауторке, објављена у Београду 1994. године у издању „Музеја савремене уметности“. Као кустоскиња тог музеја она је наставила свој рад на тексту о Хакману, па је у рукопису једна од најстудиозније написаних наших монографија која ће вероватно бити ускоро објављена. Сликар је полако, али сигурно почео да излази из историјске сенке која је незаслужено пала на њега. О њему је снимљен изванредан дужи документарни филм, интернационално приказан, у којем бројни учесници говоре о епохи и сликаревом животу и делу. Уредник филма био је Драган Ћирјанић, искусни и мудри интелектуалац, он годинама остварује свој пројекат филмског откривања заборављених генија српске културе.
Косту Хакмана, уметника који је естетско засновао на етичком и родољубивом, прихватили су као значајног и у Босанској Крупи, која не припада Републици Српској. У току је оснивање његовог спомен музеја у родном граду. Он је можда најбољи наш пример да рукописи не горе,  а слике не тамне, и да ће права вредност ма где и ма када увек бити препозната.

[/restrictedarea]