Тријумф пропале револуције

Пишу Вера Угриновић и Светлана Васовић-Мекина

Бунт обесправљених се не ограничава само на двориште Вол стрита, где је све почело, нити се омеђио само на САД. Заслуга покрета „99 одсто“ јесте преко 750 сличних „окупација“ широм света. Па и у Љубљани, где су студенти и незапослени млади људи, подржани професорима и гневним припадницима домаћег покрета „Невидљиви радници света“ – освојили плато испред словеначке берзе

 

Продоран звук ударања бубњева одзвањао је у недељу, 13. новембра, надалеко из парка Зукоти који су заузеле присталице покрета „Окупирајмо Вол стрит“ (ОВС), усред „финансијског срца“ Америке. А где је срце отпора помахниталом капитализму могло се чути већ на авенији Бродвеј, усред њујоршког Менхетна, па све до осветљеног градилишта код меморијалног центра „Гроунд зеро“ (у преводу – Нулта тачка), где су пре више од десет година у терористичким нападима срушена оба небодера – близанца ВТЦ-а („Ворлд трејд центра“).
Уз јарко осветљен меморијални комплекс који, после детаљних антибомбашких прегледа од стране чувара онога што је остало на месту ВТЦ-а, ходочасте рођаци погинулих и бројни туристи, још већу пажњу света привлачи бучно дешавање на прагу седишта њујоршке берзе. Ту је све набијено превратничком атмосфером коју је могуће осетити и бунтовницима дати подршку, али – искључиво ходајући. Без застајања.
„Ходајте, не стојте, идите напред, само ходајте! Немојте да се заустављате!“, строгим гласом радозналце и симпатизере који су дошли да стану уз бок „шаторашима“ у Зукотију, растерују полицајци са ознакама њујоршке полиције (NYPD). Иако су тврдили да су ту у улози „обезбеђења“ демонстраната, уистину покушавају да их изолују од „спољњег света“. Само 24 сата касније исказало се да смо били сведоци претпоследњег дана „логоровања“ у парку, у окриљу Вол стрита. Наредне ноћи су се јаке полицијске снаге по наређењу градоначелника Њујорка Мајкла Бломберга муњевито обрушиле на демонстранте, који су у свом протесту истрајавали готово два месеца. „Њујорк тајмс“ је следећег јутра обелоданио да је полиција акцију „чишћења“ демонстраната из парка који је постао симбол отпора диктату власника финансијског капитала – потајно и детаљно планирала дуже време.

ШАМАР ФИНАНСИЈСКОЈ ОЛИГАРХИЈИ
Да су дешавање у једру Вол стрита до бола нервирала америчку политичку олигархију, јасно је не само из потоњих коментара тринаест америчких градоначелника, који су у разним варошима широм САД-а синхронизовано са градоначелником Њујорка покренули „чистку“ антикапиталистички настројених демонстраната, него и због чињенице да су се протести у Зукоти парку одвијали надомак, буквално на неколико корака од „Меморијалног центра 9/11“, у којем Американци не практикују само поштовање према жртвама, већ и свој патриотизам. Тако је на растојању од десетак метара, у истој улици, могуће (уз одавање почасти погинулима у терористичким нападима 11. септембра 2001. године) купити беџеве настрадалих ватрогасаца, дати добровољни прилог за изградњу спомен-парка или у посебној телефонској говорници снимити (и са другима поделити) своје сећање на један од најтрауматичнијих дана у америчкој новијој историји. А онда, свега неколико метара уз речену улицу, нема више ни трага, ни гласа од мира и тишине који доминирају комплексом „Меморијалног центра 9/11“. Не, ту се уз ратничке покличе и бубњеве плеше, извикује накупљени бес, у велике беле пластичне канте прикупља помоћ и уз вијорење транспарената и плаката љутито протестује због неправедног финансијског система који музе широке радничке масе, коље мале људе, а персонификује високе, луксузне зграде, свуда унаоколо.
Власник парка Зукоти, предузеће за промет некретнина „Брокфелд“, недељама је покушавало да испразни парк, али је било присиљено да одустане због гнева окупљених људи. Зукоти је тик уочи полицијске чистке био ишаран разапетим разнобојним шаторима свих облика и величина, а демонстранти су преко разних духовитих провокација одговарали на оптужбе режимских „мејнстрим“ медија и таблоида да су се у парку удружили „хулигани“. Локални медији су чак оптужили „уротнике“ да нису вични у одржавању хигијене због чега представљају „општу опасност по друштво“. Убрзо је испред једног од шатора окачен велики натпис „Данас бесплатно вакцинисање против грипа“; одмах поред је и  млада болничарка у белој униформи, што је био недвосмислен одговор на прљаве оптужбе. Вакцине и целу акцију вакцинисања демонстраната који су истрајавали у парку Зукоти упркос „пасјој хладноћи“ донирала је једна од приватних клиника.
Недалеко од болничког шатора двоје демонстраната водило је жустру расправу о штетним последицама државних мера штедње које погађају само раднике и најниже, најрањивије слојеве становништва. У средини шаторског насеља – улаз у „библиотеку“, посетиоцима је нудила палету социјалистичке, анархистичке и марксистичке литературе. Лифлети и нешто једноставније штиво дељено је свим пролазницима, заинтересованим за ширење личног  хоризонта, попут „Капитализам, класе и класна борба за некадашње глупане“, есеја Ноама Чомског „Владавина у будућности“ и брошуре „Како су богати измислили расизам“. Међу траженијим је била књижица о анархизму коју је написао „наше горе лист“ и један од виђенијих чланова анархистичког покрета у САД-у Андреј Грубачић.

[restrictedarea]

На неколико столова размештених поред „амбуланте“ самоорганизовани активисти правили су најразличитије беџеве и продавали мајице на којима, на јарко црвено обојеној карти САД-а пише „99 одсто јак“, што симболично означава бројку од 99 одсто у Америци обесправљених и потлачених који трпе експлоатацију, наспрам једног одсто оних који их искоришћавају. Јасно, то су власници огромног богатства у развијеном капиталистичком систему.
Разговор са људима који су више од два месеца стамено издржали у протестима на улици, борећи се за права 99 одсто обесправљених, доказује да пароле које носе нису само празно слово на папиру (мајици, беџу). „Знате ли да овде могу да вас ухапсе само зато јер ставите маску на лице? Ето, то је та наша демократија! Ни ја то нисам знао, али су ме пре неки дан полицајци ишчупали из масе и ухапсили, само зато јер сам носио мараму преко образа!“, огорчено објашњава Самјуел. Испоставило се да је момак студент; у руци је држао картон са исписаним бројем параграфа који према америчком законодавству дозвољава хапшење „маскираних“ грађана.
„Ништа им неће помоћи“, уверена је Сузан, а Андреа додаје: „Узели су нам генераторе, наводно због прекомерне буке и загађивања, али од тада правимо струју у тишини и еколошки, сами, возећи бицикле – у месту!“ И заиста, док прича, неуморно гура педале. Неколико корака иза ње, група која подржава палестинску државу, жучно изражава неслагање са америчком политиком савезништва са Израелом. Ту је и декларисани Шкот, одевен у традиционалну ношњу, са све килтом, али брзо губи публику која са одобравањем коментарише макету начињену од „лего коцки“, а приказује претходни полицијски атак на демонстранте. Једна од лего коцки путем минипароле позива пролазнике да дају прилог јер „су лего коцке скупе“. Демонстранте одважно подржава и постарији господин, прикован за инвалидска колица која гура његов помоћник. На грудима човека у колицима причвршћен текст: „Инвалид, али поносан припадник ‘Окупирајмо Вол стрит’!“
Пролазници размењују са демонстрантима реченицу-две, донирају прилог или понуде бар моралну подршку. На крају, понесу добар глас у друге крајеве Њујорка, али и Америке о новој нади с прага Вол стрита, уз летке са порукама да је куцнуо смртни час за трули капитализам: „Придружите се мирољубивој, директној акцији 99 одсто! Доста економије која нас раздваја – време је за економију која ради за све нас. Време је да ревитализујемо нашу економију локалним пословима који би користили нашој земљи као целини. Придружите се музичком маршу на мосту у пет сати! Учинимо наш марш огорчених музикалним онолико колико можемо – донесите своје песме, свој глас, свој дух !“
На другој страни летка – позив на „окупацију наших зграда“, уз попис осталих места где истомишљеници демонстрирају, од Бронкса и Бруклина, до Стејтен Ајленда, острвца испред Њујорка до којег се лако стиже бесплатним трајектом.
„Одуприте се штедњи! Обновите привреду! Затражите повратак наше демократије!“, тим редом следе савети шта незадовољне масе морају да траже од власти, борећи се за своја права, против тлачења. Чинило се да је сав оптимистички бунт који позива на (револуционарне) промене ишчилио само дан касније, када су полицајци опремљени до зуба, налик на робокапе, сузавцем, пендрецима и бибер-спрејевима ударили на демонстранте. У први мах су успели да их „збришу“ из парка. На протесте грађана који су полицајце називали „својим псима“, шефови органа репресије позвали су се на одлуку суда према којој камповање у парку није дозвољено. Истог трена је покренута и агресивна медијска кампања, па је главни таблоид у граду „Њујорк пост“ објављивао серију прича на тему како су се у парку Зукоти задржавали само бескућници, свакојаки пробисвети и наркомани.
Пировање њујоршке властеле и њима подређених медија било је кратког даха. Већ сутрадан, демонстранти су се поново вратили у парк згадивши јутарњу кафу велможама с Вол стрита. Полицијска батина није одвратила припаднике покрета „99 одсто“ од борбе за промене, штавише  крајем протекле седмице синуле су им нове идеје. Прваци покрета „99 одсто“ одлучили су да уместо протестног камповања „у облику тапкања у месту“ почну шетње улицама Њујорка и других градова, у очекивању да ће тако паралисати много већи део бројних америчких градова него досадашњи протести који су били статички, непокретни.
Опасност од нових бунтовничких ветрова је брзо схватио и градоначелник Њујорка Блумберг. Он је после повратка демонстраната у Зукоти напрасно окренуо ћурак и изјавио да поздравља демонстранте у парку, те да „није необично да су се вратили сад, кад су безбедносни услови бољи“. Тако су демонстранти прошлонедељни опак обрачун са полицијом и градским властима преокренули себи у корист, пошто је читав покрет поново у жижи јавности. Езра Клајн је у „Вашингтон посту“ написала да је Блумберг „направио услугу“ покрету „99 одсто“, иначе би се током зиме „нешто смртоносно или опасно десило демонстрантима, пре или касније“, овако ће све то само „ојачати покрет („99 одсто“) и дати му шансу да постане оно, што ће представљати (у америчком друштву) убудуће“. И  економиста и добитник „Нобелове награде“ Пол Кругман сложио се у „Њујорк тајмсу“ са оценом да би демонстранти заправо морали да буду захвални за (краткотрајно) „избацивање“ из Зукотија, јер им је то донело још публицитета.
„Пошто је поступио тако лоше, недвосмислено је показао ко није вредан поверења и ко није способан да издржи отворен дијалог“, критиковао је Кругман потез њујоршког градоначелника који је послао опремљену полицију на голоруке демонстранте. Још гору критику ових дана трпе други амерички моћници јер су протесте такође пробали да сруше применом грубе силе. На Универзитету „Колумбија“ камере су ухватиле полицајаца како гасом начињеним од бибера сладострасно прска лица студената који су мирно седели на тлу. Тврдње полицајаца у кампусу да је било нужно да се бране употребом спреја који нагриза и пече јер су их студенти (они у седећој пози) „заробили“, налетеле су на оштру осуду јавности када се видео снимак појавио на „Ју тјубу“. Сајт „Хафингтон поста“ засула је лавина од преко 30.000 негативних коментара поводом описане бруталне акције полицајаца на Колумбији. Да по власти све буде неповољније, са снимака се лепо чује да су студенти својим крвницима, док су их без икакве потребе засипали бибер-спрејом, викали: „Срам вас било!“

ПОБЕДЕ ПРОПАЛИХ РЕВОЛУЦИЈА
Иако су протесте, који су пре више од два месеца спонтано почели на Вол стриту, испред њујоршке берзе, многи оцењивали као пролазан феномен, све гора економска криза у САД-у и Европи, све већи број људи који остаје без посла, али и без крова над главом, док се банкари и мамутске корпорације безочно богате, из дана у дан потпирују нове таласе назадовољства. Да је утицај покрета „99 одсто“ много већи и да има шансу да у наредним турбулентним месецима постане глобална појава, потврђује и статистика. Анализа америчког „Националног журнала“ показује да се од почетка маја наовамо рапидно повећавао број чланака и прилога у најважнијим америчким медијима који су садржали реч „дефицит“, док је број текстова који су садржали реч „незапосленост“ – опадао. У последњој недељи јула, либерални блог „Тинк прогрес“ набројао је, на пример, 7.583 случајева помињања „дуга“ на главним медијским каналима у САД-у (МСНБЦ, Си-Ен-Ен и „Фокс њуз“), док је „незапосленост“ поменута само 427 пута.
После настанка и све веће популарности покрета ОВС, фраза „неједнакост примања“ скочила је од 91 (с почетка септембра) на 500 примера помињања у америчким медијима крајем октобра, што је пораст од 450 одсто. У другој недељи октобра, најчешће употребљаване речи на каналима МСНБЦ, Си-Ен-Ен и „Фокс њуз“ постале су: „радна места“ (2.738 примера), „Вол стрит“ (2.387 примера) и „Окупирај“ (1.278 примера).
Помињање „дуга“ пало је на 398 примера. Све то доказује да се фокус медија са мука које мучи финансијски капитал, баш због непрестаних демонстрација превасходно на Вол стриту, полако помера и преусмерава на проблеме обичних људи који су највише на удару и којима је наметнуто да „затегну каиш“ и преживе, како знају и умеју, нови круг светске економске кризе.
Бунт се, међутим, не ограничава само на двориште Вол стрита, где је све почело, нити се омеђио само на САД. Заслуга покрета „99 одсто“ јесте преко 750 сличних „окупација“ широм света. Па и у Љубљани, где су пре месец дана студенти и незапослени млади људи, подржани професорима и гневним припадницима домаћег покрета „Невидљиви радници света“ који чини група, од стране дојучерашњих парадних словеначких фирми (које су данас у стечају) уништених, опљачканих и бескрајно обесправљених радника пореклом из држава насталих на тлу некадашње СФРЈ – освојили плато испред словеначке берзе. Ту су по узору на лучоноше из Зукотија разапели шаторе и упркос мразу не одустају од одбране те „ослобођене територије“ ни дан-данас. Медији срамежљиво емитују репортаже у којима универзитетски професори објашњавају зашто сматрају да је актуелни друштвени поредак отпевао своје, док студенти објашњавају да их у будућности ионако ништа не чека, ни посао, ни егзистенција, јер њихови родитељи већ сад раде по 18 сати дневно за мизерне наднице, ако уопште имају посао – и уколико газде нису производњу већ преселиле у Србију или још даље, „на исток“.
Видно место љубљанског протеста заузима револт изгладнелих радника који су трбухом за крухом дошли из држава наследница Југославије, али им се „привремени рад“ у Словенији изјаловио па немају новца ни за хлеб, а још мање да се врате у завичај, јер су им овдашња предузећа, на челу са грађевинском фирмом СЦТ (која је до своје пропасти за баснословне своте градила бајан део инфраструктуре код куће, као и београдски „Мост на Ади“), отуђила зараде не само за већи део текуће године, него им годинама нису плаћала ни минималне социјалне доприносе, тако да су остали без свега, преварени и заборављени. Предузећа, попут „Приморја“ (које наводно у Србији још увек гради прилазне путеве за „Мост на Ади“), дугују им „читав живот“, како каже Зоран из Бањалуке. Он на -2 са сапатницима тавори у бараци и зависи од милостиње хуманитарних организација. Предузеће које му није исплатило бројне наднице сад га уцењује да плати за бедан смештај, уз претњу да ће њега и камераде избацити на улицу, иако баш зато јер им зараде нису исплаћене – немају новац ни за најнужније, ни за повратак кући у Србију, Босну и друге земље „Западног Балкана“. И сад логорују у позајмљеном шатору на „ослобођеној територији“ усред Љубљане, у нади да ће нови талас народног незадовољства донети промене, можда и правду.
И док њихова агонија траје, одговорни за њихово стање и даље уживају у свом богатству. Нико од лане срозаних тајкуна – ни Игор Бавчар који је у стечај послао „Истрабенц“, ни Иван Зидар који је сахранио „СCТ“, ни Бошко Шрот који је ојадио пивару „Лашко“, ни Бине Кордеж који је довео на ивицу пропасти „Меркур“, ни бројни други чије су некада престижне фирме због њихове грамзивости пропале прошле и ове године – нико није осуђен, никоме није одузета, ни проверена имовина, никоме не фали ни влас са главе. Што је, према истраживањима јавног мњења, рак рана словеначког друштва и разлог растућег безнађа међу бирачима.
Имануел Валерштајн (Immanuel Wallerstein) написао је у књизи „Антисистемски покрети“ да су године 1848. и 1968. биле године „пропалих револуција, револуција које су потпуно и у већој мери промениле савест човечанства него револуције које су се збиле пре тога (у Француској 1789, односно у Русији 1917. године)“. Валерштајн тврди да „чињеница, да обе (прве поменуте) револуције нису настале плански и да су биле спонтане, потпуно објашњава ту чињеницу“. Спонтане „окупације“, почев од Вол стрита, па до забитијих делова кугле земаљске, то су покрети који захтевају битне промене садашњег, пљачкашког, неолибералног капиталистичког система (који у својој шаци преко ММФ-а и европских финансијских институција све чвршће стеже и Србију) у одговорнији систем друштвеног управљања. Речени покрет би могао да постане нов пример револуције која је „успела, иако је пропала“.
Или, како је приметио Бил Еплдорф (Bill Appledorf) из Сан Франциска, у свом писму „Њујорк тајмсу“, само дан после „успешне“ акције NYPD против демонстраната у парку Зукоти: „Све више напада тешко опремљених парамилитарних јединица утицаће на то да ће покрет „99 одсто“ постати још отпорнији. Они који представљају један проценат изгубиће јер су у мањини према покрету „99 одсто“, без обзира на то колико полицајаца крију иза својих леђа“.

[/restrictedarea] займ онлайн экспресс финанс займзайм на месяц без процентовзайм между физическими лицами

5 коментара

  1. Videli smo bunt svuda po svetu ali sta je sa buntom kod nas. Stalno se pitam, kako to da kod nas ne postoji partija ili sindikat nezaposlenih koji bi ih mogli izvesti na ulicu!?

  2. ne spominje li se – OSTRAKIZAM (ostracism) za VELIKE BANKARE ( rotsildi, rokfeleri, sorosi i dr ) ???? Zar to ne bilo jedino casno, kada su u pitanju, ovi vec skoro ‘drevni’ – “nekrunisani” ?! ‘Normalno’ – morali bi da predaju – ‘blanko’ punomoci za svoje imperije – i ti virtulni – ‘prenaduvani’ dugovi sveta, bi se ocas mogli izbrisati ?! I ko bi bio na steti – onih “99%” – svakako ne ? Zar nisu ovi ‘klanovi’ podsticali ” diktature proletarijata” i dr. ???? Sto ne bi i oni malo “uzivali” u plodovima svojih ‘opita’ ???? !!!

  3. Dali Srbija ima proletersku radničku klasu? Nema.Dali ima neka
    organizovana grupa da povede sirorinju u demonstracije? Nema.
    To odgovara oligarhiji okupljenu oko dosovske vlasti.Dokle će ovo
    da traje pitanje bez odgovora.Ima odgovor naše nebrige prema
    državi i narodu Srpskom,na Kosmetu bitka sebije beograda ni briga
    nije.Ali Arena puna da skandira onome koji pevao pesme protiv
    Srba toje naše ogledalo svesti i savesti.Okupator tuče Srbe a mi?

  4. U Srbiji ne postoji bunt,jer ne postoji ni levica ni desnica.Postoji samo jedna politika,a to je ostati sto duze na vlasti i tako se obogatiti.Rezultat vidimo u DOS/u,koji su se 5 oktobra pojavili praznih djepova,a sada nema sta nemaju i zive luksuzno.Narod u Srbiji konacno treba da postane punoljetan i ne naseda vishe na kojekave zvake,to jest obecanja.

  5. Ne mogu da odredim tačno vreme kada su se pametni povukli pred pritiskom budala i ostavili ih da nam kroje sudbinu i sada i dalje zbog toga ispaštamo. Narod Srbije i ostalih banana država koje grcaju u agoniji i dalje ostaju ovce za šišanje koje samo pomalo beknu kada ih šišaju i opet u krug. Koliko je očigledno da se sve pare koje treba da se sliju u budžet u velikoj meri sliju u privatne džepove, sa koliko se drskosti rasipaju ljudi na vlasti a o ekonomičnosti ne razmišljaju a od nas traže da se strpimo i trpimo jer dolazi bolje sutra, (počevši od broja poslanika koje su puki dizači ruke, njihovih dnevnica, putnih troškova i td. tendera u kojima se plaća mnogo veća cena od realne a posle dele pare,…). Znamo li koliko ima državnih agencija čiji se delokruzi rada prepliću a rezultata rada nema? To je armija ljudi koji primaju plate a ništa ne rade i naravno da će na sledeće izbore sigurno izaći da glasju za trenutno stanje jer im naravno odgovara da i dalje žive na grbačama nas ostalih. I još milion primera… a mi i dalje gledamo…ćutimo…opsujemo ponekad…i na kraju beknemo kad ponovo dođemo pod nož za šišanje…pa opet u krug…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *