Богољуб Јанићевић: Опстали смо на Космету и после геноцида!

Разговарао Угљеша Мрдић

Поступање војне машинерије која подржава и помаже етничко чишћење најсрпскијег дела територије Србије није само тероризам него и – геноцид, каже у разговору за „Печат“ некадашњи начелник Секретаријата унутрашњих послова Урошевац и сведок догађаја на Космету Богољуб Јанићевић

„Не бих баш рекао да се сведочење о догађајима у Рачку крије од јавности јер сам био сведок одбране покојног председника Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом и тамо је на неки начин превара око Рачка разобличена. У књизи се износе чињенице, факти, које наша и светска јавност није знала, нити је могла да зна, и којима се у потпуности  разоткрива превара белосветских хохштаплера на челу са тадашњим лидерима САД-а, Велике Британије и Немачке, и њиховим експонентима у такозваној „Верификационој мисији“ на КиМ, коју су они саставили и за шефа изабрали Вилијема Вокера, агента ЦИА-а, америчког стручњака за изазивање државних удара, ратова, тако да није уопште случајно што је послат у Србију, односно на Косово и Метохију, и потврђује истина коју смо ми од самог почетка медијске хајке на СРЈ износили у вези са укупним догађајима у селу Рачак, шта се тамо догодило и зашто је она предузета.
Међутим, права истина није одговарала рушитељима наше земље и убицама нашег народа“, каже у интервју за „Печат“ Богољуб Јанићевић, аутор књиге „Рачак – потпуна истина“ и некадашњи начелник СУП Урошевац.
Према његовим речима, рушитељима наше земље и убицама нашег народа је био потребан повод за бомбардовање тадашње Југославије, односно Србије.
„Они су слушали само себе, уплели су у „своју истину“ све своје снаге, од медија до политичара, а на то што смо ми износили као чињеницу у вези са преваром у селу Рачак, они се нису ни освртали. Актуелној власти у Србији није стало до потпуне истине и њу истина не интересује. Иако се помињала ова превара, али као посебна тема, од времена када се превара догодила није обрађивана“, сматра наш саговорник.

Реците нам нешто више о Вашој књизи? Који су били разлози да је напишете?
Могу да Вам кажем да је књига рађена на основу докумената који поткрепљују изнету истину, а коаутор књиге господин Зејнел Зејнели, познати новинар и публициста, и ја, на књизи смо радили нешто више од две године. Иако је рукопис био готов пре две године и послат на адресе више издавача, па и оних који штампају велике тираже, за штампање се одлучила издавачка кућа „Филип Вишњић“ из Београда и то у првој половини ове године. Због недостатка средстава  штампан је тираж од 1.000 примерака, упркос томе што би потпуну истину требало да зна свако у нашој земљи, јер су нас наши садашњи  „пријатељи“ на основу преваре осмишљене у њиховим манитим главама о „масакру“ у Рачку, бомбардовали и убијали 78 дана, а убијају нас и данас полако и са предумишљајем, плански; убијаће нас и нашу децу осиромашени уранијум који су „посејали“, и то не само Србе већ и друге грађане, али посебно Албанце на КиМ, где је бачена огромна количина уранијумских бомби, а уз то, одмах после рата, сав отров и отпад, нама „пријатељске“ земље, закопале су у пољима и планинама широм Космета, о чему се мало зна.  Књига је написана да истина о Рачку коначно угледа светлост дана и сведочи о срамној превари  и лажима светских моћника, да и држави и свима нама помогне, да коначно схватимо све њихове преваре које трају и данас. Колико ће књига томе да допринесе, показаће време. Оно што би ми као аутори ове јединствене књиге хтели је да она на неки начин пробуди савест, пре свега код наших власти, јер би требало да схвате да не треба да верују Западу. Њихов је посао да после Рачка, и свих ових година, Албанцима осигурају државу, коју су створили на преварама, бомбардовању и убијању, и да наравно она буде наук и за оно што се данас догађа у Србији.

Можете ли да нас подсетите на историју албанског екстремизма и тероризма на Космету?
Национални циљ Албанаца – „велика Албанија“ је дефинисан првом Призренском лигом 1876. године, уз помоћ тадашње Турске империје, и од тада практично они не престају да раде на остварењу тог циља. Притисци на Србе и друге неалбанце, убиства, етничка чишћења, протеривања и исељавања и разни други злочини, па чак и асимилација делова других народа у чему им је помагала комунистичка власт, на пример кроз промену презимена, никада нису престајали и трају и до данас, и како сада ствари стоје, неће још дуго престати. Тероризам је блага реч, у питању је прави геноцид. Јер како ћете ви да назовете поступање војне машинерије која подржава и помаже етничко чишћење најсрпскијег дела територије Србије до правим именом – геноцид. Занимљиво је да су сви окупатори дошли после толико деценија на иста места и са истим задатком. Немачки и италијански фашисти су омогућили Албанцима стварање „велике Албаније“, и они су сада са својом војском где су били и пре шест деценија. Турци, који су промовисали Призренску лигу и „велику Албанију“ још у Отоманском царству, сада поново на Балкану кроје судбину српског народа, а ова власт им је великодушно допустила да се, на пример, баве Санџаком, иако је то наше унутрашње питање. Хоћу да кажем да одлично сарађујемо са земљама које су учествовале деценијама у растакању српске државности, а данас то чине сасвим легално и пријатељски. Наравно да то није добро, да се чини штета, а још је горе када су у позадини лоше намере наших „пријатеља“ према држави, чије су власти одредиле приоритет да „Европа нема алтернативу“. Има, и те какву. Књига о Рачку може и треба да служи као уџбеник. Мислим да се то неће догодити, а навешћу само један разлог као илустрацију за незаинтересованост државе да учи лекције. Када смо се обратили једном министарству да финансијски помогне издавање књиге, одговорено нам је да то министарство није предвидело новац за такве намене. То је пример, а и путоказ којим правцем иде власт.

Ко је организовао прве демонстрације Албанаца 1981. године? Која је била позадина?

[restrictedarea]

Све демонстрације, па и 1981. организовале су екстремне сепаратистичке организације Албанаца потпомогнуте споља од стране садашњих наших „пријатеља“  и њихових обавештајних служби, које су помагале на разне начине екстремне сепаратистичке и терористичке организације, под јединственим називом „Марксисти лењинисти“ или „Црвене бригаде“. Данашњи наши „пријатељи“ помагали су материјално и саветима, помагали су албански сепаратизам подржавајући њихове захтеве, шврљали по Космету, измислили фамозну паролу о наводном угрожавању људских права и слобода, иако су Албанци имали већа права и од Срба и од свих других неалбанаца. Чињеница је да се власти нису довољно бориле против тога и да се мислило да ће ако улажу новац и економски разливају Косово, да ће Албанци схватити да сепаратисти у њиховим редовима нису у праву. То се није догодило. Они су се развијали више него многи крајеви у Србији у целини. Данас се понавља иста мантра, када се побуне Албанци на југу, одмах им неко обећа факултет, дипломе, посао; граде се фабрике, путеви.

Можете ли нешто више да нам кажете о идејно-политичкој диференцијацији која је завладала на КиМ осамдесетих година?
Шта могу да вам кажем више од онога што је изнето у књизи, то је била обична фарса од стране политичког руководства на свим нивоима и бацање прашине у учи напаћеном српском народу и неалбанцима на КиМ. Албанци су тачно одредили ко ће „страдати“ у идејно-политичкој диференцијацији, њу су спроводили неки од данашњих експонената и заговорника да Космет буде држава, на пример бивши омладински југословенски и комунистички лидер Азем Власи или Ремзи Кољгеци, залагао се за промене Устава 1989. Каћуша Јашари и многи други, а неке је лидере сепаратизма ради смиривања ситуације држава награђивала високим положајима у банкарству и то после деведесетих година, а нарочито после 1996. године. Албанци су се клели у Тита и партију када су их искључивали из СК, а највећи кривци су добијали пензије и из СК искључени, као на пример Бакали, због криволова, а не сепаратизма и сарадње са сепаратистичким организацијама у иностранству. Фадиљ Хоџа је умро са пензијом Србије као држављанин Албаније, исто као и Џавид Нимани…

