Handke o Milanoviću: I hvala i danke, Herr Handke

Piše Miloš Marković

„Ja bih, samo kada bih bio kompetentan za tako nešto, o ovoj knjizi najradije govorio kao o svojevrsnom moralnom traktatu i jednoj vrsti humanističkog krika pred sve većom i sve očiglednijom dehumanizacijom planete“

Kada sam nedavno dobio nemačko izdanje Handkeove knjige „Die Geschichte des Dragoljub Milanovic“ (Jung und Jung, Salzburg und Wien, 2011) nekoliko dana nisam skidao ni najlonski omot sa nje, da je makar prelistam. Prekrio sam je drugim knjigama i novinama, da je ne gledam, da mi svojim sadržajem ne izaziva mučne asocijacije. Nikakva radoznalost, pa ni stečeni nagon za čitanjem, nisu me približavali takvoj knjizi. Teško mi je objasniti delikatna osećanja i maglovita naslućivanja, to ne umem prevesti na jezik logike.
Kada gradskim autobusom prolazim Takovskom ili Bulevarom okrećem glavu na suprotnu stranu da ne vidim ni zgradu Televizije, ni Tašmajdanski park, kako bih sebe poštedeo ubrzanog kucanja srca, grčeva u stomaku i skoka krvnog pritiska.
U toj situaciji hvata me prisilni strah koji ne mogu racionalizovati, neobjašnjivo ubeđenje da ću ponovo začuti mnogobrojne sirene (sanitetske, vatrogasne, vojne, policijske) koje se stapaju u jedno zastrašujuće, čudesno, razarajuće zavijanje. Plašim se da ću čuti krike, vapaje, dozivanja. Instiktivno zatvaram oči ili počinjem razgovor sa najbližim putnikom, kako bih odagnao prizor, sliku čoveka koji skoro sa vrha zgrade, pritisnut urušenim zidom, sa glavom prema zemlji, visi mašući rukama. Lekari se penju uz visoke vatrogasne lestve, amputiraju mu obe noge, ali njegovo srce nije izdržalo. Verujem da je ta slika neizbrisivo ugravirana u biću svakoga ko je imao tu nesreću da je vidi. To, bar za mene, i nije samo jeziva slika, to je pre svega metafora humanitarnosti „Milosrdnog anđela“ i NATO-a.
Uostalom, da i nema već pomenutih razloga, zaobilazim to mesto, pošto mi je pre jedanaest godina zabranjen ulazak u tu zgradu. A verujte mi, nisam je bombardovao! To je, kako su zaključile naše mudre pravničke glave, učinio lično Dragoljub Milanović! Oni su presudu  doneli u skladu sa svojom pravničkom erudicijom, svojom svešću i savešću, samostalno,  bez ikakvih političkih pritisaka, što je i nezamislivo u jednom istinski demokratskom društvu kakvo je, uz pomoć „svojih zapadnih prijatelja“ stvorila sadašnja vlastodržačka elita u Srbiji.
A ja sam, priznajem, lično kriv jer sam u noći njenog razaranja bio dežurni urednik. To je mojim tužiocima i presudiocima poslužilo kao dokaz režimskog pripadništva, što je, naravno, krivično delo! Pošto sam bio i dopisnik sa Kosova, odnosno povremeni izveštač iz Hrvatske i BiH tokom rata, to je bilo dovoljno da me proglase nacionalistom i ratnim huškačem. Bila je to, a i danas je, uobičajena formula za diskvalifikaciju ljudi, za isterivanje sa  posla, za lišavanje prava na egzistenciju.
Istina, niko od mnogobrojnih klevetnika, majstora za političke etikete, nije u tom smislu mogao pronaći ni jedan jedini dokaz. Ali u vreme kada je poražena i logika, i etika, i pravo, i pravda, u vreme mafiokratije i partokratije,  nije trebalo ni tražiti  smislene razloge da me isteraju sa posla i liše prava na egzistenciju.
Bio je to nezapamćen progon i pogrom mnogih novinara, a sve moje kolege i koleginice koje su preživeli bombardovanje Televizije, njih je naš unutrašnji, naš politički NATO u Srbiji, lišio prava na rad. Bio je to, na neki način, nastavak misije „Milosrdnog anđela“.

