Одбрана колонијалног „суверенитета“

Пише Драгомир Анђелковић

Шта су прави разлози што је руски амбасадор у Србији сада изложен хајци врха власти, а не као донедавно „само“ најгорих евроатлантских екстремиста?

Александар Конузин је поново мета хистеричних напада другосрбијанских бојовника, како из редова квазиневладиног сектора и НАТО медија, тако  и отворено антисрпских странака. Ново је то што су им се прикључили и припадници владајућег жутог мејнстрима, несумњиво евроатлантски опредељеног, али и конформистички несклоног конфронтацијама са било ким снажним. Делимично је тако јер су недавни наступ овдашњег врховног представника Кремља схватили као, поготово у предизборном периоду, по њих опасно давање подршке главном опозиционом ривалу за власт. Наизглед ствар је само у томе да су када су се осетили угроженим скинули рукавице и бацили их у лице и ономе са ким се у другачијим околностима директно не би качили.  Ипак, ствари су комплексније.

[restrictedarea]

„ПРОТЕКТОРАТ НЕМА АЛТЕРНАТИВУ“
Српски режим је, то је несумњиво, макар пасивно антируски настројен, бар онолико колико је и антисрпски усмерен. То су природне консеквенце става: „Европа нема алтернативу“. Јер, ако неко тврди да је нема, онда је прихватљиво – није битно вољно или невољно – да се ради ЕУ интеграција жртвује било шта друго. И да се у вези са српским националним интересима и везама са Москвом поступа у складу са жељама релевантних центара моћи унутар ЕУ. А да се подсетимо, они су својски учествовали у агресији против Срба западно од Дрине (1995) и Србије (1999), као што учествују и у новој етапи отмице Косова и Метохије (од 2008). Што се тиче Русије, са њом, додуше зависно од земље до земље асиметрично, из интереса кокетирају, али далеко је од тога да за њу имају нарочито позитивне емоције, те у складу са тим од периферних зависних држава као што је Србија очекују да се од Кремља дистанцирају много више него што правоверни Европљани то чине. Тако се доказује лојалност „европским вредностима“, односно потврђује вазални статус.
Као што од 2008. године, као део пакта са ђаволом на основу којег је загосподарио Србијом, Тадићев режим прикривено ради на томе да Србија дигне руке од Косова и Метохије, тако из потаје чини и све што може да се не приближимо Русији. Разумљиво је што је тако. То су спојени судови. У мери у којој Србија добија функционалну, а не само теоријску алтернативу ЕУ, расте њен потенцијал да се одупре ниподаштавању виталних националних интереса. Упоредо, смањује се шанса да на челу државе опстану они који су политичке каријере градили на основу подршке Запада. Можда би политички и преживели окретање Русији, али дугорочно, у новим околностима не би очували своје позиције. Зато никада искрено нису ни помишљали да уведу Србију у стратешко партнерство са Руском Федерацијом, ма колико то погодовало нашим интересима. И стога настављају да нас воде путем евроатлантских интеграција, колико год нам то штетило.

ФАРСА СА КОНУЗИНОМ
Створен је привид да се актуелна власт – да лицемерје буде веће, која нам је бескрупулозно наметнута од непријатељског иностраног фактора – наљутила на Русе што се мешају у наше унутрашњополитичке односе. То је само маска. Режим је искористио прилику да се укључи у антируску кампању. Она већ увелико траје, да би задњих месеци добила много јачи интензитет. У њој већ дуже време, на овај или онај начин, учествују мање битни чиниоци владајуће коалиције, али и медији блиски самом њеном епицентру. Но, сада је куцнуо час да на терен истрче и носиоци жутог дреса. А то чине уз имплицитно оправдање које српској јавности већ навиклој на саможивост политичара делује рационално: бранимо своје партијске позиције, па када су оне у питању ни од кога не зазиремо. Као не ради се о геополитички и идеолошки мотивисаној антируској политици, већ партијском рачуну. Међутим, прво је у питању.
Оно што режим од 2008. године ради у вези са Косовом, резултирало је тиме да уместо да Београд игра на делу терена који контролише Приштина она заигра на нашој половини. Званична Србија је, у суштини, одустала од политике одбране целог Косова и Метохије, па смо дочекали да Арбанаси крену у офанзиву чак и на север КиМ и друга наша упоришта на простору Јужне српске покрајине. Питање територијалног интегритета државе власт је претворила у проблем разграничења и тако трасирала магистралу чак и за тотални пораз на том пољу, тј. да се и на административним пунктовима Брњак и Јариње појави приштинска полиција и царина. Иако се Тадићев режим надао да ће север Косова сачувати и тиме махати као наводним националним успехом, на основу уступака које је мало помало чинио, сада је доведен у ситуацију да се на њега врши притисак да ради ЕУ интеграција и њега пусти низ воду, односно да на друге начине заокружи фактичко признавање Косова.

БЕЗУСЛОВНА КАПИТУЛАЦИЈА
Официјелни Београд, уз извесно замагљивање ствари док избори не прођу, очито је и на то спреман. Сада опасно поткопава и позиције Срба на северу Косова. Са повлачењем српских таблица са КиМ и прихватањем тамошњих наводно статусно неутралних регистрација (које се намећу и Србима) ушли смо у нову фазу националне издаје. Режим је спреман да се одрекне сваког дела Косова ради „европских интеграција“ за које везује своју будућност. А са одрицањем од Косова иде и прекидање било каквих ближих веза са Русијом. Србија која пуца себи у колена по дефиницији мора да постане антируска. Јер, у садомазохистичкој вези коју сада на велико промовишемо са Западом важи следеће правило: непријатељи наших господара су и наши непријатељи! Таман посла да је обрнуто – да су опоненти наших крвника наши пријатељи.
У тој игри, сада када се ушло у завршницу, иде се толико далеко да се апелује на патриотизам и позива на национални интерес (за који је готово до јуче тврђено да у постмодерно доба више и не постоји). Они који су одсецањем од посредне морске везе са Русијом (тиме што је подупиран црногорски сепаратизам) водили политику континенталне изолације Србије – како би наша земља што лакше пала у евроатлантске канџе – сада тврде да смо геополитички одвојени од Русије, и из тог разлога са њом не можемо да будемо савезници чак иако нам то одговара. Они који су рушили српску политику одбране КиМ сада кажу да немамо капацитет да тамо делујемо, и због тога, а не зато што нисмо у праву, морамо да попуштамо. Као, не би они хтели да ми запоставимо своје интересе и клекнемо пред Западом, али, наводно, немамо куд! Боље да изгубимо ногу него главу! „Стало“ им је до наших националних интереса, само су рационални, па не беже од истине.

ЗАСТРАШИВАЊЕ ТУРСКОМ
Пре неки дан је у листу „Политика“ објављен врло лукав текст („Могући спољнополитички избор Србије“), једне од „наших“, а евроатлантских перјаница Јове Бакића. У њему он обзнањује истину коју до јуче наши еврофанови нису хтели да виде: „Ради се о томе да су ЕУ и САД решиле да врата Балкана, затварајући их Русији, отворе регионалној сили на Блиском истоку, тј. Турској“. И пошто износи „доказе“ у прилог томе да и када би то хтели са Русијом не можемо да правимо „пакт“, указује читаоцима да нам остаје или да паднемо у шаке Анкари или да умилостивимо ЕУ да нас прими у своје редове. Потом изводи „патриотски“ закључак: „Требало би што брже да решимо питање Косова, јер то обезбеђује напредак према ЕУ као најмање ризично решење. У противном, Србија ће остати лоптица у тениском мечу великих сила“. Наравно, подразумева се да решење за Косово мора да буде по вољи Лондона, Брисела и Берлина, како би купили карту за наставак путовања ка, и после тога можда за нас затвореним, капијама ЕУ.
Ствари се убрзавају. Економска криза разједа моћ Запада. Питање је шта ће бити са ЕУ, а не само са зоном евра. Опет, Русија убрзава интегративне процесе на постсовјетском простору у чијем се средишту налази. Евроазијска унија полако постаје реалност. У таквим околностима Србе треба што пре утерати у НАТО-ЕУ тор. Нашим евроатлантистима није ни битно да ли ћемо постати пуноправна чланица ЕУ (што је мало вероватно и да урадимо све што се од нас тражи) или ћемо допустити да до крајности буде доведен наш неоколонијални статус. А када се то деси, онда лако можемо од бриселско-вашингтонске колоније да постанемо османлијска провинција. Ко пита робље да ли жели овог или оног господара? Намибија је била немачка колонија, а Сирија турски посед, па су једним потезом пера после Првог светског рата доспеле у британске, односно француске руке.

ДРЖАВНОСТ ИЛИ ПАШАЛУК?
Србија може да избегне немилу судбину нечије колоније или чак потпуног распарчавања, а не само губитка Косова, само унутрашњом консолидацијом и успостављањем чврстих савезничких спона са пријатељским државама, каква је Русија, а не са непријатељским таборима као што су ЕУ и НАТО. Србија може да спречи да поново постане турски пашалук енергичном борбом за очување свог угроженог територијалног интегритета и опстанак Републике Српске, као и за српске интересе у Црној Гори и региону, а не још већом колаборацијом са онима који нас већ деценијама газе.
Економска самоодрживост, унутрашња кохезија и организованост, идентитетска непоколебљивост – све то омогућава малим земљама да очувају независност и да се на међународној сцени боре за своје циљеве. А они који нам данас „рационално“ говоре о националним интересима, трудили су се у вези са сваким од тих фактора да наша позиција постане што гора. То су тихо и саботерски радили и са свим потенцијално државотворним спољнополитичким спонама, да би данас, када им време измиче, кренули у отворени јуриш на Русију, односно њеног амбасадора у Србији. Колико су могли до сада су одмогли, а сада би на ту своју отужну торту да ставе и кисели шлаг. О томе се примарно ради, а не само о љутњи оних чију владу је правила америчка амбасада због наводног руског мешања у наше послове.

ВЕЛИНГТОНОВА ПОУКА
Када је 1825. године чувени британски војсковођа, победник у финалном сукобу са Наполеоном (у лето 1815. године), Артур Велингтон, посетио Итон – ништа мање од њега познати центар образовања енглеске елите – рекао је: „Битка код Ватерлоа добијена је овде“. И био је у праву. Британска елита је тамо била задојена победничким духом националног поноса, као што се у данашњим београдским образовним, политичким, НВО, медијским и сличним кулоарима ствара и одржава петоколонашка „каста“, која треба да доведе до потпуног покоравања Србије и српства. Она нам данас, док њени амерички ментори усиљено комадају нашу отаџбину, у вези са Русима прича о патриотизму и суверенитету. На част нам било ако наставимо да је, мизерну и по нацију смртоносно отровну, трпимо на челу државе и у срцу готово свега онога што је битно за очување националног идентитета. Нису у питању само руско-српски односи, већ наш државно-национални опстанак!

[/restrictedarea]