Uzbudljiva tajna „Vizantijske kutije“

Piše Dejan Đorić

Nacionalan na internacionalni način, Branislav Makeš je među stvaraocima koji su uspeli da pronađu formulu povezivanja  lokalnog sa univerzalnim. Jedan je od uzora umetnika čije delo potiče iz tradicije, ali biva aktuelno u modernizmu, kao i u postmodernizmu

Branislav Makeš, poznati grafičar, slikar i univerzitetski profesor, proslavlja jubilej pola veka stalnog prisustva na srpskoj likovnoj sceni. Od prvih grafika iz 1961. godine i samostalne izložbe održane 1962. godine, doprineo je na razne načine domaćoj umetnosti, stvarajući raznorodno u tematskom i u tehničkom smislu. Premda je najviše dao u grafici koja je njegovo polazište, istražio je različite mogućnosti likovnog izražavanja,  ostavši dosledan i stilski prepoznatljiv, što karakteriše prave umetnike. Bavio se dubokom, visokom i ravnom štampom, ispitujući sasvim nepoznate tehnike u našoj grafici za koje je koristio aluminijumsku ploču. Ostvario je brojna dela u grafici, štafelajnom slikarstvu, crtežu, pastelu, akvarelu, kolažu, primenjenoj grafici i tipografiji, jedinstvena po duhu i rukopisu.

[restrictedarea]

LOKALNO I UNIVERZALNO
Tri decenije bio je profesor beogradskog Fakulteta primenjenih umetnosti, nastavivši tradiciju srpske grafike. Pripada umetnicima koji su se formirali u duhu nove predmetnosti, na iskustvu međuratnog modernizma, u umetnički bogatom periodu enformela, apstraktnog ekspresionizma, pop arta, nove figuracije i neodade, mada mu nije strana ni estetika postmodernizma. Generacijski, a možda i idejno, blizak je istaknutim akterima scene koji se na razmeđi figuracije i apstrakcije, predmetnog i simboličkog, izražavaju slikarski i grafički. U pitanju je generacija Branka Miljuša, Živka Đaka, Milana Blanuše i Marija Đikovića. Na značaj ovog umetnika može da uputi ne samo činjenica da su mu tekstove posvetili neki od najpoznatijih stvaralaca poratne kulture, već i podatak da su pojedini prilozi o Makešu među najboljima koje su objavili. Delo Branislava Makeša pobuđuje pažnju prisustvom i istrajnošću autora u vremenu neprekidnih estetskih promena. Ostao je dosledan prvobitnim zamislima, ne boreći se samo za samosvojnost pojedinih likovnih disciplina, već i za slobodu izraza i autonomiju likovnog čina. Njegov rad je šire prepoznat, pobuđuje interesovanje i u velikim svetskim umetničkim centrima. Nacionalan na internacionalni način, Makeš je među stvaraocima koji su uspeli da pronađu formulu povezivanja  lokalnog sa univerzalnim. Jedan je od uzora umetnika čije delo potiče iz tradicije, ali biva aktuelno u modernizmu, kao i u postmodernizmu.
Pejzaž je trajno Makešovo interesovanje krunisano izložbom posvećenom toj tematici. Posle prvih radova posvećenih figuralnim kompozicijama, mrtvim prirodama i impresionistički zasnovanim sremskim pejzažima, noseći duboko u sebi još uvek zanimanje za arhitekturu, pronalazi grafiku čiste, jasne linije, strelovitu i japanski svedenu i njoj odgovarajuću urbanu ikonografiju. Vedutom se tematski bavio u više grafika koje je objedinio opštim nazivom „gradske forme“. Beograd  je ostavio utisak na mladog umetnika, pa je svaka mapa grafika posvećena gradu posredno i omaž metropoli u kojoj se razvilo njegovo osećanje za prostor. Možda je iz arhitektonske ponesenosti vertikalama, horizontalama i krivim, nastala Makešova uprošćena forma, sinteza geometrijskog i ekspresivnog, realnog i apstraktnog, do koje ga je dovela optička analiza prostora, svetlosti, linije i boje. Kao i mnoge umetnike zanima ga fenomen zida, simbola, ideje, materijalnog i konstruktivnog principa. Istraživanje vidljivog sveta omogućuje mu poniranje u detalj, u minijaturni prostor grafičkog znaka, u marginalni svet, mali za oko, ali ne i za duh.
Makeš je i u prestonici ostao veran Sremu, kao zavičaju i ishodištu svoje tematike. Vezanost za istoriju i dom tipična je za balkanske umetnike, sposobne da istaknu osobitost i šarm lokalnog. Uz intelektualnu, geometrijsku, apstraktnu notu, razvija ljubav za prirodu i ravničarski predeo. „Apstrahovao sam boje i detalje radi potpunijeg izvlačenja najjednostavnijeg izraza u karakteru pejzaža. Ulaženje u detalje bilo bi razbijanje zgusnutog utiska“, kaže umetnik. Maja 1964. godine, u Galeriji Save Šumanovića u Šidu okupili su se najvažniji vojvođanski slikari: Tivadar Vanjek, Milivoj Nikolajević, Stojan Trumić, Feđa Soretić, Jožef Ač i među njima Branislav Makeš. Nedostajali su samo Milan Konjović, Milan Kečić i Bogomil Karlavaris. U pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka modernizam je imao mnogo od nevinosti i neposrednosti koje su se kasnije izgubile u postmoderni, dobu cinizma, samoreferiranja i jarosnih igara. Stari zidovi i gradske forme – nije li u pitanju i unutrašnji pejzaž, urbanitet kao idealitet, grad koji se ovaploćuje u liniji, prostor mašte i nadanja. Modernizam vodi ka zatvorenom umetničkom delu, celini visoke dovršenosti, umesto postmodernog otvorenog projekta, estetskog nomadizma i fragmentarnosti, migriranja ka perifernim i neumetničkim Na izložbi „Svetovi mašte“, u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, 1965. godine bili su okupljeni umetnici različitih modernističkih estetskih polazišta. Julius Rozenvald, američki biznismen, sakupljač retkih knjiga i umetničkih dela, na njoj je otkupio Makešovu grafiku pod nazivom „Larva“, namenivši je kolekciji Muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Makeš se od 1960. godine bavi i tipografijom, a tipografsko-grafičko tumačenje, nadgradnju aforizama Brane Crnčevića, predstavio je na izložbi „Piši kao što piše“, u Galeriji grafičkog kolektiva aprila 1967. godine. Pet godina kasnije još jednom je bio u ulozi tipografa, uradivši bibliofilsko izdanje „Sonetnog venca“ Ljubivoja Ršumovića, za koje je 1971. godine nagrađen. Sa radom „Vasiona triptihon“ 1967. godine učestvovao je na izložbi mladih grafičara, 5. Međunarodnoj izložbi grafike u bečkoj Galeriji „Evropa hauz“. Dobio je nagradu „Albertina“, jednu od najznačajnijih za grafiku, kojom je bio obuhvaćen i sedmodnevni boravak u Beču. Dževad Hozo i Vladimir Makuc uz Makeša su jedini dobitnici te nagrade od umetnika iz bivše Jugoslavije. Makešova akvatinta formata 600×495 mm otkupljena je za  najveću kolekciju grafike i crteža na svetu, a značaj nagrade tim je veći što je „Albertinom“ tada upravljao Valter Košacki, najveći svetski autoritet za grafiku i crtež. Prevodeći knjigu Košackog o grafici, Makeš je koncipirao seriju tekstova. Godina 1969.  takođe je bitna za njegov izlazak na međunarodnu scenu. Riva Kastleman, kustos Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, autorka brojnih knjiga o grafičkoj umetnosti, posle posete Jugoslaviji prikupila je trideset grafika, između ostalih i Branislava Makeša, koje su u tom Muzeju bile izložene od 30. septembra do 30. novembra 1969. godine, a zatim ih je publika videla na dvogodišnjoj turneji po muzejima Sjedinjenih Američkih Država. Odnela je dve Makešove grafike koje su ostale u Americi, verovatno u vlasništvu Muzeja moderne umetnosti. U Galeriji „Kulturnog centra“ u Beogradu 1979. godine predstavio je ciklus grafika i crteža posvećenih mrtvoj prirodi, a kasnije se grafički i slikarski bavio i temom Vizantije, kojoj je posvetio nekoliko izložbi.
Posle ne samo za Makeša ključnog perioda pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, njegova univerzitetska i izlagačka aktivnost je išla uzlaznom putanjom, postao je cenjen umetnik, doajen srpske grafike. Krajem dvadesetog veka razvila se i njegova sklonost ka slikarstvu u tehnikama akvarela, pastela i akrilika na platnu, koju je pratila živa izlagačka delatnost. Godine 1998. dao je prilog umetničkom viđenju fudbala u okviru akcije „Zvezda moja inspiracija“, fudbalskog kluba Crvena zvezda. Radovi „prve lige“ srpskih umetnika (Milić od Mačve, Olja Ivanjicki, Dragan Malešević Tapi, Miloš Šobajić, Milan Cile Marinković, Vladan Micić, Branko Miljuš, Voja Stanić, Dragan Stojkov, Biljana Vilimon, Dragan Mojović, Dragan Momirov, Ljiljana Stojanović i Branislav Makeš) odabrani su za kalendar i zbirku u prostorijama kluba. Posebno važna je bila samostalna izložba slika „Peto godišnje doba“, priređena 2009. godine u beogradskoj „Galeriji 212“, ona je umetnika predstavila kao značajnog pejzažistu, slikara što u prvi plan ističe čisto likovne, a ne ilustrativne vrednosti, stvaraoca koji je osvojio nov kvalitet u našoj pejzažistici, istovremeno tradicionalan i aktuelan. Za njegovo slikarstvo je bitno i da mu se dela nalaze u zemunskoj „Galerija 107“, u jednoj od najboljih kolekcija slika savremenih srpskih slikara.

Branislav Makeš

„RASKOMPONOVAO“ KOMPOZICIONI KANON
Jedno od umetnikovih tematskih polazišta koje određuje cikluse njegovog poznog opusa je Vizantija. Interesovanje  za srednjovekovnu tematiku devedesetih godina  traje do danas. Prvo je nastao ciklus grafika malog formata „Vizantijska kutija“ (1994), zatim serija od dvadeset pet slika izložena u Galeriji „Pale“ (1995), potom dve slike velikog formata (150×110 cm) više puta izlagane, onda ciklus crno-belih grafika „Mali obol Vizantiji“, izložen 2000. godine u Galeriji „Glas“, a od 1995. do 2002. godine uradio je ciklus slika „Vizantijske“ i kasnije ciklus slika posvećenih manastiru Hilandaru stradalom u požaru. O svom interesovanju za istočnopravoslavnu estetiku umetnik kaže: „Ja sam seriju koja se sastoji od slika ili grafika nazvao ‘Obol Vizantiji’, sećajući se veličanstvene umetnosti i ne želeći da je kopiram, već da joj se približim na neki način i da nečim doprinesem toj veličanstvenoj umetnosti. Tu sam raskomponovao njihove kompozicione kanone i napravio neku svoju koncepciju koja me podseća na staru srednjovekovnu umetnost. Ne pravim novu Vizantiju, već sećanje na nju, na vizantijsku umetnost“. Inspiriše se, varira i improvizuje, polazeći od vizantijskih i srpskih fresaka, ikona, arhitektonskih elemenata, svodova, časnih trpeza, bifora, krstova, putira, patena, sveća, ornamenata, prepleta i reljefa. Makeš je sa Vizantijom ostao unutar svog starog interesovanja za geometriju i čistu boju, grafizam i prostor, realno i apstraktno. Samo uz pomoć (post)moderne umetnosti možemo razumeti njegove razlomljene celine, intervencije na frizovima vremenom načetih površina, nagriženih patinom, bordure koje uokviruju grafike ili tragove prolaznosti u prikazima oljuštene boje. Iz harmonije ili sukoba fragmenata izrasta, kako Vanja Kraut kaže, „bogata i skladna, otmena i jednostavna raskoš“, umetnika sa smislom za meru i disciplinu. Njegova je arabeska katkad razigrana, a nekad oštra, linija određena i gipka. Kubistički razlomljen svet neo-Vizantije, meta  Vizantije, Vizantije posle Vizantije, geometrizovan je, asocijativno, poetski i lirski određen, jer nema ničeg modernijeg od tradicije.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *