Праизведба „Преокрета“: Глумци су стигли, Сире!

Пише Владан Вукосављевић

Уз доста патетике и празнословља промовисана је декларација која за циљ има промену актуелне српске политике и уз извесна поједностављења, званично прихватање независности Косова, марш ка Европској унији, али без икаквог оклевања и без обзира на цену

 

Праизвођење комада „Преокрет“ одиграло се прошле седмице, праћено великом медијском пажњом. У главним улогама појавили су се доајени наше политичке сцене, Вук Драшковић, Чедомир Јовановић и Жарко Кораћ, а њихов сценски наступ својим потписима подржали су, поред осталих и неки познати професионални глумци и редитељи, мање или веће репутације. Представа је привукла знатижељу јавности, а њену даљу судбину определиће различити фактори. Продуценти и финансијери од пројекта очекују доста. Разлога за умерени оптимизам имају јер им досадашњи резултати у сличним, али и већим подухватима дају то за право.
Углавном, уз доста патетике и празнословља промовисана је декларација која за циљ има промену актуелне српске политике (која год она да је) и уз извесна поједностављења речено, званично прихватање независности Косова и марш ка Европској унији без икаквог оклевања и без обзира на цену. Поред већ поменутих, документ су подржале и бројне невладине организације и удружења већ ноторно познатих опредељења.
На први поглед, рекло би се да је у питању још један у низу јефтиних покушаја притиска на јавно мњење у циљу прихватања „реалности“ створене НАТО бомбама и до сада невиђеном дипломатском офанзивом, у првом реду земаља Квинте. Имајући у виду политичку тежину и углед лидера покрета, реално би било очекивати да овакав потез доживи судбину многих сличних претходних. Осим ако овога пута намере инспиратора и финансијера овог замешатељства нису сложенијег карактера.

СЛОЖЕНОСТ „ОПЕРАЦИЈЕ“
Сва је прилика да је права корист од овог подухвата намењена коалицији окупљеној око Бориса Тадића. Логика је једноставна. Председнику Србије се на овај начин отвара простор да не прихвати да подржи предложену политику (што је он већ похитао да учини), јер тобоже „не дели њене принципе“, али с друге стране му омогућава да се представи као човек разумних процена и да каже да не прихвата ни другу крајност од предложене, ону коју заступају неке опозиционе партије и Срби са севера КиМ. На тај начин, наступиће као човек компромиса и рећи да је између два екстремна схватања могућег приступа косовској политици, одрицајућег с једне и максималистичког с друге стране, он изабрао реалност као принцип и да је у сарадњи са својим бриселским и вашингтонским пријатељима пронашао решења која „нису идеална“, али су у овом тренутку једина могућа. Наговештаји те реторике већ данима долазе од Борка Стефановића и медијске фаланге под контролом немачког капитала. Другим речима „Преокрет“ је један од два неопходна таса на Тадићевој лажној ваги која треба да покаже тобожњу нужност исфорсираног решења на штету виталних националних интереса.
Државе које себе претенциозно називају „међународном заједницом“ очекују да косовско питање реше у што краћем року, јер имају друга горућа питања која их оптерећују. Овог пута припремили су нам представу са лошим глумцима, можда зато што боље и немају на располагању. Погледајмо дакле како су подељене улоге, почевши од споредних, па све до главних.
Чедомир Јовановић је већ годинама лажни мамац који Запад потура српском јавном мњењу, како би постигао остварење својих циљева на главном правцу деловања. Јовановићеви екстремистички наступи најчешће су у потпуном складу, а често и превазилазе реторику србофобије која долази од најжешћих јастребова из Брисела, Вашингтона и Берлина. Нејасно је какве је све улоге овај политичар играо у својој каријери. Остале су неразјашњене његове везе са Земунским кланом, нико не зна порекло његовог богатства, нити тачно значење изјаве да су му „руке прљаве, а савест чиста“. Овај контроверзни „enfant terrible“ српске политике остаће споран и морално и политички све док на та питања јавност не добије задовољавајуће одговоре. Такав, нејасан и оптерећен различитим теретима прошлости, идеалан је као агент од утицаја западних сила. Својим политичким провокацијама он у значајној мери у континуитету фрустрира српско јавно мњење и пипа му пулс. После Јовановићевих предлога и иницијатива следи седатив од Бориса Тадића који експресно понуди сличне, али у основи ублаженије идеје које онда делују као компромис са претећим најавама. Ова игра је у основи наивна и одавно позната у политичкој историји, али се у Србији показује као ефикасна у зачуђујућој мери. И овог пута он је гурнут у ватру која треба да огреје неког другог.

[restrictedarea]

МУСКЕТАРИ И КЉУЧНЕ КАРТЕ
Вук Драшковић је посебна прича. Политичке и идеолошке трансформације овог човека јединствена су појава у новијој историји. Од задртог титоисте, преко раскокодаканог националисте, до еврофанатика, са невероватним међуфазама, он стаје раме уз раме са најистакнутијим вишеструким конвертитима које политичка историја Србије познаје. Оснивач прве и најмоћније, по западним критеријумима, паравојне формације у Србији, на необјашњив начин избегава одлазак пред фарсични Хашки трибунал, пред којим су се нашли многи са далеко мањом правом или наводном одговорношћу за страхоте рата у СФРЈ. Да ли је и којим уценама везан овај човек, питање је на које не постоји поуздан одговор, али постоје озбиљне сумње. Данас остарео, богат као Крез, офарбане косе,  скоро бестидан у својим софизмима којима оправдава отимање КиМ, представља више предмет жаљења него објекат гнева људи. Вука Драшковића је Србија презрела и одбацила, али Запад га неће оставити на миру док га до краја не исцеди. То је судбина коју је својевољно прихватио.
Жарко Кораћ, трећи мускетар Квинте, најмање је битан субјект представе. Практично непостојећи политички фактор, са фантомском странком, без чланства и са подршком која се мери промилима бирачког тела, вечити коалициони партнер и од Запада наметнута пришипетља већим странкама, он прихвата понижавајућу улогу маргиналца гоњен снажним антисрпским мотивом, недовољно јасног психолошког порекла.
Долазимо и до главних рола. До даљег, она најважнија намењена је Борису Тадићу. Иако наводно по страни, чак и супротстављен пројекту „Преокрет“, он је заправо кључна карта на коју Квинта игра у овој фарси. Као што је раније речено, Тадићу је намењена улога политичара здравог разума и фактора стабилности у кризи. Наводно разапет између два екстремизма, он ће ускоро изаћи пред јавност са решењем већ припремљеним у ходницима моћи на Западу и понудиће предлог низа компромиса које ће представити као једино могуће у овом тренутку,  који ће водити „решењу кризе“, а заправо ће по свој прилици бити капитулација и признање лажне државе Косово у замену за некакву аутономију северног дела, у складу са Ахтисаријевим планом. Борис Тадић је главни пројекат Запада у Србији, вољно или невољно. Препознат као човек раскошне сујете и амбиције, а скромних државничких капацитета, упао је у сваку клопку коју му је Квинта наместила, загризао је сваки мамац и направио је сваку замисливу грешку у дугачкој операцији отимања Косова од Србије, у режији западних сила. До тренутка срамног повлачења српског предлога резолуције у УН, он је одржавао какав-такав привид конзистентне политике одбране државних интереса, упркос апсурдној тези „и Косово и Европа“, али је после тога кренуо тобоганом низбрдо ка потпуној капитулацији. Овај човек, средњошколски професор по потенцијалима, а државник туђом вољом, на добром је путу да остане запамћен у историји као трагична личност за коју се везује могући дуготрајни изгон Србије са свoје вековне територије. Није извесно да је имао лошу намеру од почетка, али често је пут до пакла поплочан добрим намерама. Тадић је сам изабрао тај пут и себи и нама.
Наивност и незнање нису оправдање за штету која се не може исправити.
Остаје релативно нејасна улога другог главног глумца. Упркос и најбољој вољи тешко је закључити која је политичка стратегија одбране државних интереса на КиМ у питању када се ради о Српској напредној странци. Да ситуација није толико драматична, забавно би било посматрати довијања водећег двојца Напредњака у објашњавању  принципа и начина решавања проблема Косова. Јединствен је случај да постоји странка која има толику наводну подршку у бирачком телу, а да њени симпатизери не могу да наведу које би то потезе странка вукла да је којим случајем сада на власти и који ће бити ако власт ускоро и освоји. Тешко је  претпоставити да ли су и  шта  све Вучић и Николић обећали Западу у замену за опрезну подршку коју добијају, али сва је прилика да су неке обавезе преузели и нека обећања дали. Каква и која, неће још задуго остати енигма. У недостатку одговора на питања кључна за судбину дела  државне територије, свака уздржаност у тумачењу правих намера Напредњака је више опрез него унапред пројектована скепса. У рукама Вучића и Николића су и нож и погача, и стога немају право да се јогуне када јавност од њих тражи конкретније наговештаје будућег понашања.

ДЕШИФРОВАЊЕ УЛОГЕ ГЛУМАЦА
Тако стигосмо и до статиста. Декларацију „Преокрета“ поред представника НВО сектора, са препознатљивим заједничким именитељем, потписали су и неки познати глумци и редитељи, Бора Тодоровић, Сека Саблић, Никола Којо, Никола Ђуричко, Горан Марковић и други. Присуство глумаца, редитеља и естрадних звезда у оваквим и сличним иницијативама није специјалитет коалиције „Преокрет“, већ је својствено практично свим субјектима на политичкој сцени и код нас и у свету, с тим што у Србији има одређене специфичности о којима ћемо рећи нешто више.
У савременом свету странке воле да се служе такозваним „пренетим ауторитетом субјеката“ у промоцији својих активности. Популарност на једном пољу друштвеног или јавног деловања користи се, а неретко и злоупотребљава у дневнополитичке сврхе. Рачуница је једноставна, ако јавност некога воли због добрих филмова или улога у филмским и ТВ пројектима рачуна се да ће га волети, или му бар веровати и када се та особа  појави као промотер одређене странке, или идеје. Глумци, да користимо само њих као парадигму целе појаве, нису овај свет направили оваквим. Огромна популарност филмске уметности, а касније и телевизије, која је просто експлодирала од тридесетих година прошлог века, довела је до тога да јавност са  великом пажњом и радозналошћу прати и приватни и јавни живот посленика седме уметности и богиње Талије. Детаљи из њиховог приватног живота, разводи, нове и старе љубави, скандали сваке врсте и различита често трапава размишљања о разним темама пуне новинске ступце и програме телевизија, често  преко мере доброг укуса и прихватљивости.
Није увек било тако. Све до половине деветнаестог века, а у неким државама и касније, глумци су били грађани другог реда. Многи градови и државице у Европи тог времена имали су за данашње појмове гротескне прописе по којима глумцима није дозвољено да буду сахрањивани унутар градске територије, већ на гробљима за скитнице и проститутке. Родитељи су се згражавали на помисао да деца могу да им се баве тим занатом, а морална репутација целе професије није била на завидном нивоу. Тај неправедни и ултраконзервативни положај друштвеног клатна данас је отишао у супротну крајност и од присуства глумаца и целог филмско позоришног окружења у медијима често не може да се живи. Они заиста нису криви због тих околности и духа медијског терора тривијалностима, у којем живи савремени свет. Када и ако се друштвене и медијске норме  једног дана буду стабилизовале и постале ближе духу правих потреба савременог човека, за очекивати је да ће и ова појава добити свој разумни оквир.
У Србији међутим и овакве ствари имају своју специфичност. Глумци су почели да траже и добијају несумњиве лукративне бенефиције од свог укључивања у политику по разним основама и то од увођења вишестраначја почетком деведесетих година. Све до тада било је незамисливо да рецимо Мија и Чкаља у било којој прилици јавно подрже Дражу Марковића или да Гута Добричанин стане иза политике Латинке Перовић. Не само да такве ствари нису биле уобичајене, већ би их и публика дочекала са нескривеним подозрењем и подсмехом.
Деведесетих су се ствари промениле. Социјалисти су први почели са довођењем глумаца на своје предизборне скупове, а касније су им се придружиле и опозиционе странке. Када је СПО почео да им дели станове, видело се да је политика постала нова занимљива и уносна тезга за многе од њих. Било би згодно сетити се ко је све из уметничког света стајао на бини Бориса Тадића на завршном предизборном скупу 2008. године и проучити да ли су и какве функције, управничка места, фондове за пројекте, улоге и друге користи због тога остварили. Подаци су доступни за радознале, а резултати истраживања поучни за разумевање овог феномена.
У том кључу ваља читати и подршку поменутих глумаца и редитеља коалицији „Преокрет“. Већина, можда не сви, види прилику за себе и своје интересе у ангажовању на страни политике која има нескривену подршку Запада, а где је Запад ту је и новац, и можда комерцијално светлија будућност. Не треба им због тога превише замерити. Углавном их волимо, кад их волимо, због њиховог талента за „ствари од које се праве снови“, а не због политичке памети или дубљег разумевања потреба државе и нације. Како то лепо каже Огден Неш: „Млади во је јунац, а глумац? Глумац је, глумац је…Глумац“.  Ни мање, ни више од тога.
Нажалост, ни други посленици на пољу уметности и културе нису поштеђени повремених злоупотреба чак и када више нису међу живима. Недавни тужни повод, смрт писца Радомира Константиновића, поједини аутори некролога искористили су да оспу дрвље и камење на Србију и њену културу у целини, све позивајући се на произвољне и слободне интерпретације, некад тачне, а некад не, покојникових размишљања и ставова. Погана политичка страст често, на општу срамоту, не оставља ни мртве на миру.

КАО ФАРСА ИЛИ ТРАГЕДИЈА?
И тако, корак по корак, стигосмо до оквира за Велику представу. Појава коалиције „Преокрет“ пролог је за већу и важнију драму на политичкој сцени Србије. Редитељ и продуценти су познати, новац је обезбеђен, глумци и „глумци“ спремни, Чеховљева пушка је на зиду, остаје само да се види како ће реаговати гледалиште.
Када је у другој половини деветнаестог века позориште у Србији направило своје прве, несигурне кораке, примећена је занимљива појава. У представама националног садржаја, као што су „Кнежева вечера“, „Косовски бој, „Девет Југовића“, „Почетак буне на дахије“ и сличним, није била реткост да емотивно преосетљива публика, још незалечених историјских рана и без сензибилитета за уметничке новотарије, ускочи на бину и почне да бије глумце који су играли Турке и домаће издајнике. Остаје да се види да ли се историја понавља као фарса или као трагедија.

[/restrictedarea]