Какви су Ваши утисци поводом посете Слободана Милошевића Косову Пољу 1987. а онда и чувеног говора на Газиместану за Видовдан 1989. поводом 600 година од Косовског боја?
Слободан Милошевић је у Косову Пољу 1987. био затечен, јер је чуо праву истину која се дијаметрално разликовала од истине коју му је презентирало покрајинско руководство, а он и његови најближи сарадници прихватали као истину. Они појма нису имали шта се догађа на Космету, више су слушали Кардеља и Доланца, Поздерца, Врховца и друге, који су јасно подржавали албански сепаратизам. Милошевић је у Косову Пољу сазнао оно што никада не би знао да није дошао, оно што никада није могао да види у званичним извештајима. Сазнао је болну истину о томе да страдање Срба и неалбанаца на КиМ није практично никада ни престајало, већ је текло у континуитету под окриљем тадашње комунистичке власти. Био је то државни тероризам којем српске власти нису хтеле да стану на пут. Оно што је изговорио био је његов успон. Српски народ се после толико деценија осетио сигурним. Говором на Газиместану Милошевић је јасно ставио до знања  свима да је КиМ неотуђиви део Србије и да на њему могу равноправно да живе сви који желе. Његов говор је Србима и неалбанцима на КиМ  дао наду да ће се стање побољшати, да ће престати разни видови притисака на Србе и да ће се и овде, као и у другим деловима Републике, нормално живети. Једна његова реченица, да је парафразирам „да ће ако треба и да се ратује“, искоришћена је од западних и њихових српских савезника, а није учињено ништа да се објасни, да она није значила објаву рата. Данас, да се нешто тако каже је незамисливо, јер губимо одмах „пут у Европу“, стално се говори да нећемо да ратујемо, а када неко  тако нешто и наговести да би се одбранио јадни народ који је на барикадама и штити Србију, онда је то јерес, увреда… Некада држава мора да „покаже зубе“, иако Запад зна да ми нисмо спремни ни за какав рат. Рата није било ни 1999. године. „Наши данашњи пријатељи“ су нас убијали уранијумским бомбама, ми смо се као народ крили у подрумима, спашавали живу главу од њихових касетних бомби, а  права борба се водила против албанског сепаратизма. То није био рат, већ нормална реакција државе.

Ко је давао подршку Албанцима да стварају своју државу на тлу Србије?
Политичка руководства других република бивше СФРЈ, поготово  руководства Словеније и Хрватске, а до доласка Милошевића и политичари из Србије, стање на КиМ није много бринуло, и они су на неки начин били саучесници у злочину против сопствене државе, а најгоре је било што су веровали политичком руководству из Приштине, у којем су седели и Срби лојални албанском делу руководства.

Који је био разлог демонстрација у Подујеву 1989. године?
Као и у свим местима на КиМ и у Подујеву су демонстрације имале исти циљ – дестабилизацију политичко-безбедносног стања у покрајини и захтев да КиМ добије статус републике, јер су каснији догађаји, приликом распада СФРЈ, показали због чега им је то било потребно. Најгоре је било што и тада држава није „показала зубе“ да би сепаратизам спречила у корену… Поново се мислило да ће упумпавање милиона долара да одврати младе од сепаратизма, и опет је то било погрешно, а и данас та лекција није научена.

У којој мери је утицао раскол у СФРЈ на дешавања на Космету?
Распад СФРЈ и раскол у политичком руководству федерације планерима сепаратизма на КиМ су појачавали шансе у остваривању сепаратистичког циља – одвајање КиМ од Србије, што су сепаратистички опредељене републике у свим могућим сегментима подржавале. Ви се сећате скупа у Цанкарјевом дому, када је словеначко руководство отворено подржало стварање „републике Косово“, затим књиге Бранка Хорвата о томе зашто Косово треба да буде држава, а српско руководство је прелазило преко тога, дозвољавало да се проблеми гомилају… Можда је велика грешка била што Србија није прва рекла „од данас смо ми независна држава“. Срби из других република би дошли сами у Србију и не би можда било рата. Србија данас једина није комплетна држава, не зна границе, територију није заокружила, постоје опасности да ће губити још територије „мирним путем“. Срби из других република су побегли пред злочинима у Србију, а да је било као што сам рекао, спасли би се многи страдали. И деца су знала да ће после Тита умрети и Југославија, јер је Запад то одавно планирао, али није планирао тако крваве сукобе у које се уплео и стао на страну сепаратистичких република по избијању ратова, а Србима једино није дозволио да имају своје државе, као и Хрватима, Словенцима, Бошњацима. Сврстао се на страну сепаратиста,  учествовао у злочинима против Србије, и до данас није престао да то ради, и наравно једног дана за то морају многи да одговарају.

Зашто се у јавности ћути о злочинима тзв. „ОВК“ у последњих петнаестак година?  
На ово питање не могу да вам одговорим. Наши органи гоњења, као и органи гоњења међународне заједнице, имају валидне доказе о свим злочинима који су се догодили у задњих 15 година на КиМ, па и о злочинима које је ОВК починила, чак могу слободно да кажем да имају идентификоване појединце за сваки конкретан злочин. Али овде нису одговорни само пуки извршиоци, већ и они који су сведоци злочина и они који су до сада ћутали, а знали су све о злочинима и извршиоцима. Уосталом и у нашој књизи „Рачак – потпуна истина“ помињемо на стотине имена, исто толико злочина и према коме су чињени. Све то зна и Хашки трибунал, али намерно прећуткује истину, а наша држава и не покушава да све добро разјасни, о томе говори издавање оваквих књига из којих многи могу много тога да науче. Али, њих интересује истина само једне стране. Кушнер се лудачки смејао на помен злочина у Жутој кући, а исти је, на пример по доласку на КиМ, као први представник УН, донео прву уредбу одобрену од УН, о „забрани убијања паса луталица“, а тада су Србе и неалбанце Албанци и ОВК убијали где год су стигли, на улици, у кући, стану, на радном месту, пијаци, у продавници на путу.

Која је улога страних служби у стварању, јачању и деловању ОВК?
Стране обавештајне службе, у првом реду САД-а, Велике Британије и Немачке су направиле ОВК, као што су стварале и помагале Ал каиду и Бин Ладена, финансијски помагале преко рачуна у швајцарским, енглеским и америчким банкама, кадровски оспособиле, наоружавале и опремале и држале под потпуном контролом све време њеног деловања, а и касније, после тзв. „распуштања ОВК“.ОВК је као и „република Косово“ њихово дете, које ће се кад тад окренути против њих, а тек онда ће их прогласити за терористе, као некада Ал каиду у Авганистану против Руса.

Ко је први организовао нападе на српске припаднике војске и полиције из познатог сепаратистичког и терористичког језгра Дренице?
Терористичка  група Адема Јашарија којој је припадао и данашњи премијер „независне државе Косово“ Хашим Тачи.

Која је улога Вилијема Вокера и његове комисије у стварању лажне слике о дешавањима на Космету и уопште у антисрпском деловању?
Вилијем Вокер је био на челу верификационе мисије на КиМ која је од самог почетка  изашла из оквира уговореног мандата, тако да се бавила свим другим само не верификацијом стања. Они су својим деловањем оживели, до њиховог доласка, поражену и практично мртву ОВК. Њихови извештаји су увек били уперени ка квалификацији свих мера које су безбедносне снаге предузимале против терориста, као недозвољена и прекомерна употреба силе. Његова конкретна улога је била да уради то што је у Рачку урадио, да обезбеди својим менторима покриће за ваздушне ударе против СРЈ и помогне ОВК да као пешадија алијансе заузме простор КиМ.

Да ли је тачно да је НАТО Албанцима давао најмодерније наоружање?
Било је и таквих информација које су у то време потврђене. И није реч само о модерном оружју, већ о телекомуникационим уређајима, сателитским телефонима, униформама које су биле из НАТО магацина, опремљене су модерне болнице, а пре почетка рата, односно бомбардовања ОВК је опремљена и „локаторима“ који су омогућили НАТО злочинцима да лакше циљају унапред утврђене мете.

Како реагујете на вишегодишњу кампању која се води против војних и полицијских официра из времена одбране наше земље од НАТО агресора и албанских терориста?
Војни и полицијски официри СРЈ за оне који су нас бомбардовали и НАТО у целини били би добри да нису уопште ни покушали да организују отпор агресору, а сама чињеница да су организовали одбрану своје земље и свог народа прави их кривцима. Криви су, јер по мишљењу тадашње, а ништа боља није ни садашња, политичке елите наших „пријатеља“, нису смели да се бране јер су нас они бомбардовали и убијали за наше добро, а то је допринело и доприноси нашој пропасти, која је унапред зацртана уколико власти не отворе четворо очи, што није касно, и одрекну се пароле да „Европа нема алтернативу“. Она, каква је сада, никоме не треба, па ни њима самима.

Можете ли случај Рачак да упоредите са другим случајевима, као што су Маркале 1 и 2, Васе Мискина у Сарајеву, где је био циљ свих тих „акција“, да се Срби прогласе кривим за нешто што нису ни урадили или за нешто што се није ни десило?
Наравно и Рачак је урађен по истом сценарију и послужио је за наставак сатанизације српског народа  у медијима НАТО земаља. Уосталом, Запад када нешто одлучи, не мења тактику. Све је исто, само су државе друге, и увек им успева код малих и слабих држава, а постаје горе, као у Србији, ако се не покаже бар мало неслагања и уколико се не види отпор, а уз то не брани истина и ћути, ради неких наводно виших циљева, који када се једна држава растури никуда не воде, већ доносе сиромаштво, пропаст и оне постају зависне од туђе воље.

Који су по Вама највећи злочинци, како у редовима челника НАТО-а, Међународне заједнице, тако и међу Албанцима?
Бил Клинтон, Тони Блер, Хавијер Солана, генерал Весли Кларк, и многи други политички представници НАТО земаља, команданти и официри КФОР-а, који су посматрали прогон и убијање недужног српског и неалбанског становништва, као и албанског које није било за рат и међусобно убијање, представници УНМИК-а на челу са Кушнером и челници привремених институција на челу са Тачијем и Харадинајем, као и команданти Зона ОВК, и наравно појединци који су злочине вршили у име народа, а за свој рачун. Неко ће морати да одговара за неколико хиљада зверски убијених Срба и других неалбанаца, за преко 40.000 порушених, попаљених и узурпираних кућа и станова, цркава, за отимање и присвајање имовине и Жуту кућу. У књизи која је управо објављена многи се помињу.

Како гледате на актуелну ситуацију око судбине Космета?
Космет је саставни део територије Републике Србије. То што је сада под окупационом чизмом НАТО алијансе је проблем који ће морати да се глобално реши. Природна богатства Космета су огромна и због тога је НАТО ту. Нису они дошли због Шиптара и што им је стало да заштите Албанце које су Срби наводно угрожавали. Чињеница је да сада Албанци много више кукају него пре 12 година. Свака окупација не траје вечно и ова најсрамнија у последњих 100 година неће дуго трајати. Некакав договор мора да се постигне, али мора бити јединства у Србији, да сви стану у одбрану Космета, а не да као Вук и Јовановић поклањају туђу територију, да многи људе називају криминалцима, а боре се за голи живот, да говоре како имају „балване у мозгу“. Тамо су људи који желе да остану и живе у својим кућама, тамо су њихове реке, њиве, гробови. Они немају куд, па у склопу тога и видим петицију за добијање руског држављанства. Они у Русима виде једине и искрене пријатеље, и зато се њима обраћају, свидело се то некоме или не, јер не виде да је власт одлучно стала у  одбрану територије и њиховог живота. Ми са стране можемо да посматрамо, негодујемо на оно што Борко Стефановић ради у име државе, да тугујемо ево већ више од једне деценије и прижељкујемо да се једног дана вратимо. Космет је наш дом, наша туга, и ма шта се догодило никада се тога нећемо одрећи.

Да ли се надате да ће бити испоштована Резолуција 1244 Савета безбедности УН?
Нажалост, Резолуција 1244 испоштована је у потпуности само са наше стране. Актуелна власт уместо што савија кичму и кад треба и кад не треба, требало би да инсистира на пуно поштовање Резолуције и да је то урађено  не би се догађало ово што се сада догађа на КиМ. Свет ову Резолуцију повремено помиње као важан документ, али власти Србије то треба да чине и да је не испуштају из вида у свакој прилици, јер она је документ за повратак Србије, ма како је неки политичари тумачили. Уосталом, власти треба да се држе важећег Устава и да по томе раде. Овако како се сада ради, не даје никакве гаранције, јер Европа то није и то се види голим оком. Инсистирање на Резолуцији 1244 значи сигурност Србије, Србија има сигурне пријатеље у УН и Савету безбедности, Русији и Кини, према којима се, нажалост, понаша као да су ове две велике силе „кривци“ што косметско питање није решено под хитно, са силама које су нас бомбардовале, убијале и окупирале најважнији историјски и емоционални део српске историје и српског народа.

Шта би значио повратак 999 српских полицајаца и војника?
Иако знам да ће се то тешко остварити и због тога што власти на томе не инсистирају, то би значило веома много, а у првом реду повећала би се безбедност у српском корпусу, Срби би се осећали сигурнијима у односу на садашње стање потпуне несигурности и тоталне неизвесности. Да је по Резолуцији 1244 враћен предвиђени број полицајаца и војника на КиМ не би се сигурно догодио погром 17. марта 2004. године. Већи број избеглих интерно расељених Срба би се вратио на своја прадедовска огњишта. Али повратак одређеног броја војника и полицајаца руши концепцију НАТО-а о независној држави Косово – држави која ће то бити док траје окупација и док се из Београда чују јасне поруке да Србија више никада неће ратовати. А то није срамота рећи, већ је то часно. Па зар Енглези нису ратовали на Фокландима за територију настањену са сто оваца и три чобанина, зар Турци не убијају Курде јер траже аутономију, а има их више од 20 милиона, зар је неко осудио изјаву Саркозија када су у Тиролу сепаратисти убили полицајца, и рекао како ће сепаратисти горко зажалити, а Американци су у некаквог вођу сепаратиста у Тексасу испалили 983 метка и побили стотинак  људи. За њих је то нормално, а за Србију је призивање рата када се брани територија и Устав.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *