Хашки триптих

Пише Стефан Каргановић

Овом књигом се наставља процес демистификације једне институције која је, без обзира на своје противправно зачеће, ипак могла да одигра конструктивну улогу у утврђивању чињеница и фиксирању кривичне одговорности за трагичне догађаје на простору бивше Југославије, а која је, захваљујући политичкој инструментализацији њеног рада и свих њених ресурса, ту јединствену прилику заувек прокоцкала

 

Неопростиво је да је ова драгоцена студија још увек највећим делом непозната стручној и широј јавности. Упркос снажном утицају те контроверзне установе, не само на развој политичких односа и прилика на простору бивше Југославије, него и на формални запис историјских догађаја на које се њене пресуде односе, критичке литературе о Хашком трибуналу и његовом начину рада нема на претек. С обзиром на тај дефицит, књига Марка Сладојевића представља изузетан допринос не само зато што обрађује једну важну тему, већ и због начина како постиже свој циљ: смирено и без трага од острашћености било какве врсте. Да аутор није сам изнео чињеницу да је био лично укључен у три хашка предмета на које се његов „триптих“односи  (Милошевић, Крајишник и Караџић) просечном читаоцу било би тешко да тако нешто наслути.
У изврсном предговору, професор Коста Чавошки убедљиво излаже своју главну мисао, а то је да је хипокризија Хашког трибунала „доведена до савршенства“ и да тај суд, којем „политика диктира право и правду,“ врло ефикасно користи снажни и уходани механизам обмањивања јавности не би ли о себи и својој „јуриспруденцији“ оставио што бољи утисак.
Аутор Марко Сладојевић је јединствено квалификован да се супротстави претензијама тог судилишта које је Слободан Милошевић на свом живописном енглеском прикладно назвао „false tribunal“, што на  српском, наравно, значи „лажан трибунал“, само што неидиоматична комбинација енглеских речи у формулацији бившег председника чини да та потпуно исправна оцена делује још упечатљивије. Он већ десет година ради као члан тимова одбране у разним хашким предметима и током свог боравка у Холандији стекао је и више образовање на магистарском нивоу из области права.

УБИЈАЊЕ МИЛОШЕВИЋА
Књига је подељена на три тематске целине, одакле несумњиво потиче коришћење израза „триптих“ у наслову. У сваком од предмета које Сладојевић обрађује издвојен је по један централан аспект који се фокусирано образлаже. У предмету Милошевић, то је одговорност Трибунала за трагичан исход „здравствене неге“ коју је пружио бившем председнику Савезне Републике Југославије и тада свом најчувенијем оптуженику; у предмету Крајишник ради се о скандалозно неиспуњеној обавези пружања адекватне правне помоћи оптуженој особи; док је у предмету Караџић, који је у току, реч о исфорсираној примени (како се професор Чавошки правилно изражава) „безобалног“, а ми би уз сагласност  Чавошког и аутора још додали – апсурдног и суштински неразговетног концепта „удруженог злочиначког подухвата“ или УЗП.
Први део триптиха, где се до најситнијих детаља излаже ток  здравственог стања бившег председника у последњем периоду његовог живота и начин како је он у притворским условима и под надзором Трибунала био „лечен“, од посебног је интереса управо због своје исцрпности што у великој мери омогућава читаоцу да донесе сопствене закључке о томе како је дошло до смртног исхода. Ауторов приступ ненаметања закључака за сваку је похвалу и долази до изражаја већ од самог почетка књиге. Такође интелектуалном интегритету аутора иде у  прилог што, упркос многобројним доказима непрофесионалног и несавесног поступања од стране Трибунала и његових медицинских органа, он по овом осетљивом питању не упада у клопку олаког сугерисања закључка да је смрт председника Милошевића била смишљено проузрокована установом којој се током суђења тако елоквентно супротстављао. То је хипотеза која наравно не може бити априори одбачена, али истовремено она остаје до краја недоказана. Кроз историју болести и „лечења“ Слободана Милошевића ми видимо Трибунал не као нормалну судску установу, него пре као систем у којем Тужилаштво и Веће цинично садејствују на штету беспомоћника који седи на оптуженичкој клупи. Трибунал би се најпре могао упоредити са Левијатаном или са неком врстом бесловесне институционалне немани која слепо, глуво и безосећајно срља у испуњавању својих програмираних задатака, неумољиво сатирући све и свакога ко јој стоји на путу.
Ова метафора  немани, када је реч о Хашком трибуналу, прикладна је и у предмету Момчила Крајишника, којим се триптих такође бави. У предмету Крајишник централно питање није било то што је Трибунал оптуженог лишио адекватне терапије и оставио га да умре, него што су оптуженом одузета адекватна правна и материјална средстава да се од оптужби ефективно брани, те је зато резултат фарсичног процеса – објављивање  његове кривице – био практично унапред предодређен.
Суђење Момчилу Крајишнику (где је и писац овог приказа у једном периоду био укључен) оличава квинтесенцију професионалне неозбиљности Трибунала. Оно би се најпре могло окарактерисати као нека врста правне opéra bouffe, жанра који обједињује елементе комедије, сатире, пародије и фарсе, дакле заправо све компоненте које су по сазнању сваког ко је суђење Крајишнику изблиза пратио, као аутор Сладојевић и писац овог приказа, заправо доминирале судским процесом.
У Хашком трибуналу, поред многих других илузорних права, постоји такође и фикција „једнакости по оружју“. То значи да би између две противничке стране, тужилаштва и одбране, требало да буде бар приближна равнотежа у људским и материјалним ресурсима да би неутрални процењивач чињеница, а то је у теорији Судско веће, могао да стекне колико-толико адекватну представу о догађајима на које се оптужница односи и увид у евентуалну улогу оптуженог у њима. Када је та равнотежа, као у случају Крајишник, грубо нарушена, аутор правилно наглашава да то има врло озбиљне последице по интегритет процеса. Пре свега, тиме је одбрана лишена могућности да истражи и изнесе све материјалне доказе који би могли бити од користи оптуженом. Затим, можда још важније, она не може да стави на тест доказе и тезе које износи тужилаштво и да их ефикасно оспори. Самим тим, процес је радикално девалвиран и његов резултат – пресуда – не може се разматрати као промишљени судски акт који је утемељен на свестраном разматрању доказне грађе. Аутор закључак те врсте изричито не сугерише, али он је очигледан: такве пресуде и чињенични налази које садрже у професионалном погледу немају тежину и не могу бити озбиљније од процеса који их је изнедрио.

ПРАВОСУДНА ГОЛГОТА КРАЈИШНИКА

[restrictedarea]

У процесном смислу, предмет Момчила Крајишника, ратног председника Скупштине Републике Српске, а пре тога Босне и Херцеговине, пошао је наопако од самог почетка. Инсистирајући да га брани „Србин адвокат“, а превиђајући значај стручности и поштења у односу на пуку националну припадност (ово је имплицитна порука и неким другим хашким оптуженицима у предметима који су тренутно у току), у веома важној претпретресној фази г. Крајишник се определио за извесног Дејана Брашића, америчког адвоката српског порекла који му је био препоручен са најбољим референцама („стара, угледна, породица“ и остале глупости сличне врсте). На неколико дана пред крај претпретресне фазе и уочи заказаног почетка суђења Момчилу Крајишнику, као гром из ведра неба пуца вест да је угледни г. Брашић услед малверзације суспендован из адвокатске коморе државе Њујорк и да је самим тим морао бити избрисан са списка бранилаца у Хашком трибуналу. То је практично значило да је Крајишнику претила опасност да ће му се судити без правног заступника или да ће на брзину морати да пронађе замену, и да му преостаје само нада да ће новом адвокату Веће дати довољно времена да се припреми и проучи предмет. Да не заборавимо г. Брашића, он је за своје услуге наплатио скромну суму од 1,5 милиона долара и када је при одласку био упитан да ли би увиде које је стекао током рада на предмету сада могао да пренесе своме наследнику, лаконски је одговорио одречно. Његово образложење је гласило да је знање о премету које је накупио закључано у његовом мозгу и да то није нешто што се може преносити из једног мозга у други, као што се електронски записи помоћу флеша преносе између компјутера.
Затечен дисквалификацијом кључног актера Брашића, без кога би (или неког њему сличног) предстојећа правна оперета била лишена чак привида легитимности, Секретаријат Трибунала Крајишнику је без много увијања ставио до знања да треба или што пре да изабере новог адвоката, или ће му га Веће наметнути са свог списка одобрених правних асова. Када се узму у обзир сва ограничења под којима функционише притворена особа, као и предстојећи почетак суђења, може се ценити тежина положаја у којем се нашао оптужени. На сцену волшебно ступа британски адвокат Николас Стјуарт, који никада не пропушта да после свога презимена истакне титулу Q. C. што у слободном преводу на српски значи „краљичин саветник“, мада је Стјуарт писцу ових редова признао да краљевску кућу никада ни у каквом процесу није заступао и да никада није био довољно близу краљици да би она његово присуство могла приметити. Нешто као титула „Order of the British Empire“, која се још увек дели, мада је царство пре извесног времена пропало. Али, као и Q. C. довољно звучно да засени балканску простоту.
Пошто је оптужени Крајишник био под великим притиском да направи избор, он вероватно није успео да провери професионалну специјалност свог новог браниоца: спортско право. Да се у Крајишниковом случају радило о повреди на фудбалском игралишту, рецимо током утакмице Стјуартовог омиљеног клуба „Арсенал“, предмет би се вероватно без двоумљења могао поверити г. Стјуарту. Али да ли то исто важи и за тешке повреде међународног кривичног права, за које је Тужилаштво теретило Крајишника? Чињеница да у том кључном тренутку, у тако значајном и сложеном предмету, преузимање одбране Момчила Крајишника (за чији предмет аутор са правом каже да по сложености не заостаје за Караџићевим) Трибунал намешта особи са фриволним референцама Николаса Стјуарта довољно говори о професионалности и озбиљности те установе.
У продужетку свога наратива аутор Сладојевић у главним цртама износи појединости правосудне голготе Момчила Крајишника. Суштина је у томе да Стјуарт никада током суђења није успео да проучи документацију предмета, да схвати позадину и контекст догађаја за које се судило његовом клијенту или да разради концепт одбране. Телеолошка природа делатности Трибунала испољила се и на овом примеру: процесним „ситницама“, као што је потпуна неспремност адвоката, није било дозвољено да утичу на успоравање суђења. Истовремено, остварење имплицитног циља целокупне оперетске продукције – пресуда о кривици оптуженог – није смело бити ометено: ни фаталним процесним недостацима, ни неубедљивошћу или недостатком доказа, нити неоснованошћу примене концепта УЗП као главног механизма за утврђивање кривице, што су амерички адвокати Ален и Нејтан Дершовиц у жалбеном поднеску бриљантно показали.

КАРАЏИЋ У РУКАМА ХАШКИХ ИНКВИЗИТОРА
Предмети Милошевић и Крајишник део су правне историје, али предмет Караџић, у којем сада аутор Сладојевић у Хагу активно учествује, део је текуће стварности. Техника коју је аутор изабрао да кроз анализу дефиниције и примене института удруженог злочиначког подухвата у случају Караџић (и то у четвороструком издању) истакне злоупотребу и несувислост овог концепта, у потпуности испуњава захтеве постављеног задатка. Као што је познато свима који су радили у Трибуналу и имали посла са Тужилаштвом, деконтекстуализација која се очитује у истрзању реченица, па чак и фраза из дугачких текстова да би се из склепаних фрагмената склопиле изјаве које привидно поткрепљују наводе из оптужнице једна је од омиљених техника хашких инквизитора. (То не спада у оквир овог приказа, али из непосредног искуства писца ових редова та врста манипулисања иде још даље, до тенденциозног превођења и записивања „пресретнутих разговора“, тако да се знаци интерпункције у тексту стављају на места која су најнеповољнија по оптуженог, макар да се на тај начин само за нијансу више потенцира његова кривица, као што смо видели у предмету Драгана Обреновића).
Аутор врши контекстуализацију оптужби у вези са УЗП у Караџићевом предмету из два угла. Пре свега, у односу на спорне српске територије у БиХ које су разна већа Трибунала ноншалантно третирала као предмет српског оружаног „заузимања“ (takeover), као да се ради о инвазији неке стране земље. Међутим, из међународноправне историје, коју аутор педантно излаже, чини се да није тако. Наравно, у ери хитлеровског поништавања норми међународног права и праксе, позивање на те „застареле“ принципе, који стоје на путу замислима идеолога данашњег „новог поретка“, можда на неке неће импресивно деловати. Али нормативни оквир који аутор пружа јесте неопходан. Свет ће се неминовно вратити у правни колосек и последња реч ће припасти не силеџијама него браниоцима правног поретка. Зато је добро што је аутор поставио солидан правни основ за утемељење легитимног права Срба на територије које им припадају, не само зато што они вековима ту живе, већ и зато што је то право изведено из међународних уговора и домаћег уставног законодавства. Нити те територије Србима могу бити законски одузете, нити се њихова одбрана од стране њихових изабраних представника, у овом случају Радована Караџића, може подвести принципијелно под категорију кривичног дела.
Аутор затим наводи дуги низ изјава Радована Караџића, често интегрално, али у сваком случају довољно опсежно. На тај начин, избегава се опасност од истрзања из контекста, а то је управо техника коју Тужилаштво и већа Трибунала, који у Хагу најчешће представљају једини истински УЗП, у свом раду систематски примењују. На пример, аутор наводи да је вештак Тужилаштва Роберт Донија из једног подужег говора др Караџића истргао само неколико реченица и вешто их спојио, игноришући све остало, како би добио потпору за свој исконструисани закључак. За сваку од главних теза Тужилаштва аутор износи низ интегралних цитата из јавних иступа и „пресретнутих разговора“ др Караџића који сувислост тих теза, најблаже речено, озбиљно доводе у питање, а тиме и саме основе оптужнице. Намера и стање свести, како их Тужилаштво импутира, евентуално би се могли извући из неких селективно издвојених текстова које су вештаци Донијиног калибра припремили у ту сврху. Међутим, што је контекст Караџићевих изјава шири и свеобухватнији у први план излази увид потпуно супротне природе: да су потези Караџића и српског руководства у вихору деведесетих година, а нарочито у периоду ратних припрема, били претежно реактивни и изнуђени.
Књига Марка Сладојевића „Хашки триптих“ значајна је из много разлога. Да наведемо само главне. Она, пре свега, на објективан и студиозан начин попуњава празнину на ову тему у литератури која постоји на српском језику, а то је празнина за коју би било наивно очекивати да ће је попуњавати „Фонд за хуманитарно право“ или Хелсиншки комитет госпође Бисерко. Убедљивост дела појачана је чињеницом да паралелно са беспрекорно академским приступом оно има и карактер личног сведочанства посматрача и учесника у правној оперети, који своје утиске и закључке саопштава не из неке куле од слоноваче него са лица места. Најзад, овом књигом се незадрживо наставља процес демистификације једне установе која је, без обзира на своје противправно зачеће, ипак могла да одигра конструктивну улогу у утврђивању основних чињеница и фиксирању кривичне одговорности за трагичне догађаје на простору бивше Југославије током деведесетих прошлог века. Али захваљујући политичкој инструментализацији њеног рада и свих њених ресурса, уз свесрдну сарадњу сопствених кадрова, она је ту јединствену прилику за хуманистичко деловање заувек прокоцкала.

[/restrictedarea]