Nacistički šok u Berlinu

Piše Miroslav Stojanović

Posle serije nerazjašnjenih ubistava s rasističkim motivima (osam Turaka i jedan Grk) Nemačka je suočena sa novim, dosad nepoznatim vidom i razmerama desničarskog ekstremizma  

Dva samoubistva u prikolici za stanovanje, kuća dignuta u vazduh i „predata“ plamenu, gotovo u isto vreme i na razdaljini od blizu dvesta kilometara (Ajzenah-Cvikau), „otvorili su oči“ nemačkoj policiji i istražnim organima i – doveli „republiku u stanje šoka“ („Špigl“).
Ta dva događaja minule sedmice, dovedena u uzajamnu vezu, bila su, naime, dovoljna da se dobije odgovor za kojim se neuspešno i uzalud tragalo više od jedne decenije: ko je počinio seriju ubistava u više gradova, započetu 9. septembra 2000, od Rostoka do Nirnberga i Minhena, čije žrtve su bile ubogi i nesrećni gastarbajteri, prodavci voća i vlasnici kioska brze hrane (osam Turaka i jedan Grk), i jedna nemačka policajka.

TRIO NEMILOSRDNIH ZLOČINACA
Ispostavilo se, naime, da su dvojica samoubica (Uve Mundlos i Uve Benhart) u Ajzenahu i piromanka (Beate Čepe), koja je podmetanjem požara pokušala da uništi tragove u njihovom zajedničkom obitavalištu iz Cvikaua, činili „ćeliju“ neonacističke „armije“ u ilegali i trio nemilosrdnih zločinaca.
To otkriće uputilo je policajce na pomno prekopavanje zgarišta kuće u Cvikauu, gde je pronađena hrpa dokaznog i optužujućeg materijala – više DVD-a s (neoštećenim!) petnaestominutnim, takođe šokantnim, očito propagandnim filmom. Uz „pratnju“ junaka crtanog filma Pink Pantera, autorska kamera „Nacionalsocijalističke ilegale“ snimila je, iz grada u grad, vođena hladnokrvnom rukom i rasističkim pobudama, već spomenute žrtve migranata – od aktivirane bombe (2004) u jednoj kelnskoj četvrti koju pretežno naseljavaju Turci (povređene 22 osobe), do ubistva policajke Mišel Kizeveter u Hajlbronu i „prezentacije“ njenog „zaplenjenog“ službenog pištolja. Snimatelji su, takođe hladnokrvno i cinično, „beležili“ i trenutke odnošenja njihovih leševa i beležila odjeke atentata u štampi.
Jedan broj DVD-a bio je spakovan i pripremljen za slanje novinskim agencijama, islamističkim kulturnim centrima: zastrašujuća propagandna „opomena“ i otvorena najava novih neonacističkih akcija, sve dok ne dođe, kako, očigledno veoma samouvereno, poručuju „Nacionalsocijalisti u ilegali“, do „radikalne promene politike, medija i slobode govora“.
Uz propagandni, filmski materijal, pronađena su i dva pištolja – korišćen u seriji dosad nerešenih ubistava (češke proizvodnje) i pištolj (nemačke proizvodnje) zaplenjen posle atentata na policijsku patrolu u Hajlbronu.
Na zgarištu su, međutim, pronađeni i papiri koji ovaj slučaj pretvaraju u potencijalnu državnu aferu i dovode u tešku sumnju tajnu policiju, odnosno Službu za zaštitu ustavnog poretka.
Reč je, naime, o takozvanim „legalnim ilegalnim papirima“, koji se, kažu upućeni, po pravilu daju agentima na tajnom zadatku i doušnicima. To je uprkos demantijima oživelo spekulacije i medijske priče, podstaknute uverenjem jednog kriminalističkog službenika koji je svojevremeno tragao za članovima neonacističke „ćelije“ posle njihovog povlačenja u ilegalu, da je bar jedan njen član (sumnjao je na Beate Čepe) pod zaštitom tajne policije.

[restrictedarea]

KONTINUITET NASILJA
Jedno od ključnih pitanja, na koje još nema odgovora – a ono će biti, kako je najavljeno, predmet parlamentarne istrage u pokrajini Saksonija i u Bundestagu – koje političari isturaju u prvi plan glasi: kako je uopšte bilo moguće da praktično pred očima (pokrajinske) Službe za zaštitu ustava nastane tako opasna formacija kao što je očigledno „Nacionalsocijalistička ilegala“, a da tajna policija ne „uključi alarm“?
Pokrajinski poslanik, socijaldemokrata Hajko Gencel, kako prenosi „Zidojče cajtung“, zahteva raspuštanje „nesposobne“ pokrajinske tajne policije, ona je, inače, od 2001. godine prolazila kroz razne afere. Ovaj list podseća da su spomenuta neonacistička trojka i njihov pridruženi, pre neki dan uhapšeni član Holger G. zaista bili „veoma dobro poznati policiji“. U pokrajinskom uredu Službe za zaštitu ustava postoje čak dvadeset četiri fascikle podataka o ovoj neonacističkoj grupaciji, na čije „opserviranje“ je potrošeno mnogo novca. Samo jednom doušniku, prvom čoveku  neonacističke „Zavičajne zaštite Tiringije“, isplaćeno je za „revnosno izveštavanje“ do 2000. godine više od 200. 000 maraka.
Savezno državno tužilaštvo, koje je nadležno, inače, za „krupnije“ predmete i terorizam, već je preuzelo ovaj slučaj, uz uverenje da će konačno posle gotovo četrnaest godina „tapkanja u mraku“ i hiljade indicija bez dokaza, sada moći da se razreši čitava serija  nerasvetljenih ubistava širom Nemačke i veliki broj bombaških napada i prepada na banke.
Savezni ministar unutrašnjih poslova Hans Peter Fridrih, koji je koliko juče (posle stravičnog zločina u Norveškoj) tvrdio da u njegovoj zemlji ne postoji opasnost od „desnog terorizma“, sada najednom konstatuje i upozorava da se „Nemačka suočava s novim vidom terorizma ekstremne desnice“, a kancelarka Angela Merkel umiruje javnost poručujući kako će njena vlada učiniti sve što je u njenoj moći „da desni ekstremizam ne dobije nikakvu šansu“.
Nije ovo, međutim, prvi put da se Nemačka suočava s desničarskim nasiljem i zločinima. Najpoznatiji slučaj dogodio se na Oktobarfestu, septembra 1980. godine, atentator Gandof Keler bacio je u masu posetilaca bombu: dvanaest mrtvih. Pripadao je takozvanoj „Borbenoj sportskoj grupi Hofman“, paravojnoj formaciji udruženja desničara koji su sanjali o građanskom ratu. Neposredno pre atentata udruženje je bilo sudski zabranjeno.
U Berlinu je desničarski ekstremista Kaj Dizner ubio policajca, a u Minhenu su pripadnici grupe neonacističkog „firera“ Martina Vizea u poslednji čas osujećeni u planovima da eksplozivom raznesu temelje jedne sinagoge u izgradnji.
U Melnu su neonacisti 1992. godine ubacili molotovljev koktel u kuću u kojoj su živele dve turske familije: troje mrtvih i sedmoro (teško) povređenih. Veliki broj Nemaca ustao je tada na noge. Širom Nemačke organizovane su zaista masovne demonstracije protiv mržnje prema strancima. Jedan broj ulica u nekoliko nemačkih gradova dobio je ime po žrtvama ovog zločina.
Usledio je, uprkos tome, godinu dana kasnije Solingen, opet podmetanje vatre u kući naseljenoj Turcima: pet mrtvih (dve žene, tri devojke) i četrnaestoro povređenih. Na komemoraciju je došao gotovo ceo nemački državni i politički vrh, izuzev tadašnjeg kancelara Helmuta Kola. Njegovo objašnjenje kako ne želi da učestvuje u „pokajničkom turizmu“ izazvalo je žučne reakcije i u zemlji i u inostranstvu, posebno u Turskoj. Na poziv jednog holandskog radija, kancelar je zbog takvog njegovog stava bio zasut milionima dopisnica s jedinstvenom porukom: „ja sam užasnut“.

POSLE RAF-a BAF
Nemačka se, međutim, prvi put suočava sa stvaranjem borbenih neonacističkih grupa u ilegali, koje su se gotovo neometano, uprkos poternicama – za trio iz ove priče bile su raspisane i međunarodne poternice, pretpostavljalo se da su odmaglili preko granice – doušnicima i modernim tehnikama nadgledanja, bavili prepadima na banke da bi se finansirali, i atentatima.
Takvih slučajeva, konstatuje hamburški „Špigl“, u prošlosti nije bilo. Osim kad je reč o politički i ideološki posve suprotnoj, levičarskoj, terorističkoj organizaciji, čuvenom RAF-u (Frakcija Crvene armije), s čijim pripadnicima, grupom Bader-Majnhof i njihovim naslednicima je država bila godinama u pravom ratu. To je najuticajniji nemački politički magazin podstaklo da „Nacionalsocijalističku ilegalu (podzemlje)“ na naslovnoj strani poslednjeg broja (14. novembar) označi kao „Frakciju braon (mrke) armije“.
Još se, naime, pouzdano ne zna, uprkos tako moćnoj policiji kakva je nesporno nemačka, koja sve vidi i sve zna,  da li je ova neonacistička družina, koja se okupila pod geslom „Dela umesto reči“, možda deo šire mreže i pokreta mračnih namera.
Razlike između dve „armije“ su, ne samo kad je reč o vremenu, veoma velike. Rafovci su bili fanatični, iako militantni, idealisti koji su sanjali o društvu socijalne pravde i „revoluciji“,  pokušavajući da likvidacijom najistaknutijih simbola kapitalističke moći (šefove industrijskih imperija, vodeće bankare, tužioce, političare i diplomate) podstaknu, posve uzalud, iako nisu bili lišeni simpatija, mase da ih slede na „revolucionarnom pohodu“.
Neonacisti potežu za bombama i atentatima zbog ksenofobije, rasizma i neskrivene mržnje prema levici. Prvi su se regrutovali i delovali na zapadnoj strani tada još podeljene zemlje (Zapadna Nemačka), ovi drugi su agresivnije i masovnije stupili na scenu neposredno posle ujedinjenja, regrutujući najmilitantnije snage na „levoj strani“, na prostoru bivše Istočne Nemačke, koja se formalno i zvanično izjašnjavala i označavala kao antinacističko i antifašističko društvo. To i jeste svojevrstan fenomen koji se ne može objasniti samo tranzicionim činjenicama i šokantnom nezaposlenošću, s kojom su se istočni Nemci najednom suočili posle ujedinjenja i koja je najteže pogodila mlade.
Iz brojnih razlika između levičarskih rafovaca i desničarskih ekstremista, nemački mediji posebno izdvajaju ovu: dok su se prvi posle svakog atentata promptno oglašavali, objašnjavajući zašto su to učinili, ovi drugi su uvek ćutali.
Kriminalistički gledano, konstatuje „Špigl“, to je za ovu grupu bio „recept za preživljavanje“. Potcenjujući očigledno opasnost od desničarskog ekstremizma, istraga je godinama povodom serije nerazjašnjenih ubistava tapkala u mestu, tragajući u pogrešnom smeru: koliko do juče je živela u ubeđenju da su nesrećni turski gastarbajteri bili žrtve klanovskih, konkurentskih obračuna ili mafijaških, takođe turskih bandi koje su posezale za ucenama i reketima.
Tek u poslednje vreme, konstatuje „Špigl“, neonacisti su se očigledno osetili dovoljno snažnim, uvereni da su stvorili jaku mrežu i potporu da bi krenuli u „novu smrtonosnu ofanzivu“. Dokaz za to: planirana „vatrena (propagandna) priprema“ i rasturanje (već spomenutog) filma, koji je posle smrti njegovih autora ipak dospeo do medija i  nad kojim se javnost ovih dana skandalizuje.
Dvojica neonacista su se, inače, posle prepada na jednu banku, pred policijskom poterom sklonili u autoprikolicu koju su koristili na putu u Ajzenah. Kad su videli da su opkoljeni, „pobegli“ su u samoubistvo. Policija im, navodno, kako je posle obdukcije utvrđeno, u tome nije pomagala.

U IGRI UGLED ZEMLJE
I taj zadnji čin su, po svemu sudeći, za slučaj nužde, prethodno isplanirali i dogovorili. To je bio i „znak“ trećem članu grupe da potpali kuću u kojoj su nacistički „ilegalci“, ne skrivajući se od suseda, legalno živeli, kako bi vatra progutala sve što je u njoj čuvano, a optužujuće. Beate Čepe je najpre sklonila svoje mačke kod komšija, uz izgovor da će biti na putu, potom bacila bombu i nešto kasnije, uz svog advokata, prijavila se policiji.
Kao njihov čovek i višegodišnji doušnik? To javnost, najverovatnije, nikad neće pouzdano saznati, uprkos činjenici da će za tim, pored ostalog, tragati parlamentarci, mediji i tužioci. I što je, kako opominje (čak i konzervativni) „Velt“, u ovom slučaju „u igri ugled ponovo ujedinjene Nemačke, njenih institucija i javnosti“.
Prema poslednjem izveštaju Službe za zaštitu ustavnog poretka (odnosi se za 2010. godinu), koji se, inače, deli novinarima, u Nemačkoj postoji 25.000 desničarskih ekstremista, od kojih je 9.500 uvek spremno na nasilje, 500 više nego prethodne godine.

[/restrictedarea]