Жалосне перспективе фамозног „европског избора“

Пише Михаил Леонтјев

Неизбежна и отужна перспектива европских интеграција неограничено шири могућности и форме евроазијских интеграција. То што је Русија први пут у постсовјетском периоду отворено изјавила да је то њен основни приоритет, има и имаће ошамућујући ефекат „од Јапана до Енглеске“

Александар Дугин је када је реч о проблемима интеграције Украјине у јединствен историјски простор – без које ће она, сматрам, изгледати као „простор са ограниченим могућностима“ – добро приметио да је могуће и потребно радити у том правцу са западенцима (назив за људе родом из западног дела Украјине који сматрају да су субетнос у саставу украјинског народа, прим. прев), као носиоцима специфично суровог и у овом тренутку према нама непријатељског украјинског идентитета. Та идеја нам се може учинити парадоксалном, међутим она је суштински резонска у контексту очигледне еволуције тзв. „Запада“, а посебно Европе. Није тешко приметити да се у највећој мери западноукрајинско поимање традиције, религије и националног идентитета далеко више разликује од онога што се у Европи сматра минимално прихватљивим са аспекта фамозне толерантности и политичке коректности од просечне средњоруске узвишености. И шта са тим, уколико нерешени псеудоисторијски рачуни терају западенце на Запад? То би и било тако да нема очигледно тужне перспективе фамозног „европског избора“.
Ми ћемо још неко време са интересовањем посматрати како се европски естаблишмент грчевито извлачи из светске кризе која све више личи  на јаму за медведе. И ево, коначно се помаља нада – Европском стабилизационом фонду Кинези притичу у помоћ. Приметимо, у том контексту, да је кинески избор за Украјину знатно ближи евроазијском него срљање у НАТО. При чему Кинези очигледно никада неће ући у НАТО.
Дакле, очигледно неподударање западноукрајинског менталитета са европским друштвеним вредностима јасно је исказано, нпр. у духовном трагању некадашњег прозападног кандидата за председника Украјине Арсенија Јацењука (председник Врховне раде Украјине до 2008. године – прим. прев). Када се надахнуо империјалном идејом (свакако не руском империјалном идејом) отишао је да подигне споменик цару Францу Јозефу I у Черновцима. Одатле ни до Кинеза који спасавају ЕУ није далеко.
У свему овоме постоји и једна зачкољица: ко ће помагати Кинезе када пукне огромни кинески мехур од сапунице, који неодољиво подсећа на велику америчку хипотеку? Како са правом примећују аналитичари, на крају трећег квартала прираст кинеских девизних резерви смањен је 12 пута у поређењу са првим полугодиштем 2011. године. Ова околност може да буде необична само онима који слепо верују у могућност чудесног избављења од садашње глобалне кризе, они за које је Кина последњи несрушени идол.
Укратко, неизбежна и отужна перспектива европских интеграција неограничено шири могућности и форме евроазијских интеграција. То што је Русија први пут у постсовјетском периоду отворено изјавила да је то њен основни приоритет, има и имаће ошамућујући ефекат „од Јапана до Енглеске“, како се изразио „црвени Киплинг“ – песник Павел Коган.
Недавно је Нурсултан Назарбаев предложио да Астана буде престоница Евроазијске уније, као центар евроазијског географског простора и расадник неоевроазијских идеја. Постоје и други компромисни и практични контрапредлози – да престоница буде у Алма Ати (до 1997. године била је главни град Казахстана, сада је Астана, прим. прев) која сада нема државну администрацију. А да бисмо били верни историји, могао би да се Алма Ати (макар у својству резервног имена) врати прво историјско име – Верни. Зар и то не би био тест интеграционих заслуга уваженог Нурсултана Абишевича?

Превео Горан Шимпрага

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.