Господар муња и громова

Пише Рашко В. Јовановић

Драма Стевана Пешића „Тесла или Прилагођавање анђела“ имала је сто педесето извођење, које су млади богослови и њихови гости пажљиво пратили и поздравили великим аплаузом

 

Када се после поздравне речи професора Драгана Протића, ректора Богословије „Свети Сава“ у Београду, угасило светло, после неколико тренутака у потпуном мраку, изнад и иза омањег иконостаса забљештале су муње и силовито загрмели громови – представа у трпезарији Богословије могла је да почне. Рефлектори су обасјали четвртасту позорницу испред иконостаса на којој су већ стајала два глумца, Љубивоје Тадић (Тесла) и Радомир Смиљанић (Џон Смит), једине личности драме о великом проналазачу без чијих се изума бројне тековине науке и технике 20. века не би могле ни замислити. Довољно је само сетити се Теслиних изума попут обртног магнетног поља и његове примене у индукционом мотору, затим проналаска као што је полифазни систем преноса електричне енергије, али и откриће за радио-везе фундаменталног принципа резонанције по два електрична кола на емисионом и на пријемном крају, као и конструкција низа веома осетљивих детектора за пријем удаљених радио-сигнала, у циљу стварања система радио-комуникација на велике даљине. Због тога је конструисао свој трансформатор којим је стварао снажна електрична пражњења у виду муња, те су га сматрали за господара громова и муња! Реализовао је  електрично осветљење без жица и открио тајне физичких и физиолошких особености струја високе фреквенције, које се данас примењују у медицини. Дуга је листа Теслиних изума који су означили нову револуционарну еру у електротехници. У драми „Тесла или Прилагођавање анђела“ Стеван Пешић расветлио је више појединости о стваралачким преокупацијама и самој личности генијалног научника визионара и проналазача. Као што је познато, Пешићево дело у суштини је дијалог у виду новинарског интервјуа, заснованог на документарној грађи. Драма открива Теслине погледе на свет и његово поимање науке, коју идентификује са поезијом. У духовитом дијалогу наводи се девет услова неопходних прилагођавању једног анђела на земљи, како га види новинар који га интервјуише. То су, пре свега, висока свест о свом постојању и делу које треба извршити, истрајност,  усмеравање свих виталних и духовних енергија на реализацију замисли, као и умеће да се све те енергије претворе у дело… Несумњива је поетичност читавог дијалога и управо у томе је и највећа вредност Пешићеве драме.
Драму „Тесла или Прилагођавање анђела“ поставио је још 1995. године редитељ Душан Михаиловић на Малу сцену београдског Народног позоришта (данас сцена „Раша Плаовић“). Сценограф представе био је Јован Максимовић, а костимограф Радомир Мићовић. Отад ова представа имала је велики број извођења, да би недавно била из неразумљивих разлога скинута са репертоара. Међутим, двојица глумаца, Тадић и Миљанић, наставили су да изводе ово дело, тако да је оно, после представе у земунском Дому ваздухопловства, недавно приказано у београдској  Богословији „Свети Сава“ сто педесети пут.
Била је то необично занимљива представа, по свему различита од оне коју смо својевремено гледали у позоришној сали. Било је нечег чудног када су просевале муње и огласили се громови изнад иконостаса, пред којим је светлела Теслина сијалица. Дошло је до феноменалног амалгамисања православне духовности и Теслиних визионарских идеја, које је отелотворавао Љубивоје Тадић, одговарајући на питања смирено, али са самоувереном доследношћу и сигурношћу, као и са искреним заносом, којим  је откривао свет Теслиних  идеја не само о оствареним већ и неоствареним експериментима, него и о његовом поимању смисла човековог постојања уопште, које је сагледавао из космичке визуре. Са мајсторски изграђеном говорном фактуром, као да размишља како да најважније идеје што јасније изложи, Тадић је прецизно  тумачио слојевит Пешићев текст, откривајући његову поетску суштину. А самим тим и смирено, али веома убедљиво говорио о огромном доприносу науци о електрицитету и електроници горостаса из села Смиљана, у којем је у скромној Православној цркви чинодејствовао његов отац. Тако се у представи Тадићева глума не једном издизала до неке врсте чинодејствовања у славу Николе Тесле и читавог његовог дела. Радомир Миљанић у улози новинара Џона Смита имао је потребну усклађеност: умео је да на деликатан начин изражава радозналост, а понекад и чуђење према ономе што је чуо, али увек уз дужно поштовање. Правовремено  је „улетао“ са својим питањима или потпитањима: уопште читав ток дијалога имао је увек прави темпо, који је све време одржавао пуну пажњу гледалаца.
Представа „Тесла или Прилагођавање анђела“ на најлепши начин продужује традицију која  повезује Српску православну цркву и нашу драмску књижевност и позориште. Није на одмет сетити се да су на Видовдан 1734. године ученици украјинскога духовника Мануила Козачинског у Славенско-латинској школи у Сремским Карловцима приказали његову „Траедокомедију“, у којој се излаже историја Срба од 13. до 18. века. Том представом почиње развој новије драмске књижевности и позоришта у Срба. Како видимо, данас, у крилу Богословије „Свети Сава“ у Београду, настале 1896. године, у сусрет њеном јубилеју приказују се позоришне представе и тако се на очигледан  начин унапређују и шире сазнања младих ученика, којима, као и свим осталим присутнима, судећи по великом аплаузу, приказ драме о Николи Тесли свакако остаје у више него пријатном сећању.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *