Gluvi telefoni

Piše Aleksandar Đaja

U 2011. godini, od ukupno 185 sednica vlade, čak 142 su bile telefonske, što znači da su se premijer Mirko Cvetković i ministri „sreli“ svega 43 puta ili da je gotovo svaka sednica bila – telefonska. Naravno, Poslovnik o radu vlade propisuje da se telefonske sednice mogu održavati „u naročito opravdanim i hitnim slučajevima“

 

Da Aleksandar Graham Bel, koji je, inače, bio lekar i bavio se (kakva slučajnost!) lečenjem gluvih, nije u Bostonu 1876. godine patentirao svoj epohalni pronalazak, telefon – Vlada Srbije ne bi mogla da funkcioniše! Jer, samo u 2011. godini, od ukupno 185 sednica vlade, čak 142 su bile telefonske, što znači da su se premijer Mirko Cvetković i ministri „sreli“ svega 43 puta ili da je gotovo svaka sednica bila – telefonska. Naravno, Poslovnik o radu vlade propisuje da se telefonske sednice mogu održavati „u naročito opravdanim i hitnim slučajevima“. U slučajevima, ne daj bože, prirodnih katastrofa, kao što su zemljotresi i poplave, invazija vanzemaljaca ili zombija, ali, kako misli bivši ministar Velimir Ilić, i u slučajevima kada „članovi aktuelne vlade više ni očima ne mogu da se vide, pa im preostaje telefon“.

FEUDALNI PARLAMENTARIZAM

[restrictedarea]

Ilić je, međutim, zaboravio da doda kako je takav način rada vlade u najmanju ruku uvredljiv i omalovažavajući po građane Srbije, koji, istina, ovu vladu nisu ni izabrali, nego Brisel i Vašington, ali čak i tako smontirana Vlada Srbije nije morala toliko napadno da pokazuje kako joj do digniteta naroda stalo koliko do „vrbovog klina“! Da narod Srbije postoji zbog nje i luksuznog života njenih ministara, a ne da ona postoji zbog naroda Srbije! Ovako, ispada da je skupoceno preuređen Kabinet za sastanke vlade u Nemanjinoj 11, kao još jedna promašena investicija režima, uglavnom zvrjao prazan, a da su se ministri (čast izuzecima na službenim putovanjima) gotovo uvek nalazili, što po svojim vikendicama, što na svadbama i slavama, a najčešće u svojim partijskim odajama – i odatle, putem mobilne telefonije odlučivali o važnim državnim pitanjima. Posledice takvog srpskog „feudalnog parlamentarizma“ i „gluvog telefoniranja 2-0-1-1“ između premijera i njegovih ministara, ali i ministara međusobno, građanima Srbije su više nego vidljive, ali i stranim zapadnim diplomatama, za koje sigurno ne možemo reći da su „zaljubljeni“ u Srbe: „Svakog dana dobijamo suprotne, konfuzne poruke od predsednika Tadića i ministara Vlade Srbije. Jednog dana se opredeljuju za EU, a drugog insistiraju na Rezoluciji 1244 i oštroj retorici o Kosovu. Pojedini uticajni političari nam u privatnim razgovorima poručuju kako moramo shvatiti da se u Srbiji bliže izbori i da njihove poruke o Kosovu treba drugačije da tumačimo od onoga kako su izgovorene!“ Iako strane diplomate ovim iskazima indirektno ukazuju da srpski vlastodršci „lažu“, ovo je, nažalost,  jedna od retkih situacija kada verujem Zapadu. Zapravo, ne bih imao ništa protiv da oni za dobrobit srpskog naroda „lažu“ samo njih, ali oni „lažu“ i njih i nas – a od dobrobiti ni traga, ni glasa. Samo štete.

