Глуви телефони

Пише Александар Ђаја

У 2011. години, од укупно 185 седница владе, чак 142 су биле телефонске, што значи да су се премијер Мирко Цветковић и министри „срели“ свега 43 пута или да је готово свака седница била – телефонска. Наравно, Пословник о раду владе прописује да се телефонске седнице могу одржавати „у нарочито оправданим и хитним случајевима“

 

Да Александар Грахам Бел, који је, иначе, био лекар и бавио се (каква случајност!) лечењем глувих, није у Бостону 1876. године патентирао свој епохални проналазак, телефон – Влада Србије не би могла да функционише! Јер, само у 2011. години, од укупно 185 седница владе, чак 142 су биле телефонске, што значи да су се премијер Мирко Цветковић и министри „срели“ свега 43 пута или да је готово свака седница била – телефонска. Наравно, Пословник о раду владе прописује да се телефонске седнице могу одржавати „у нарочито оправданим и хитним случајевима“. У случајевима, не дај боже, природних катастрофа, као што су земљотреси и поплаве, инвазија ванземаљаца или зомбија, али, како мисли бивши министар Велимир Илић, и у случајевима када „чланови актуелне владе више ни очима не могу да се виде, па им преостаје телефон“.

ФЕУДАЛНИ ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ

[restrictedarea]

Илић је, међутим, заборавио да дода како је такав начин рада владе у најмању руку увредљив и омаловажавајући по грађане Србије, који, истина, ову владу нису ни изабрали, него Брисел и Вашингтон, али чак и тако смонтирана Влада Србије није морала толико нападно да показује како јој до дигнитета народа стало колико до „врбовог клина“! Да народ Србије постоји због ње и луксузног живота њених министара, а не да она постоји због народа Србије! Овако, испада да је скупоцено преуређен Кабинет за састанке владе у Немањиној 11, као још једна промашена инвестиција режима, углавном зврјао празан, а да су се министри (част изузецима на службеним путовањима) готово увек налазили, што по својим викендицама, што на свадбама и славама, а најчешће у својим партијским одајама – и одатле, путем мобилне телефоније одлучивали о важним државним питањима. Последице таквог српског „феудалног парламентаризма“ и „глувог телефонирања 2-0-1-1“ између премијера и његових министара, али и министара међусобно, грађанима Србије су више него видљиве, али и страним западним дипломатама, за које сигурно не можемо рећи да су „заљубљени“ у Србе: „Сваког дана добијамо супротне, конфузне поруке од председника Тадића и министара Владе Србије. Једног дана се опредељују за ЕУ, а другог инсистирају на Резолуцији 1244 и оштрој реторици о Косову. Поједини утицајни политичари нам у приватним разговорима поручују како морамо схватити да се у Србији ближе избори и да њихове поруке о Косову треба другачије да тумачимо од онога како су изговорене!“ Иако стране дипломате овим исказима индиректно указују да српски властодршци „лажу“, ово је, нажалост,  једна од ретких ситуација када верујем Западу. Заправо, не бих имао ништа против да они за добробит српског народа „лажу“ само њих, али они „лажу“ и њих и нас – а од добробити ни трага, ни гласа. Само штете.

РУПА НА ДНУ ЧАШЕ
Јер, по стопи незапослености Србија је на првом месту у региону. Ни у једној од бивших република СФРЈ није забележен такав суноврат у којем је за десет година без посла остало пола милиона људи, док је у последњих дванаест месеци 2011. године, према подацима званичне статистике, у Србији дневно без посла остајало 130 запослених! Такође, просечна зарада запослених обрачуната за све бивше југословенске републике је 550 евра, док је у Србији за 30 одсто мања! Подаци довољни да се здрав разболи, а да болестан умре – због несташице лекова! Јер, она у Србији траје месецима. Сада недостају и цитостатици, пошто Републички фонд за здравствено осигурање дугује 20 милијарди динара фармацеутској индустрији. Једино успешно послују погребна предузећа, без рекламација својих клијената. Чак је и Милутин Миланковић, један од најзнаменитијих Срба – окренуо главу од Србије! На новој новчаници од 2.000 динара, представљеној крајем прошле недеље, Миланковић не гледа у грб и симболе државе Србије, већ му поглед цури „ван новчанице“, претпостављам у гувернера Дејана Шошкића који је држи у руци – запањен чињеницом да гувернер једне економски пропале државе, према званичним подацима НБС, прима плату од 663.719,71 динара, што је скоро 20 просечних српских плата! Поред оваквог гувернера са великим личним „финансијским потребама“, ни оваквог графичког решења нема ни на једној од најпознатијих светских валута. Намерно или случајно, не знам – али дилетантски, јесте!
Али, шта све то смета гђи Соњи Лихт, председници Фонда за политичку изузетност (на помен имена те установе, увек помислим да ме неко з…!), председници Спољнополитичког савета МСП Србије, председници Управног одбора „Политика а.д“, председници кућног савета… (пардон, то није!), да самоуверено закључи: „Србија не стоји у месту, већ полако иде унапред и зато има места за оптимизам и наду да ће бити боље. Потребно је бити рационално умерени оптимиста, а чашу гледати као полупуну, а не као полупразну…“
Како уопште да коментаришем овакве убуђале соцреалистичке фразе из доба послератног комунизма, а да не увредим своју интелигенцију и интелигенцију својих читалаца? „ Чашу треба гледати као полупуну, а не као полупразну“, каже гђа Лихт… Да ли нас српски властодршци и њихови НВО сателити посматрају као ментоле, болиде, мороне… или само као обичне српске магарце?… Шта ако је телефонски кабл у Влади Србије прегризао миш, па су се министри са својим премијером целе 2011. године договарали забадава? Шта ако чаша има рупу на дну? Рупу кроз коју ће, била она полупуна или полупразна, исцурети све што се у њу сипа, а која се зове – режим Бориса Тадића!

[/restrictedarea]