Haški triptih

Piše Stefan Karganović

Ovom knjigom se nastavlja proces demistifikacije jedne institucije koja je, bez obzira na svoje protivpravno začeće, ipak mogla da odigra konstruktivnu ulogu u utvrđivanju činjenica i fiksiranju krivične odgovornosti za tragične događaje na prostoru bivše Jugoslavije, a koja je, zahvaljujući političkoj instrumentalizaciji njenog rada i svih njenih resursa, tu jedinstvenu priliku zauvek prokockala

 

Neoprostivo je da je ova dragocena studija još uvek najvećim delom nepoznata stručnoj i široj javnosti. Uprkos snažnom uticaju te kontroverzne ustanove, ne samo na razvoj političkih odnosa i prilika na prostoru bivše Jugoslavije, nego i na formalni zapis istorijskih događaja na koje se njene presude odnose, kritičke literature o Haškom tribunalu i njegovom načinu rada nema na pretek. S obzirom na taj deficit, knjiga Marka Sladojevića predstavlja izuzetan doprinos ne samo zato što obrađuje jednu važnu temu, već i zbog načina kako postiže svoj cilj: smireno i bez traga od ostrašćenosti bilo kakve vrste. Da autor nije sam izneo činjenicu da je bio lično uključen u tri haška predmeta na koje se njegov „triptih“odnosi  (Milošević, Krajišnik i Karadžić) prosečnom čitaocu bilo bi teško da tako nešto nasluti.
U izvrsnom predgovoru, profesor Kosta Čavoški ubedljivo izlaže svoju glavnu misao, a to je da je hipokrizija Haškog tribunala „dovedena do savršenstva“ i da taj sud, kojem „politika diktira pravo i pravdu,“ vrlo efikasno koristi snažni i uhodani mehanizam obmanjivanja javnosti ne bi li o sebi i svojoj „jurisprudenciji“ ostavio što bolji utisak.
Autor Marko Sladojević je jedinstveno kvalifikovan da se suprotstavi pretenzijama tog sudilišta koje je Slobodan Milošević na svom živopisnom engleskom prikladno nazvao „false tribunal“, što na  srpskom, naravno, znači „lažan tribunal“, samo što neidiomatična kombinacija engleskih reči u formulaciji bivšeg predsednika čini da ta potpuno ispravna ocena deluje još upečatljivije. On već deset godina radi kao član timova odbrane u raznim haškim predmetima i tokom svog boravka u Holandiji stekao je i više obrazovanje na magistarskom nivou iz oblasti prava.

UBIJANJE MILOŠEVIĆA
Knjiga je podeljena na tri tematske celine, odakle nesumnjivo potiče korišćenje izraza „triptih“ u naslovu. U svakom od predmeta koje Sladojević obrađuje izdvojen je po jedan centralan aspekt koji se fokusirano obrazlaže. U predmetu Milošević, to je odgovornost Tribunala za tragičan ishod „zdravstvene nege“ koju je pružio bivšem predsedniku Savezne Republike Jugoslavije i tada svom najčuvenijem optuženiku; u predmetu Krajišnik radi se o skandalozno neispunjenoj obavezi pružanja adekvatne pravne pomoći optuženoj osobi; dok je u predmetu Karadžić, koji je u toku, reč o isforsiranoj primeni (kako se profesor Čavoški pravilno izražava) „bezobalnog“, a mi bi uz saglasnost  Čavoškog i autora još dodali – apsurdnog i suštinski nerazgovetnog koncepta „udruženog zločinačkog poduhvata“ ili UZP.
Prvi deo triptiha, gde se do najsitnijih detalja izlaže tok  zdravstvenog stanja bivšeg predsednika u poslednjem periodu njegovog života i način kako je on u pritvorskim uslovima i pod nadzorom Tribunala bio „lečen“, od posebnog je interesa upravo zbog svoje iscrpnosti što u velikoj meri omogućava čitaocu da donese sopstvene zaključke o tome kako je došlo do smrtnog ishoda. Autorov pristup nenametanja zaključaka za svaku je pohvalu i dolazi do izražaja već od samog početka knjige. Takođe intelektualnom integritetu autora ide u  prilog što, uprkos mnogobrojnim dokazima neprofesionalnog i nesavesnog postupanja od strane Tribunala i njegovih medicinskih organa, on po ovom osetljivom pitanju ne upada u klopku olakog sugerisanja zaključka da je smrt predsednika Miloševića bila smišljeno prouzrokovana ustanovom kojoj se tokom suđenja tako elokventno suprotstavljao. To je hipoteza koja naravno ne može biti apriori odbačena, ali istovremeno ona ostaje do kraja nedokazana. Kroz istoriju bolesti i „lečenja“ Slobodana Miloševića mi vidimo Tribunal ne kao normalnu sudsku ustanovu, nego pre kao sistem u kojem Tužilaštvo i Veće cinično sadejstvuju na štetu bespomoćnika koji sedi na optuženičkoj klupi. Tribunal bi se najpre mogao uporediti sa Levijatanom ili sa nekom vrstom beslovesne institucionalne nemani koja slepo, gluvo i bezosećajno srlja u ispunjavanju svojih programiranih zadataka, neumoljivo satirući sve i svakoga ko joj stoji na putu.
Ova metafora  nemani, kada je reč o Haškom tribunalu, prikladna je i u predmetu Momčila Krajišnika, kojim se triptih takođe bavi. U predmetu Krajišnik centralno pitanje nije bilo to što je Tribunal optuženog lišio adekvatne terapije i ostavio ga da umre, nego što su optuženom oduzeta adekvatna pravna i materijalna sredstava da se od optužbi efektivno brani, te je zato rezultat farsičnog procesa – objavljivanje  njegove krivice – bio praktično unapred predodređen.
Suđenje Momčilu Krajišniku (gde je i pisac ovog prikaza u jednom periodu bio uključen) oličava kvintesenciju profesionalne neozbiljnosti Tribunala. Ono bi se najpre moglo okarakterisati kao neka vrsta pravne opéra bouffe, žanra koji objedinjuje elemente komedije, satire, parodije i farse, dakle zapravo sve komponente koje su po saznanju svakog ko je suđenje Krajišniku izbliza pratio, kao autor Sladojević i pisac ovog prikaza, zapravo dominirale sudskim procesom.
U Haškom tribunalu, pored mnogih drugih iluzornih prava, postoji takođe i fikcija „jednakosti po oružju“. To znači da bi između dve protivničke strane, tužilaštva i odbrane, trebalo da bude bar približna ravnoteža u ljudskim i materijalnim resursima da bi neutralni procenjivač činjenica, a to je u teoriji Sudsko veće, mogao da stekne koliko-toliko adekvatnu predstavu o događajima na koje se optužnica odnosi i uvid u eventualnu ulogu optuženog u njima. Kada je ta ravnoteža, kao u slučaju Krajišnik, grubo narušena, autor pravilno naglašava da to ima vrlo ozbiljne posledice po integritet procesa. Pre svega, time je odbrana lišena mogućnosti da istraži i iznese sve materijalne dokaze koji bi mogli biti od koristi optuženom. Zatim, možda još važnije, ona ne može da stavi na test dokaze i teze koje iznosi tužilaštvo i da ih efikasno ospori. Samim tim, proces je radikalno devalviran i njegov rezultat – presuda – ne može se razmatrati kao promišljeni sudski akt koji je utemeljen na svestranom razmatranju dokazne građe. Autor zaključak te vrste izričito ne sugeriše, ali on je očigledan: takve presude i činjenični nalazi koje sadrže u profesionalnom pogledu nemaju težinu i ne mogu biti ozbiljnije od procesa koji ih je iznedrio.

PRAVOSUDNA GOLGOTA KRAJIŠNIKA

[restrictedarea]

U procesnom smislu, predmet Momčila Krajišnika, ratnog predsednika Skupštine Republike Srpske, a pre toga Bosne i Hercegovine, pošao je naopako od samog početka. Insistirajući da ga brani „Srbin advokat“, a previđajući značaj stručnosti i poštenja u odnosu na puku nacionalnu pripadnost (ovo je implicitna poruka i nekim drugim haškim optuženicima u predmetima koji su trenutno u toku), u veoma važnoj pretpretresnoj fazi g. Krajišnik se opredelio za izvesnog Dejana Brašića, američkog advokata srpskog porekla koji mu je bio preporučen sa najboljim referencama („stara, ugledna, porodica“ i ostale gluposti slične vrste). Na nekoliko dana pred kraj pretpretresne faze i uoči zakazanog početka suđenja Momčilu Krajišniku, kao grom iz vedra neba puca vest da je ugledni g. Brašić usled malverzacije suspendovan iz advokatske komore države Njujork i da je samim tim morao biti izbrisan sa spiska branilaca u Haškom tribunalu. To je praktično značilo da je Krajišniku pretila opasnost da će mu se suditi bez pravnog zastupnika ili da će na brzinu morati da pronađe zamenu, i da mu preostaje samo nada da će novom advokatu Veće dati dovoljno vremena da se pripremi i prouči predmet. Da ne zaboravimo g. Brašića, on je za svoje usluge naplatio skromnu sumu od 1,5 miliona dolara i kada je pri odlasku bio upitan da li bi uvide koje je stekao tokom rada na predmetu sada mogao da prenese svome nasledniku, lakonski je odgovorio odrečno. Njegovo obrazloženje je glasilo da je znanje o premetu koje je nakupio zaključano u njegovom mozgu i da to nije nešto što se može prenositi iz jednog mozga u drugi, kao što se elektronski zapisi pomoću fleša prenose između kompjutera.
Zatečen diskvalifikacijom ključnog aktera Brašića, bez koga bi (ili nekog njemu sličnog) predstojeća pravna opereta bila lišena čak privida legitimnosti, Sekretarijat Tribunala Krajišniku je bez mnogo uvijanja stavio do znanja da treba ili što pre da izabere novog advokata, ili će mu ga Veće nametnuti sa svog spiska odobrenih pravnih asova. Kada se uzmu u obzir sva ograničenja pod kojima funkcioniše pritvorena osoba, kao i predstojeći početak suđenja, može se ceniti težina položaja u kojem se našao optuženi. Na scenu volšebno stupa britanski advokat Nikolas Stjuart, koji nikada ne propušta da posle svoga prezimena istakne titulu Q. C. što u slobodnom prevodu na srpski znači „kraljičin savetnik“, mada je Stjuart piscu ovih redova priznao da kraljevsku kuću nikada ni u kakvom procesu nije zastupao i da nikada nije bio dovoljno blizu kraljici da bi ona njegovo prisustvo mogla primetiti. Nešto kao titula „Order of the British Empire“, koja se još uvek deli, mada je carstvo pre izvesnog vremena propalo. Ali, kao i Q. C. dovoljno zvučno da zaseni balkansku prostotu.
Pošto je optuženi Krajišnik bio pod velikim pritiskom da napravi izbor, on verovatno nije uspeo da proveri profesionalnu specijalnost svog novog branioca: sportsko pravo. Da se u Krajišnikovom slučaju radilo o povredi na fudbalskom igralištu, recimo tokom utakmice Stjuartovog omiljenog kluba „Arsenal“, predmet bi se verovatno bez dvoumljenja mogao poveriti g. Stjuartu. Ali da li to isto važi i za teške povrede međunarodnog krivičnog prava, za koje je Tužilaštvo teretilo Krajišnika? Činjenica da u tom ključnom trenutku, u tako značajnom i složenom predmetu, preuzimanje odbrane Momčila Krajišnika (za čiji predmet autor sa pravom kaže da po složenosti ne zaostaje za Karadžićevim) Tribunal namešta osobi sa frivolnim referencama Nikolasa Stjuarta dovoljno govori o profesionalnosti i ozbiljnosti te ustanove.
U produžetku svoga narativa autor Sladojević u glavnim crtama iznosi pojedinosti pravosudne golgote Momčila Krajišnika. Suština je u tome da Stjuart nikada tokom suđenja nije uspeo da prouči dokumentaciju predmeta, da shvati pozadinu i kontekst događaja za koje se sudilo njegovom klijentu ili da razradi koncept odbrane. Teleološka priroda delatnosti Tribunala ispoljila se i na ovom primeru: procesnim „sitnicama“, kao što je potpuna nespremnost advokata, nije bilo dozvoljeno da utiču na usporavanje suđenja. Istovremeno, ostvarenje implicitnog cilja celokupne operetske produkcije – presuda o krivici optuženog – nije smelo biti ometeno: ni fatalnim procesnim nedostacima, ni neubedljivošću ili nedostatkom dokaza, niti neosnovanošću primene koncepta UZP kao glavnog mehanizma za utvrđivanje krivice, što su američki advokati Alen i Nejtan Deršovic u žalbenom podnesku briljantno pokazali.

KARADŽIĆ U RUKAMA HAŠKIH INKVIZITORA
Predmeti Milošević i Krajišnik deo su pravne istorije, ali predmet Karadžić, u kojem sada autor Sladojević u Hagu aktivno učestvuje, deo je tekuće stvarnosti. Tehnika koju je autor izabrao da kroz analizu definicije i primene instituta udruženog zločinačkog poduhvata u slučaju Karadžić (i to u četvorostrukom izdanju) istakne zloupotrebu i nesuvislost ovog koncepta, u potpunosti ispunjava zahteve postavljenog zadatka. Kao što je poznato svima koji su radili u Tribunalu i imali posla sa Tužilaštvom, dekontekstualizacija koja se očituje u istrzanju rečenica, pa čak i fraza iz dugačkih tekstova da bi se iz sklepanih fragmenata sklopile izjave koje prividno potkrepljuju navode iz optužnice jedna je od omiljenih tehnika haških inkvizitora. (To ne spada u okvir ovog prikaza, ali iz neposrednog iskustva pisca ovih redova ta vrsta manipulisanja ide još dalje, do tendencioznog prevođenja i zapisivanja „presretnutih razgovora“, tako da se znaci interpunkcije u tekstu stavljaju na mesta koja su najnepovoljnija po optuženog, makar da se na taj način samo za nijansu više potencira njegova krivica, kao što smo videli u predmetu Dragana Obrenovića).
Autor vrši kontekstualizaciju optužbi u vezi sa UZP u Karadžićevom predmetu iz dva ugla. Pre svega, u odnosu na sporne srpske teritorije u BiH koje su razna veća Tribunala nonšalantno tretirala kao predmet srpskog oružanog „zauzimanja“ (takeover), kao da se radi o invaziji neke strane zemlje. Međutim, iz međunarodnopravne istorije, koju autor pedantno izlaže, čini se da nije tako. Naravno, u eri hitlerovskog poništavanja normi međunarodnog prava i prakse, pozivanje na te „zastarele“ principe, koji stoje na putu zamislima ideologa današnjeg „novog poretka“, možda na neke neće impresivno delovati. Ali normativni okvir koji autor pruža jeste neophodan. Svet će se neminovno vratiti u pravni kolosek i poslednja reč će pripasti ne siledžijama nego braniocima pravnog poretka. Zato je dobro što je autor postavio solidan pravni osnov za utemeljenje legitimnog prava Srba na teritorije koje im pripadaju, ne samo zato što oni vekovima tu žive, već i zato što je to pravo izvedeno iz međunarodnih ugovora i domaćeg ustavnog zakonodavstva. Niti te teritorije Srbima mogu biti zakonski oduzete, niti se njihova odbrana od strane njihovih izabranih predstavnika, u ovom slučaju Radovana Karadžića, može podvesti principijelno pod kategoriju krivičnog dela.
Autor zatim navodi dugi niz izjava Radovana Karadžića, često integralno, ali u svakom slučaju dovoljno opsežno. Na taj način, izbegava se opasnost od istrzanja iz konteksta, a to je upravo tehnika koju Tužilaštvo i veća Tribunala, koji u Hagu najčešće predstavljaju jedini istinski UZP, u svom radu sistematski primenjuju. Na primer, autor navodi da je veštak Tužilaštva Robert Donija iz jednog podužeg govora dr Karadžića istrgao samo nekoliko rečenica i vešto ih spojio, ignorišući sve ostalo, kako bi dobio potporu za svoj iskonstruisani zaključak. Za svaku od glavnih teza Tužilaštva autor iznosi niz integralnih citata iz javnih istupa i „presretnutih razgovora“ dr Karadžića koji suvislost tih teza, najblaže rečeno, ozbiljno dovode u pitanje, a time i same osnove optužnice. Namera i stanje svesti, kako ih Tužilaštvo imputira, eventualno bi se mogli izvući iz nekih selektivno izdvojenih tekstova koje su veštaci Donijinog kalibra pripremili u tu svrhu. Međutim, što je kontekst Karadžićevih izjava širi i sveobuhvatniji u prvi plan izlazi uvid potpuno suprotne prirode: da su potezi Karadžića i srpskog rukovodstva u vihoru devedesetih godina, a naročito u periodu ratnih priprema, bili pretežno reaktivni i iznuđeni.
Knjiga Marka Sladojevića „Haški triptih“ značajna je iz mnogo razloga. Da navedemo samo glavne. Ona, pre svega, na objektivan i studiozan način popunjava prazninu na ovu temu u literaturi koja postoji na srpskom jeziku, a to je praznina za koju bi bilo naivno očekivati da će je popunjavati „Fond za humanitarno pravo“ ili Helsinški komitet gospođe Biserko. Ubedljivost dela pojačana je činjenicom da paralelno sa besprekorno akademskim pristupom ono ima i karakter ličnog svedočanstva posmatrača i učesnika u pravnoj opereti, koji svoje utiske i zaključke saopštava ne iz neke kule od slonovače nego sa lica mesta. Najzad, ovom knjigom se nezadrživo nastavlja proces demistifikacije jedne ustanove koja je, bez obzira na svoje protivpravno začeće, ipak mogla da odigra konstruktivnu ulogu u utvrđivanju osnovnih činjenica i fiksiranju krivične odgovornosti za tragične događaje na prostoru bivše Jugoslavije tokom devedesetih prošlog veka. Ali zahvaljujući političkoj instrumentalizaciji njenog rada i svih njenih resursa, uz svesrdnu saradnju sopstvenih kadrova, ona je tu jedinstvenu priliku za humanističko delovanje zauvek prokockala.

[/restrictedarea]

4 komentara

  1. Sve to znamo ali sta smo ucinili,sta cinimo i sta cemo uciniti da to promenimo? I autori i svi mi sem prazne pricene ne ucinismo nista.

  2. Harold Pinter nobelovac je rekao,da je haski tribunal ilegalna ustanova.Haski Tribunal nisu osnovale sve clanice UN,nego samo njih nekoliko i to najmocnijih,koje su ujedno i clanice NATO/a,koji nas je bombardovao.Tih nekoliko clanica NATO/a se poslednjih godine predstavlja uspesno kao medjunarodni faktor i niko ne smije da pisne,da im se usprotivi.Teska vremena za covecanstvo.Jedna organizacija kao sto je NATO vodi svetsku politiku,tuzi te i sudi ti,porobljava,ubija[upravo su u Libiji ubili oko 70000 neduznih gradjana zbog nafte,a za to je kriv Gadafi,a ne Nato,he,he].Nadam se da nece jos dugo.

  3. Samo da dodam jos ovo:ovo je NATO tribunal koji nema veze sa pravdom,nego pobednici sude porazenima.Haski tribunal vecinom finacira americka vlada i Sorosh.Louise Arbour je sama rekla,da su Bil Klinton i Toni Bler dali instrukcije tribunalu,prije nego li je poceo sa radom.Internet je cudo,sve se moze naci.Posle WOII oko milion nacista je trebalo da bude procesuirano.Sudjeno je samo njima oko 300.Kako to?Pa fino.Nacisti i nisu izgubili rat,nego samo bitku.Ko je citav rat finacirao naciste?Pa ovi sto su im sudili i koji su fakticki trebali da budu na optuzenickoj klupi.

  4. To je jedna obicna farsa. Posto smo mi bili pokusni kunici u svemu tribunal je samo produzena ruka istih.Posto im se nitko nije suprostavio i proglasio ovaj sud nevazecim oni samo nastavljaju svoju rabotu kako bi opravdali svoje prljave igre. Sada im posao ide lakse ne moraju da placaju skupe sudije u tribunalu nego predsjednike pojedinih zemalja ubijaju na licu mjesta u njihovim vlastitim drzavama. Cist racun,brzo obavljeno, nema natezanja na sudu, ustedjen novac, sta bi bolje. Nema tamo nekog Seselja da ih vuce za nos, pravi troskove i jos usput ismijava mapet show sudije.
    Kakva crna vremena za postene ljude a valjda ce jednoga dana i ti vragovi u crvenim plastovima zavrsiti na lomaci!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *