Пљувао си, сад запевај, мој Мерлине

Пишу Угљеша Мрдић и Миодраг Зарковић

Чија ће бити одговорност ако сарајевски певач Дино Мерлин, познат по разгранатој антисрпској делатности у протекле две деценије, заиста буде одржао концерте у „Београдској арени“?

 

Наизглед једноставно питање – ко би био надлежан да размотри могућу забрану београдских концерата Дина Мерлина – изазвало је поприличну забуну у српским јавним телима којима се „Печат“ обратио. Почев од Министарства унутрашњих послова Србије, преко њихових коалиционих колега из Министарства културе, па до Републичког јавног тужилаштва, тамошњи службеници редовно су били затечени нашом радозналошћу и, додуше љубазно, избегавали да пруже конкретан и непосредан одговор. Што можда значи да га и не знају, и то из врло једноставног разлога: таквог одговора и нема.
Истрагу смо започели позивом Полицијској управи за град Београд, али тамо су нам муњевито објаснили да се питања попут нашег упућују Министарству унутрашњих послова. У Министарству су, нам, међутим, објаснили да питања попут нашег никада нису ни добили:
„Да будем искрена, нико нас још није питао тако нешто“, рекла је на почетку разговора неименована службеница Бироа за медије МУП-а Србије. „А чини ми се да то и није питање за нас. Јесте да ми спроводимо одлуке о забрањивању, али нисмо ми задужени и да их доносимо. Тако је било и за геј параду, одлука о њеној забрани није била наша, већ је до нас стигла одозго, из извршне власти. Укратко, нисмо ми девојка за све. И када забрањујемо, неко други је то пресудио. Ако вам нешто значи моја процена, рекла бих да би требало да позовете Министарство културе. Ми смо директно надлежни за јавне скупове отвореног типа, али мислим да су концерти у њиховом домену“.

ПРОБЛЕМАТИЧАН САДРЖАЈ
Речено, учињено. Наредни позив био је упућен Министарству културе. Наредни позиви, тачније, пошто Министарство под руководством Предрага Марковића има више сектора који су осетили да су једнако позвани, тј. непозвани, да спекулишу о томе ко би могао или морао да забрани наступе Едина Дервишхалидовића, алијас Дина Мерлина.
„Закон је врло прецизан у томе какви све садржаји морају да буду забрањени, на пример када је угрожена нечија безбедност или друштвени и државни поредак, али нисам сигурна да ли је и на коме је обавеза да иницијативу за забрану покрене код јавног тужиоца“, каже службеница Сектора за медије Министарства културе. (Не наводимо имена наших саговорника, зато што ово нису били званични ставови њихових тела – за званичне ставове потребно је савладати далеко компликованију процедуру и чекати далеко више времена него што је „Печат“ имао на располагању у припреми овог броја – већ полузваничне консултације, које су нам служиле првенствено да бисмо стекли прави увид у то како се јавне службе носе са напрасно искрслим теоретским проблемом).
„Могу да вам кажем како би изгледао поступак забране неког медија, када би се појавио на тржишту са проблематичним садржајем, али та ситуација не мора да буде подударна са овом коју ви постављате. У сваком случају, Јавно тужилаштво би било обавезно да размотри случај ако би им неко указао, тј. поднео иницијативу за забрану. Али, ко је дужан да ту иницијативу поднесе, и да ли је ико, то би можда најбоље било да се обратите правној служби нашег Министарства“, закључила је саговорница.
Поново смо били послушни, па смо после краћег и узалудног телефонског тумарања по канцеларији портпарола Министарства позвали правну службу, где нас је дочекао правник са следећим објашњењем:
„Није у надлежности Министарства да иницира забрану концерата. Закон о култури, наиме, не садржи такву обавезу. Можемо одређену паралелу да повучемо са Законом о кинематографији, чији нацрт прописује каква све остварења не смеју да буду приказивана и ко је надлежан да њихово приказивање спречи, али Закон о кинематографији још није завршен, нити усвојен. Што се тиче концерата, чини ми се да би ту пресудну реч требало да има Министарство правде, мада не могу да будем сигуран“.

[restrictedarea]

ДИНО, ЋЕЛО И ЈУКА
Мало већ деморалисани упорним изостанком конкретног одговора, заобишли смо Министарство правде и позвали портпарола Републичког јавног тужилаштва Тому Зорића. Затекли смо га на одређеном састанку, али је издвојио неколико минута да би нам рекао следеће:
„На прву лопту, овако из главе, могу да кажем да нисам сигуран да постоји елемената за забрану. Нисам претерано упознат са опусом Дина Мерлина, није то музика коју слушам, али колико знам његове песме нису проблематичне, као што су, на пример, песме хрватског певача Томпсона. Са његовим концертом би ситуација била знатно чистија, док Мерлинов наступ сам по себи није проблематичан. Е сад, ако је тако како ви кажете, ако је он заиста изговарао увредљиве ствари, а са тим заиста нисам упознат зато што га и не пратим, онда је то доста необичан случај. Морао бих да се распитам и консултујем са правном службом, што ћу радо и учинити чим се будем сутрадан вратио у канцеларију. А вас бих замолио да ми пошаљете његове спорне изјаве“.
Зорићево сутрадан, међутим, у биоритму „Печата“ све помера за недељу дана, због штампарских рокова. У то име, наставак наше истраге и даље одговоре које смо добили од надлежних – ако је у земљи Србији уопште ико надлежан за овакве ствари – објавићемо у следећем броју.
До тада, како би и службе биле подробно упознате са проблематиком Дина Мерлина, подсећамо на најскандалозније изјаве овог Сарајлије, изјаве које он сам и не пориче, већ их у недавним иступима по српским медијима само појашњава и ставља у ратни контекст.
Дино Мерлин је, тако, за загребачки часопис „Глобус“ пре неколико година рекао ово:
„Ма какав суживот са Србима! Бог не воли оне који сеју неред и он ће их уклонити помоћу наших пушака“.
А за сарајевске „Дане“ је 2001. године рекао следеће:
„Срби би требало да узму лекове за своје болести, јер је евидентно да су болесни. Већина је болесна и то је један од разлога због којих би требало да идем у Београд, јер болесници се обилазе“.
Ових је дана Дино Мерлин београдским новинарима и водитељима, који су га подсетили на поменуте изјаве, рекао да је све те раније изјаве давао у специфичним околностима, док је био под утицајем ратних дешавања у којима се, вели, обрео ни крив, ни дужан. Да је, међутим, невин и недужан као што тврди, много је тешко поверовати после архивске фотографије до које је дошао покрет „Наши“ и окачио је на свој сајт. На тој фотографији видимо Дина Мерлина у дружењу са Рамизом Делалићем Ћелом, Исметом Бајрамовићем Ћелом и Јусуфом Јуком Празином. Набројана тројица нису били Динов пратећи бенд, већ крволоци непосредно одговорни, како за ликвидације сарајевских Срба, тако и за само отпочињање рата у Босни и Херцеговини: Делалић је, наиме, убио свата Николу Гардовића на српској свадби у Сарајеву почетком 1992. године, што је био злочин који је моментално поделио град на муслиманске и српске делове, те довео до првих оружаних сукоба, док је Бајрамовић био командант злогласне војне полиције Армије БиХ, а Празина заповедник још злогласнијих „Зелених беретки“. Делалић, Бајрамовић и Празина одавно су покојни, тако да о природи њихових међусобних односа данас може да сведочи само једини преостали члан ове „веселе“ дружине, Дино Мерлин.

НЕ НА КОНЦЕРТ
Иван Ивановић из покрета „Наши 1389“ за „Печат“ прича шта је све ово удружење покренуло, поводом концерата Дина Мерлина у Београду:
„Многи грађани су нам се јавили са подацима о томе шта је Дино Мерлин говорио о Србима током рата у БиХ, али и после тога. Ми смо зато одлучили да покренемо кампању која има за циљ да српском народу у Србији покаже ко је заправо Дино Мерлин. Као што видите, продате су карте за сва три заказана концерта, али велики број људи који је купио карте уопште није ни упознат са Мерлиновим ратним ангажманом, као и са тим с киме је он све био пријатељ. Надамо се да ћемо кампањом успети да спречимо одржавање концерата. Желимо да утичемо на људе да не иду на концерт, а истовремено и да објаснимо Дину Мерлину да није пожељан у Србији због свега што је причао о српском народу. Посебно иритира у читавом случају то што је у интервјуу за сарајевски `Дневни аваз` рекао да се не каје због своје прошлости и да треба ићи даље. То значи да се он не каје због убијања Срба и антисрпских изјава, нити што је компоновао песме о Алији Изетбеговићу. Такав човек није пожељан у Србији, баш као што није пожељан ни Томпсон“, закључује Ивановић.
Остане ли српска јавност равнодушна према овоме што прича Ивановић, Дино Мерлин ће своја три везана концерта одржати 25, 26. и 27. новембра у „Београдској арени“. Тиме ће се и његово име наћи на списку оних који за своје отворено антисрпско деловање не само да ни на који начин нису кажњени, већ су у самој Србији награђени пажњом и наклоношћу однарођених „елита“. На том списку већ се налази неколико истакнутих сарајевских имена, пре свих глумац Емир Хаџихафизбеговић, о чијем је антисрпском ангажману Ратко Дмитровић написао исцрпан и поучан текст у једном од претходних бројева „Печата“.
Можда ће, у ствари, име Дина Мерлина на том списку преузети примат од Хаџихафизбеговића. И то не толико због самог Дина, мада су и његове гнусне изјаве довољне да му евентуални концерти буду упамћени као вечна срамота, већ више због невешто скривеног ангажмана владајуће Демократске странке и њеног просрпског председника. Прошле године, наиме, Борис Тадић се у Сарајеву упознао са Дином Мерлином, посредством Бакира Изетбеговића. Београдска чаршија данас бруји о томе да је ДС исплатила Мерлину 150.000 евра да би дошао у српску престоницу, а сам певач о томе каже:
„Искрен да будем, и господин Тадић је један од разлога мог доласка у Србију“.

[/restrictedarea]