MORALNI TRAKTAT

[restrictedarea]

Znam, nije normalno ovakvim ličnim iskazima počinjati prikaz knjige. No, ponekada je nemoćno i znanje i iskustvo koje sam sticao tokom svojih novinarskih decenija. Uostalom, ovim i ovakvim tekstom, prvim u javnosti posle toliko godina, i ne mogu, i neću, i ne želim, i ne umem da sačinim kritički, smisleni prikaz knjige Petera Handkea „Priča Dragoljuba Milanovića“ (Beograd, „Žagor“, 2011, prevod Branka-Rista Jovanović). Plašim se da bi puko novinarsko viđenje knjige, bilo na neki način i uvreda za nju kao takvu.
Nadam se, pošto sve ređe i sve teže uzimam pero u ruke, i pošto sam pod razumljivim opterećenjima, da će mi i Handke i redakcija i čitaoci oprostiti, ukoliko se konfuzija u mojoj glavi i osećanjima prenese i na stranice teksta. Ja bih, samo kada bih bio kompetentan za tako nešto, o ovoj knjizi najradije govorio kao o svojevrsnom moralnom traktatu i jednoj vrsti humanističkog krika pred sve većom i sve očiglednijom dehumanizacijom planete. A Srbija je, baš u tom tragičnom smislu, posebna priča.
Ako mi nedeljnik „Pečat“, kao jedini do sada, omogućuje i neku vrstu ličnog pečata, ja ću tu – jedinu – priliku da nešto kažem,  prihvatiti, pa čak i zloupotrebiti! Kazaću, hoću, želim da  obelodanim neka svoja lična, sasvim lična razmišljanja, sasvim lične asocijacije i sasvim lična osećanja, pa i saznanja, povodom NATO  bombardovanja Televizije („RTS“-a). Držaću se, pri tom, samo nesumnjivih činjenica i logike koje one nameću.
Gospodine, veliki gospodine Handke, vi ste me svojom knjigom, svojom kratkom, a toliko ljudskom pričom, vi ste me  primorali, vi ste me obavezali da, skromnosti u inat, kažem, makar samo da pokušam da artikulišem, kako-tako, poneku reč.
Vaša knjiga me je duboko uznemirila, uzbudila i ožalostila! Vi ste oživeli ono što u uzaludnom pokušaju samospasavanja želim da zaboravim, iako nemam moralno pravo na tako nešto. Gospodine Handke, bar u ponečemu, i ne slažem se sa vama!
Dragan, tačnije Dragoljub Milanović (bivši direktor „RTS“-a, bivši novinar, bivši ovo-ono, kao što ćemo sasvim izvesno svi postati bivši ovog ili onog), nije nipošto, uprkos svemu, tragični junak vaše priče, vaše novele, vašeg eseja, vaših meditacija, vaše male, a tako opširne knjige.

ZNAČAJNIJI OD SAMOG SEBE
Dragan Milanović je, sigurno bez svoje želje, bez  svesnih ambicija, pa i zasluga, postao višestruka metafora jednog vremena! On je postao važniji, značajniji i od samog sebe! Njegova čudesna sudbina visoko ga je nagradila i surovo kaznila, skoro istovremeno! On, Dragoljub Milanović (čak mu ni lično ime nije toliko važno, pošto postaje metafora), sa takvom sudbinom može ući u neku antologiju apsurda gde se lična tragedija može tretirati i kao posebna, lična privilegija! Ovo i ovakvo svoje uverenje, koje može delovati kao atak na logiku, moram da objasnim.
Recimo da je Dragan Milanović „običan ubica“, on bi, verovatno, bio osuđen nešto blaže. Da je recimo mafijaš srednjeg kalibra, srednjih  kriminalnih dometa, bio bi, verovatno, pri vlasti ili u vlasti, a moguće je da  bi bio blago osuđen kao „saradnik suda“. U oba slučaja bio bi to običan i brzo zaboravljen robijaš. Kada bi izašao iz zatvora niko ga, kao takvog, ne bi izvukao iz anonimnosti. Ovako, on će postati predmet mnogih pravničkih rasprava, njegov slučaj će se izučavati možda i na fakultetima, obezbediće sebi ulazak makar u pravničku istoriju, a možda će, u nekom vremenu, postati i slavan jer srpski narod više voli i ceni žrtve nego heroje. Vidite, gospodine Handke, da Milanović nije samo žrtva. Ovih desetak godina robijanja – šta je to, to brzo prođe, to je nešto zanemarljivo, to je samo posebna investicija u svoju budućnost!
Kada se u neko buduće vreme (verujem da nije daleko) bude govorilo, raspravljalo i pisalo o slučaju Dragana Milanovića, o pravu i pravdi, o sudijama i tužiocima, o advokatima, o pravnom sistemu „Demokratske Srbije“, tada će sadašnji robijaš iz Zabele kod Požarevca biti u bitno drugačijoj poziciji. On neće morati da se stidi pred svojom decom, svojim potomcima, svojim narodom, ali ne znam šta će biti sa sudijama, tužiocima i njihovim potomcima. I oni će, zahvaljujući Milanoviću, ući u istoriju. Ne znam šta će tada biti sa njima i njihovim ovdašnjim nalogodavcima i „zapadnim prijateljima“. Oni su još uvek u poziciji onih za koje se u narodu kaže – „Boga se ne boje, a ljudi se ne stide“! A kako bi se i plašili kada im sila, kao što je NATO, uliva osećanje sigurnosti i neprolaznosti.
Istina, biće nešto delikatnije kada neko, nekad i negde, možda čak i u Beogradu, postavi pitanje – kako je moguće da se pronađe i osudi jedan jedini čovek, među desetinama hiljada onih koji su bili angažovani politički, medijski, vojno i kako li sve ne, da počine takav i toliki zločin!?
Možda su pravi krivci među onima koji su poginuli braneći se od NATO demokratizacije i NATO humanizacije!? Zamislite kakvi su to drznici koji su se u svojoj suženoj nacističkoj, velikosrpskoj, hegemonističkoj svesti, branili čak i od slobodarske misije „Milosrdnog anđela“!? Ne znam zašto naše „pravosuđe“ ne podiže, makar i posthumne optužnice protiv takvih!? Bio bi to veliki doprinos u procesu naše denacifikacije, naše masovne katarze, našem približavanju „evropskim vrednostima“!  Vi ste, gospodine Handke, dobro uočili da se mašinovođa bombardovanog voza u Grdeličkoj klisuri spasio jedne takve optužnice, jer je imao sreću – da pogine! Sada, zasad, se vode procesi samo protiv preživelih. Svi su na spisku!

PRIČA NARAMKU DRVA
Tako mi je blisko jedno očajanje Petera Handke koji ima uverenje uzaludnosti obraćanja, uzaludnosti svoje priče, svoje posebne priče, svog eseja. U pravu je, jer izgleda da nigde nije uzaludnije smisleno pisati i govoriti, kao što je to u savremenoj, modernoj, demokratskoj, evropskoj Srbiji. Mora se, makar i ukratko, citirati to osećanje uzaludnosti, ta muka pisca koji strahuje da njegova priča možda neće ni imati prave slušaoce.
„Ovo nije propoved, već, rekosmo, priča koju ću, ako bude trebalo, pričati naramku drva ili praznoj puževoj kućici…mrtvim ribama u mrtvom Dunavu, praznim klipovima kukuruza na pustim poljima Vojvodine, sasušenom buketu cveća u zarđaloj konzervi na groblju u, recimo, Porodinu, i na kraju lobanji ili onom što je ostalo od nje, u grobu Iva Andrića.“
Razumem, razumem, blisko mi je to osećanje, rekoh već, a opet, opet ne mogu da vas podržim u takvom raspoloženju. Znate, već nekoliko dana često me pozivaju prijatelji i poznanici da me pitaju da li sam pročitao ovu vašu knjiga. Njihovo oduševljenje, njihove utiske ne mogu da citiram, jer bi mi bila potrebna bar još jedna stranica teksta. Vi, bar vi, gospodine Handke, vi u Srbiji imate veliki broj poštovalaca i čitalaca. Manite vlast, do nje ionako niko normalan ovde i ne drži. Njeni rezultati tek izazivaju pravu muku i mučninu! Mene čudi da već nisu našli neki način da vam zabrane ulazak u Srbiju! Znate, oni ne vole prijatelje kao što ste vi! Oni vole, oni obožavaju samo svoje NATO prijatelje! Njima je malo što je NATO već ušao u Srbiju, što je njen gospodar, oni, zamislite, hoće i sami da uđu u NATO! Oni hoće da mi kao žrtve obožavamo svoje dželate. A tako nešto je poznato samo u retkim psihijatrijskim slučajevima.
Kad već pomenuste Andrića, imam povod da vas podsetim na jednu njegovu procenu, nastalu davno, negde u „svetlim pedesetim“ godinama. Rizikujem da to citiram po svom sećanju. On kaže: „Kad jedan narod provede vekove pod okupatorskom vlašću, a onda ga zajaše njegova rđava uprava, tad se taj narod toliko zbuni i obeznani, da više ne razlikuje vlastitu korist od vlastite štete“.  Naravno, ovo više i nije piščev zapis, već aktuelna dijagnoza sadašnjeg stanja u Srbiji.
Vi se, gospodine Handke, u vašoj knjizi ne možete načuditi kako je moguće da se osudi neko na decenijsku robiju na osnovu pravnički potpuno nevalidnog, neozvaničenog, nepotpisanog papira, a pravi zločinac oslobodi svake odgovornosti! Vi se, kao pravnik, pozivate na pravo, zakone i pravdu, na logiku, na shvatanje ukupne situacije. Možda ne znate da je u Srbiji logika postala neupotrebljiva! Možda ne znate da se ovde patriotizam tretira kao krivično delo ili kao povod za ismevanje ljudi!?
Razumem tugu, klanjam se bolu roditelja i rodbine onih koji su poginuli u Televiziji. Uostalom, to su moje kolege i prijatelji. Roditeljski bol je bol do neba, iznad visina na kojima su leteli „Milosrdni anđeli“! Sa tim i takvim bolom poigrala se i aktuelna vlast manipulišući njihovom neprolaznom tugom.
Kada je na prvu godišnjicu tragedije tešio roditelje, večiti partijski sekretar, večiti urednik i večiti direktor Nenad Ristić, rekao je, verovali ili ne, i ovo: „Poginuli su pravi profesionalci, a nisu poginuli novinari, urednici, komentatori i propagatori!“ Ovo je, naravno, oštra kritika komandi NATO-a zbog njihove neefikasnosti jer su, eto, ostavili u životu više novinara kojima je on bio večiti urednik i šef! A ti nesrećnici koje je on stavljao na spisak za eliminaciju i raznorazna kažnjavanja mogli bi danas da osnuju poprilično masovnu organizaciju pod nazivom „Udruženje žrtava idejne podobnosti Nenada Ristića i sličnih“! On se,  Nenad Ristić, kao šampion partijsko-policijske podobnosti ne nalazi u pomenutoj knjizi. A onaj koji je u nastaloj ratnoj hijerarhiji bio nadređen Dragoljubu Milanoviću, član Informativnog štaba kod predsednika Srbije Milana Milutinovića, on, Božidar Nikolić, on je i sada jedan od vlastodržaca „Javnog servisa evropske SRbije“.
Ovu neočekivanu priliku pružio mi je „Pečat“ povodom knjige Petera Handkea čija se vrednost i smisao nikako ne može procenjivati samo književno-estetičkim merilima. Ona je za mene nešto posebno jer me uverava da nisam usamljen u razmišljanjima o događaju koji čini njen sadržaj.
Na kraju, želim, moram to da kažem – Danke, sehr danke, mein Freund Handke!

[/restrictedarea]