RUPA NA DNU ČAŠE
Jer, po stopi nezaposlenosti Srbija je na prvom mestu u regionu. Ni u jednoj od bivših republika SFRJ nije zabeležen takav sunovrat u kojem je za deset godina bez posla ostalo pola miliona ljudi, dok je u poslednjih dvanaest meseci 2011. godine, prema podacima zvanične statistike, u Srbiji dnevno bez posla ostajalo 130 zaposlenih! Takođe, prosečna zarada zaposlenih obračunata za sve bivše jugoslovenske republike je 550 evra, dok je u Srbiji za 30 odsto manja! Podaci dovoljni da se zdrav razboli, a da bolestan umre – zbog nestašice lekova! Jer, ona u Srbiji traje mesecima. Sada nedostaju i citostatici, pošto Republički fond za zdravstveno osiguranje duguje 20 milijardi dinara farmaceutskoj industriji. Jedino uspešno posluju pogrebna preduzeća, bez reklamacija svojih klijenata. Čak je i Milutin Milanković, jedan od najznamenitijih Srba – okrenuo glavu od Srbije! Na novoj novčanici od 2.000 dinara, predstavljenoj krajem prošle nedelje, Milanković ne gleda u grb i simbole države Srbije, već mu pogled curi „van novčanice“, pretpostavljam u guvernera Dejana Šoškića koji je drži u ruci – zapanjen činjenicom da guverner jedne ekonomski propale države, prema zvaničnim podacima NBS, prima platu od 663.719,71 dinara, što je skoro 20 prosečnih srpskih plata! Pored ovakvog guvernera sa velikim ličnim „finansijskim potrebama“, ni ovakvog grafičkog rešenja nema ni na jednoj od najpoznatijih svetskih valuta. Namerno ili slučajno, ne znam – ali diletantski, jeste!
Ali, šta sve to smeta gđi Sonji Liht, predsednici Fonda za političku izuzetnost (na pomen imena te ustanove, uvek pomislim da me neko z…!), predsednici Spoljnopolitičkog saveta MSP Srbije, predsednici Upravnog odbora „Politika a.d“, predsednici kućnog saveta… (pardon, to nije!), da samouvereno zaključi: „Srbija ne stoji u mestu, već polako ide unapred i zato ima mesta za optimizam i nadu da će biti bolje. Potrebno je biti racionalno umereni optimista, a čašu gledati kao polupunu, a ne kao polupraznu…“
Kako uopšte da komentarišem ovakve ubuđale socrealističke fraze iz doba posleratnog komunizma, a da ne uvredim svoju inteligenciju i inteligenciju svojih čitalaca? „ Čašu treba gledati kao polupunu, a ne kao polupraznu“, kaže gđa Liht… Da li nas srpski vlastodršci i njihovi NVO sateliti posmatraju kao mentole, bolide, morone… ili samo kao obične srpske magarce?… Šta ako je telefonski kabl u Vladi Srbije pregrizao miš, pa su se ministri sa svojim premijerom cele 2011. godine dogovarali zabadava? Šta ako čaša ima rupu na dnu? Rupu kroz koju će, bila ona polupuna ili poluprazna, iscureti sve što se u nju sipa, a koja se zove – režim Borisa Tadića!

[/restrictedarea]

4 komentara

  1. Oni se toliko mrze da se ne bi čuli ni telefonom, da im od toga ne zavisi opstanak na vlasti, samim tim i opstanak njihovih džepova. Ali, ovoga puta ni Bel ih neće spasti, a pogotovu njihov šef, Tadić, koji ih drži kao zvečarke u kavezu! Šta je ovaj narod zgrešio da ih gleda više od jedne decenije, ne znam… A, možda i znam… Narod je, brate, oglupaveo (pa, makar me zbog ovih reči ispljuvali!)… Samo gleda Tijanićev dnevnik, bleji po kafanama – umesto da što više čita tekstove u Pečatu, kao što je ovaj Đajin, na primer… Oni mu dođu kao protivotrov!

  2. Koliko li je samo u ovoj ekonomski opustošenoj Srbiji „Sonje Liht“ i sličnih NVO organizacija za „ispiranje srpskih mozgova“ – a još okačenih o budžet?! Narode, dođi k sebi i skini ovu grbu koju su ti od 5. oktobra nakačili na leđa, dođi do vazduha i počni konačno da živiš. Pazi šta ćeš da zaokružiš, jer ako zaokružiš pogrešno, pitanje je da li ćeš živ dočekati sledeće izbore? Đaji u Novoj 2012 želim „tečno pero“, a redakciji „Pečata“ puno sreće i da nastave sa svojom hrabrom misijom odbrane Srbije od izdajnika i zala, koji nasrću sa svih strana!

  3. I sa ljudskim mozgom je slična situacija. Da li je on polupun, ili poluprazan, sasvim je svejedno, ukoliko ima rupu na dnu! Blago nama u Novoj 2012 godini, pod ovakvim rukovodstvom. Neka nas Bog sačuva! Puno pozdrava Đaji i Pečatu i sve najbolje u 2012!

    • Još gore je ako mozak ima dve rupe, pa mu je unutra stalna promaja! Taman uđe u njega nešto pametno, kad ono odmah izleti napolje kroz onu drugu rupu! A, narod koji ima običan mozak,bez rupa i mogućnosti provetravanja svojih “prozaičnih misli”, samo misli o tome kako da preživi,više i ne ume da misli, samo moli Boga da ga spase od ove pošasti!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *