Узбудљива тајна „Византијске кутије“

Пише Дејан Ђорић

Националан на интернационални начин, Бранислав Макеш је међу ствараоцима који су успели да пронађу формулу повезивања  локалног са универзалним. Један је од узора уметника чије дело потиче из традиције, али бива актуелно у модернизму, као и у постмодернизму

Бранислав Макеш, познати графичар, сликар и универзитетски професор, прославља јубилеј пола века сталног присуства на српској ликовној сцени. Од првих графика из 1961. године и самосталне изложбе одржане 1962. године, допринео је на разне начине домаћој уметности, стварајући разнородно у тематском и у техничком смислу. Премда је највише дао у графици која је његово полазиште, истражио је различите могућности ликовног изражавања,  оставши доследан и стилски препознатљив, што карактерише праве уметнике. Бавио се дубоком, високом и равном штампом, испитујући сасвим непознате технике у нашој графици за које је користио алуминијумску плочу. Остварио је бројна дела у графици, штафелајном сликарству, цртежу, пастелу, акварелу, колажу, примењеној графици и типографији, јединствена по духу и рукопису.

[restrictedarea]

ЛОКАЛНО И УНИВЕРЗАЛНО
Три деценије био је професор београдског Факултета примењених уметности, наставивши традицију српске графике. Припада уметницима који су се формирали у духу нове предметности, на искуству међуратног модернизма, у уметнички богатом периоду енформела, апстрактног експресионизма, поп арта, нове фигурације и неодаде, мада му није страна ни естетика постмодернизма. Генерацијски, а можда и идејно, близак је истакнутим актерима сцене који се на размеђи фигурације и апстракције, предметног и симболичког, изражавају сликарски и графички. У питању је генерација Бранка Миљуша, Живка Ђака, Милана Блануше и Марија Ђиковића. На значај овог уметника може да упути не само чињеница да су му текстове посветили неки од најпознатијих стваралаца поратне културе, већ и податак да су поједини прилози о Макешу међу најбољима које су објавили. Дело Бранислава Макеша побуђује пажњу присуством и истрајношћу аутора у времену непрекидних естетских промена. Остао је доследан првобитним замислима, не борећи се само за самосвојност појединих ликовних дисциплина, већ и за слободу израза и аутономију ликовног чина. Његов рад је шире препознат, побуђује интересовање и у великим светским уметничким центрима. Националан на интернационални начин, Макеш је међу ствараоцима који су успели да пронађу формулу повезивања  локалног са универзалним. Један је од узора уметника чије дело потиче из традиције, али бива актуелно у модернизму, као и у постмодернизму.
Пејзаж је трајно Макешово интересовање крунисано изложбом посвећеном тој тематици. После првих радова посвећених фигуралним композицијама, мртвим природама и импресионистички заснованим сремским пејзажима, носећи дубоко у себи још увек занимање за архитектуру, проналази графику чисте, јасне линије, стреловиту и јапански сведену и њој одговарајућу урбану иконографију. Ведутом се тематски бавио у више графика које је објединио општим називом „градске форме“. Београд  је оставио утисак на младог уметника, па је свака мапа графика посвећена граду посредно и омаж метрополи у којој се развило његово осећање за простор. Можда је из архитектонске понесености вертикалама, хоризонталама и кривим, настала Макешова упрошћена форма, синтеза геометријског и експресивног, реалног и апстрактног, до које га је довела оптичка анализа простора, светлости, линије и боје. Као и многе уметнике занима га феномен зида, симбола, идеје, материјалног и конструктивног принципа. Истраживање видљивог света омогућује му понирање у детаљ, у минијатурни простор графичког знака, у маргинални свет, мали за око, али не и за дух.
Макеш је и у престоници остао веран Срему, као завичају и исходишту своје тематике. Везаност за историју и дом типична је за балканске уметнике, способне да истакну особитост и шарм локалног. Уз интелектуалну, геометријску, апстрактну ноту, развија љубав за природу и равничарски предео. „Апстраховао сам боје и детаље ради потпунијег извлачења најједноставнијег израза у карактеру пејзажа. Улажење у детаље било би разбијање згуснутог утиска“, каже уметник. Маја 1964. године, у Галерији Саве Шумановића у Шиду окупили су се најважнији војвођански сликари: Тивадар Вањек, Миливој Николајевић, Стојан Трумић, Феђа Соретић, Јожеф Ач и међу њима Бранислав Макеш. Недостајали су само Милан Коњовић, Милан Кечић и Богомил Карлаварис. У педесетим и шездесетим годинама прошлог века модернизам је имао много од невиности и непосредности које су се касније изгубиле у постмодерни, добу цинизма, самореферирања и јаросних игара. Стари зидови и градске форме – није ли у питању и унутрашњи пејзаж, урбанитет као идеалитет, град који се оваплоћује у линији, простор маште и надања. Модернизам води ка затвореном уметничком делу, целини високе довршености, уместо постмодерног отвореног пројекта, естетског номадизма и фрагментарности, мигрирања ка периферним и неуметничким На изложби „Светови маште“, у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, 1965. године били су окупљени уметници различитих модернистичких естетских полазишта. Јулиус Розенвалд, амерички бизнисмен, сакупљач ретких књига и уметничких дела, на њој је откупио Макешову графику под називом „Ларва“, наменивши је колекцији Музеја модерне уметности у Њујорку. Макеш се од 1960. године бави и типографијом, а типографско-графичко тумачење, надградњу афоризама Бране Црнчевића, представио је на изложби „Пиши као што пише“, у Галерији графичког колектива априла 1967. године. Пет година касније још једном је био у улози типографа, урадивши библиофилско издање „Сонетног венца“ Љубивоја Ршумовића, за које је 1971. године награђен. Са радом „Васиона триптихон“ 1967. године учествовао је на изложби младих графичара, 5. Међународној изложби графике у бечкој Галерији „Европа хауз“. Добио је награду „Албертина“, једну од најзначајнијих за графику, којом је био обухваћен и седмодневни боравак у Бечу. Џевад Хозо и Владимир Макуц уз Макеша су једини добитници те награде од уметника из бивше Југославије. Макешова акватинта формата 600×495 mm откупљена је за  највећу колекцију графике и цртежа на свету, а значај награде тим је већи што је „Албертином“ тада управљао Валтер Кошацки, највећи светски ауторитет за графику и цртеж. Преводећи књигу Кошацког о графици, Макеш је конципирао серију текстова. Година 1969.  такође је битна за његов излазак на међународну сцену. Рива Кастлеман, кустос Музеја модерне уметности у Њујорку, ауторка бројних књига о графичкој уметности, после посете Југославији прикупила је тридесет графика, између осталих и Бранислава Макеша, које су у том Музеју биле изложене од 30. септембра до 30. новембра 1969. године, а затим их је публика видела на двогодишњој турнеји по музејима Сједињених Америчких Држава. Однела је две Макешове графике које су остале у Америци, вероватно у власништву Музеја модерне уметности. У Галерији „Културног центра“ у Београду 1979. године представио је циклус графика и цртежа посвећених мртвој природи, а касније се графички и сликарски бавио и темом Византије, којој је посветио неколико изложби.
После не само за Макеша кључног периода педесетих и шездесетих година прошлог века, његова универзитетска и излагачка активност је ишла узлазном путањом, постао је цењен уметник, доајен српске графике. Крајем двадесетог века развила се и његова склоност ка сликарству у техникама акварела, пастела и акрилика на платну, коју је пратила жива излагачка делатност. Године 1998. дао је прилог уметничком виђењу фудбала у оквиру акције „Звезда моја инспирација“, фудбалског клуба Црвена звезда. Радови „прве лиге“ српских уметника (Милић од Мачве, Оља Ивањицки, Драган Малешевић Тапи, Милош Шобајић, Милан Циле Маринковић, Владан Мицић, Бранко Миљуш, Воја Станић, Драган Стојков, Биљана Вилимон, Драган Мојовић, Драган Момиров, Љиљана Стојановић и Бранислав Макеш) одабрани су за календар и збирку у просторијама клуба. Посебно важна је била самостална изложба слика „Пето годишње доба“, приређена 2009. године у београдској „Галерији 212“, она је уметника представила као значајног пејзажисту, сликара што у први план истиче чисто ликовне, а не илустративне вредности, ствараоца који је освојио нов квалитет у нашој пејзажистици, истовремено традиционалан и актуелан. За његово сликарство је битно и да му се дела налазе у земунској „Галерија 107“, у једној од најбољих колекција слика савремених српских сликара.

„РАСКОМПОНОВАО“ КОМПОЗИЦИОНИ КАНОН
Једно од уметникових тематских полазишта које одређује циклусе његовог позног опуса је Византија. Интересовање  за средњовековну тематику деведесетих година  траје до данас. Прво је настао циклус графика малог формата „Византијска кутија“ (1994), затим серија од двадесет пет слика изложена у Галерији „Пале“ (1995), потом две слике великог формата (150×110 cm) више пута излагане, онда циклус црно-белих графика „Мали обол Византији“, изложен 2000. године у Галерији „Глас“, а од 1995. до 2002. године урадио је циклус слика „Византијске“ и касније циклус слика посвећених манастиру Хиландару страдалом у пожару. О свом интересовању за источноправославну естетику уметник каже: „Ја сам серију која се састоји од слика или графика назвао ‘Обол Византији’, сећајући се величанствене уметности и не желећи да је копирам, већ да јој се приближим на неки начин и да нечим допринесем тој величанственој уметности. Ту сам раскомпоновао њихове композиционе каноне и направио неку своју концепцију која ме подсећа на стару средњовековну уметност. Не правим нову Византију, већ сећање на њу, на византијску уметност“. Инспирише се, варира и импровизује, полазећи од византијских и српских фресака, икона, архитектонских елемената, сводова, часних трпеза, бифора, крстова, путира, патена, свећа, орнамената, преплета и рељефа. Макеш је са Византијом остао унутар свог старог интересовања за геометрију и чисту боју, графизам и простор, реално и апстрактно. Само уз помоћ (пост)модерне уметности можемо разумети његове разломљене целине, интервенције на фризовима временом начетих површина, нагрижених патином, бордуре које уоквирују графике или трагове пролазности у приказима ољуштене боје. Из хармоније или сукоба фрагмената израста, како Вања Краут каже, „богата и складна, отмена и једноставна раскош“, уметника са смислом за меру и дисциплину. Његова је арабеска каткад разиграна, а некад оштра, линија одређена и гипка. Кубистички разломљен свет нео-Византије, мета  Византије, Византије после Византије, геометризован је, асоцијативно, поетски и лирски одређен, јер нема ничег модернијег од традиције.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[/restrictedarea]