Poslednji ekser u lijes Srba iz Hrvatske

Piše Ratko Dmitrović

Ovih dana, na Konferenciji o izbeglicama, održanoj u Beogradu, definitivno je rešeno pitanje jednog dela srpskog naroda i to na način da Srbi po ko zna koji put gube sve, a njihovi neprijatelji, bez obzira na počinjene strašne zločine, dobijaju sve. Beograd je u tome odigrao presudnu ulogu

Osmog maja 2010. godine „Pečat“ je objavio tekst „Srbi iz Hrvatske ili brisanje jedne velike priče“, tekst koji sam napisao sa velikim unutrašnjim naporom i mukom, jer je po svojoj suštini neka vrsta nekrologa. U meni je i posle toga ostala da tinja nada kako nije baš sve onako kako sam napisao; a napisani tekst pravdao sam željom da ono što je objavljeno nekoga uzdrma, izazove na žestoku reakciju, pa bila ona zasnovana na slaganju i žaljenju ili podignuta na suprotstavljanju tipa; Šta ti hoćeš, to nema veze sa istinom.
Od tada je prošlo 18 meseci. U tih godinu i po dana nije se dogodilo ništa što bi srušilo ili bar dovelo pod znak sumnje osnovnu tezu teksta, da je u Beogradu doneta odluka o potpunom brisanju Srba iz Hrvatske (razume se da odrednicu „iz Hrvatske“ treba shvatiti krajnje uslovno), zajedno sa njihovom izuzetno burnom istorijom, sazdanom od muke, stradanja i velikih dometa. Taj deo srpskog naroda dao je, uz ostale, i kolosalna imena kao što su: Nikola Tesla, Milutin Milanković, Simo Matavulj, Savo Mrkalj, Josif Pančić, Sava Šumanović, patrijarsi Srpske pravoslavne crkve Rajačić i Pavle…
Iz tog naroda svoje korene vuku i neki naši savremenici: Rade Šerbedžija, Petar Kralj, Jelisaveta Seka Sablić, Arsen Dedić, Slobodan Šijan…Bez obzira na to što većina njih beži od svog srpskog ili delimično srpskog porekla, navodim ih kao ilustraciju, dokaz da ovo parče srpskog naroda u kontinuitetu, kroz vekove, uspeva da iznedri ljude koji svojim talentom ili radom dosežu same vrhove profesija kojima se bave.

REŽIMSKI MEDIJI
Dakle, 18 meseci je prošlo, a ono što se u to vreme događalo nije srušilo ocenu o svesnom potapanju Srba iz Hrvatske, već je tu ocenu dodatno osnažilo.
Poslednji ekser u sanduk koji će Srbe iz Hrvatske zauvek odneti u dubine zaborava ukucala je ovih dana Vlada Srbije, predstavljena u liku ministra Vuka Jeremića, na ministarskoj Konferenciji zemalja zapadnog Balkana posvećenoj rešavanju položaja izbeglica.
Mogu režimski mediji u Beogradu, a malo ih je koji to nisu (komada tri), da Konferenciju predstavljaju kako hoće, ali suština tog skupa je pristajanje Beograda na preuzimanje kompletne krivice za ratove koji su se na tlu bivše Titove države vodili u prvoj polovini devedesetih. Iz čega se to vidi?
Onaj ko prihvati i bezuslovno se složi sa posledicama bilo kojeg događaja ili procesa, prihvatio je i tumačenje uzroka. A tumačenje ratova iza nas, u ovom slučaju hrvatsko tumačenje, kaže da je Srbija kriva za izbijanje rata u bivšoj Jugoslaviji, da je Srbija napala Hrvatsku i mora, zarad svega toga, da snosi posledice. A posledice su izbegli i proterani Srbi. Uz ostalo.
Hrvatska je problem proteranih Srba do sada rešavala isključivo na socijalnom nivou, prihvatajući njihov povratak u atmosferi sažaljenja nad „agresorom“ koji je poražen, ali kojem, ipak, treba pružiti ruku i pomoći. Pre svega u obnovi porušenih domova, da se ima gde prespavati. Struje i vode u mestima masovnijeg srpskog povratka uglavnom nije bilo, nema je ni danas, a novac za obnovu nije dolazio isključivo iz budžeta hrvatske države, kao što se u Zagrebu prikazivalo, već značajnim delom iz raznih evropskih fondova.

[restrictedarea]

UNIŠTENA I OTETA IMOVINA
U Beogradu, na spomenutoj Konferenciji, usvojena je Deklaracija iz čijeg teksta se može zaključiti samo jedno: Hrvatska je amnestirana za sve zločine počinjene nad Srbima, a ta amnestija napisana je i usvojena u Beogradu. Odavno. Sada smo samo prisustvovali završnom činu. Nije u toj sramoti učestvovao i ne učestvuje samo režim Borisa Tadića. U vezi sa ovim pitanjem među beogradskim vlastodršcima nema nevinih.
Beogradska deklaracija nigde ne spominje statusna, ustavna, zakonska prava oduzeta Srbima u Hrvatskoj. Neko će reći da se o tim pitanjima na ovakvom skupu nije moglo razgovarati. Da li je tako?
Deklaraciju su potpisivali ministri inostranih poslova Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Zbog čega oni? Izbegličkim pitanjima bave se druga ministarstva, a ne šefovi inostranih poslova. Znači, ovde se rešavalo nešto mnogo krupnije i to krupnije je rešeno na veliku štetu Srba i Srbije, umotano je u tkaninu koja bi trebalo da sakrije suštinu.
U Beogradu su ministri spomenutih država sveli Srbe iz Hrvatske na socijalno ugroženu kategoriju kojoj treba pomoći na način da se u Srbiji raspuste sabirni centri za izbeglice, a onima koji do tada prežive država Srbija nađe smeštajno rešenje. Spominje se, istina, i prošle godine na nivou Tadić-Josipović dogovorena Međunarodna donatorska konferencija, ali se nigde ne spominje 35 hiljada stanova otetih od Srba iz Hrvatske, nadoknada uništene i otete imovine Srba iz Hrvatske, vredne nekoliko milijardi evra, nigde ni reči o staroj deviznoj štednji do koje Srbi ne mogu da dođu jer Hrvatska odbija svaku mogućnost da o tome i razgovara. Može im se. Niko to od Hrvatske i ne traži, osim onog jada i čemera od Srba iz Hrvatske, koje ne uvažava, vidimo, ni njihova matična država.
Zbog čega je tako? Gde i kada je doneta odluka da Srbi iz Hrvatske nestanu u sećanju i bukvalno? Kakvu korist od toga Srbija može da ima?
Poslednjeg dana meseca oktobra, ove godine, ministar inostranih poslova Izraela Avigdor Liberman posetio je – zajedno sa svojim domaćinom, predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom – Spomen područje Donja Gradina, na desnoj obali Save, najveće stratište u sistemu koncentracionog logora „Jasenovac“.
Tamo se, ako niste znali, nalaze table sa brojem ubijenih Srba, Jevreja i Cigana, a brojevi na tablama drastično se razlikuju od onoga što o zločinu u Jasenovačkim fabrikama smrti misli službeni Zagreb. Hrvatske brojke su deset puta manje.
Boravak izraelskog ministra u Banja Luci ovde ne spominjem greškom. I te kako je u vezi sa temom. Naime, prema tvrdnji jednog veoma obaveštenog diplomate, akreditovanog u Beogradu, predsednik Srbije Boris Tadić zamerio je Dodiku odlazak u Donju Gradinu, a na čuđenje predsednika Republike Srpske, šta u tom odlasku može da bude sporno, Tadić je, navodno, rekao: „Hrvati takve tvoje aktivnosti ne odobravaju i veoma su ljuti“.
Puštam vam na volju da pretpostavite (a nije teško) šta je na to rekao Dodik.
Koalicija udruženja izbeglica u Srbiji ogorčena je poslednjim potezom zvaničnog Beograda, potpisom Vuka Jeremića na Deklaraciju, i u tom gestu vidi zvanično odricanje Republike Srbije od borbe za povratak nasilno oduzetih imovinskih i stečenih prava Srba iz Hrvatske.

HRVATSKI INTERESI
Vlada Srbije odbija da upozna Evropsku uniju i međunarodne organizacije da Hrvatska godinama ne pristaje na dijalog sprovođenje Aneksa G Bečkog sporazuma o sukcesiji, gde jasno piše da će svim građanima biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31. decembra 1990. godine.
Predlog tog bilateralnog Sporazuma dostavljen je Zagrebu 2009. godine, ali hrvatska strana ignoriše taj dokument i ponaša se kao da on ne postoji. Za Zagreb je to razumljivo, ali nije razumljivo, neshvatljivo je iz kojih razloga vlast u Beogradu i u ovom slučaju štiti hrvatske interese umesto da stane na stranu dela svog naroda.
Ako izuzmemo Nemačku, stalnog, upornog i beskompromisnog zaštitnika Hrvatske, službeni Zagreb evo već godinama u Evropi nema većeg saveznika i prijatelja od službenog Beograda. Tu je Boris Tadić dao najveći doprinos.
To kako Srbija ugađa Hrvatskoj neshvatljivo je i gotovo neobjašnjivo. Nijedna srpska vlada, ni u jednom službenom dokumentu, nije do sada postavila pitanje vraćanja otete imovine i stečenih prava Srbima iz Hrvatske.
Zbog čega je to neobjašnjivo, čak i u varijanti da Boris Tadić, na primer, misli da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku, da su Srbi iz Hrvatske napali sopstvena sela, sopstvene kuće, komšije i rodbinu?
Neobjašnjivo je zbog toga što bi se u slučaju nadoknade Srbima otetih stanova i ostale imovine, u Srbiju sledećih desetak godina slilo gotovo deset milijardi evra. Zbog čega se Srbija odriče te ogromne sume? Kome smeta otvorena mogućnost da kroz ostvarenje svojih legitimnih prava Srbi iz Hrvatske dobiju na značenju, na ekonomskoj snazi, da dobiju mogućnost vraćanja u srpsku javnost bar pamćenja o Srbima sa druge strane Drine i Dunava, o njihovoj istoriji i njihovim velikanima.
Da se vratim na gore iznete dileme: Ko je i gde doneo odluku o potrebi nestanka Srba iz Hrvatske, odnosno zbog čega je Srbija pristala da u toj strašnoj raboti odigra možda i presudnu ulogu?
Na prvo pitanje moguće je izneti prilično precizan odgovor, njegovo ishodište duboko je ispod slojeva minulih godina, ali kako objasniti ponašanje Beograda koji i u ovom slučaju daje sve, a ništa ne dobija? Bukvalno ništa.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. E , moj Dmitrovicu… ” Ko god se za Beograd uhvatio , bolje da se za onu stvar uhvatio…” Ja sam inace beogradjanin , ali mi je poreklo prekodrinsko…a po majcinoj liniji i krajisko…Vec dugo Beogradom razni vetrovi duvaju…i to uglavnom ANTISRPSKI !TOME SE NA KRAJU MORA STATI NA PUT ! STO PRE TO BOLJE ! ! !

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *