Др ДРАГАН ПЕТРОВИЋ Америчка сила стоји као Гуливер над Балканом

Разговарала Биљана Живковић

Заједно и у координацији, Србија, Грчка, Македонија и Црна Гора могу лако да неутралишу милитантни албански ревизионизам и иредентизам који прети свакој од ових земаља

 

„Слабљењем америчке моћи, порастом утицаја других великих сила на Балкану наклоњених Србима, појачаће се могућност сузбијања албанског ревизионизма и заштите територијалног интегритета Србије“, каже у интервјуу за „Печат“ др Драган Петровић, виши научни сарадник у области друштвених наука, аутор 24 књиге из области политичких наука, међународних односа и политичког система, новије историје и геополитике.

Тврдите да је садашње стање у Србији катастрофално.
Није било теже у последњих неколико деценија. За катастрофалну ситуацију велику одговорност сноси актуелна власт. Она прво нема ни легитимитет, јер су ову владу „спојили“, и то јавно, амерички и енглески амбасадори јуна 2008. године, упркос томе што је лева коалиција око СПС на изборе изашла са патриотским програмом који нема везе са стожером садашње владе ДС и ЗЕС-ом. Цветковићева влада је довела Србију у веома незавидну позицију, па је тешко побројати најдрастичнија посртања и промашаје што ће, нажалост, погодити и наше потомство. Донет је Статут Војводине, у више тачака је противуставан и федерализује земљу, те ствара нови проблем на северу Републике. У вези са питањем Косова и Метохије направљене су најтеже грешке које су погубно удаљиле нашу Јужну покрајину од Србије. Усвајањем Резолуције о Сребреници, једностраном и поданичком сарадњом са (не)судом у Хагу (и основан је као политички суд), те увлачењем од стране званичног Београда Турске у политику ових простора, угрожена је додатно Република Српска. Српско питање у Црној Гори се заоштрава, јер режим са зеленим светлом САД-а врши културни геноцид над српством и спроводи експеримент са стварањем монтенегрина. Режим Цветковића и Тадића није битно помагао за ово време Србима у Црној Гори, што је, између осталог, мотивисало Ђукановићев режим да покуша да фалсификује резултате пописа, умањујући број Срба.

Задржимо се на проблему Космета. Рекли сте да је актуелна власт направила катастрофалне грешке.
Када је реч о Јужној српској покрајини, ту се од стране актуелне владе у последње три године предузимало низ мера које су је дистанцирале од матице, а чешће није ништа предузимано у правцу заштите државног и националног интереса. Пропуштено је да се макар једна држава која је признала тзв. „Косово“ тужи Међународном суду. Признат је долазак мисије ЕУЛЕКС-а на КиМ, чиме се, заправо, на мала врата уводи Ахтисаријев план. Сада је потпуно јасно да је прихватање доласка мисије ЕУЛЕКС-а био катастрофално лош потез за Србију. Шок је настао у вези са КиМ почетком лета 2010. године, када је одбијена тужба Србије при Међународном суду, испоставило се делом и због правно лоше сроченог питања. Потом су прихваћени преговори са нелегалном државом Косова, уз међународне посреднике, по искључиво техничким питањима, што у пракси представља признавање независности Косова де факто! Најновије замешатељство о признавању косовских печата само је један у низу грешака погубне политике актуелне власти Србије према КиМ. Овоме треба додати разградњу војске, она у оваквим трусним ситуацијама представља моћан елеменат одвраћања супротне стране од једностраних потеза, најчешће потеза силом. Врхунац је стално понављање државног вођства да ће у односу на Приштину проблеме решавати искључиво без употребе силе, и то онда када супротна страна у континуитету планира и предузима једностране потезе поткрепљене подршком силе према  голоруком српском народу.

Да ли, по вашем мишљењу, има излаза из озбиљне и веома напете ситуације?
Прво, ако погледате мапу Балкана и Европе констатоваћете да мали албански народ, који у исто време развија ревизионистичку политику према свим суседима, нема себи сродних народа у Европи, да не припада хришћанству и да је са свих страна окружен од себе јачим суседима. Суседи Албанаца, ако ништа друго, повезани су заједничким интересом одбране од албанског ревизионизма, поред тога што су повезани и другим факторима попут заједничког јужнословенског порекла, православља, историје. Дакле, заједно и у координацији, Србија, Грчка, Македонија и Црна Гора могу лако да неутралишу милитантни албански ревизионизам и иредентизам који прети свакој од ових земаља. Друга је ствар што америчка сила стоји као Гуливер над Балканом и подстиче албански ревизионизам. Међутим, са слабљењем америчке моћи следећих година и деценија, те порастом утицаја других великих сила на Балкану које су много више наклоњене Србима од САД-а, појачаће се могућност сузбијања албанског ревизионизма и заштите територијалног интегритета и Србије, и свих других сродних народа у окружењу. Америка у том правцу гура Турску на Балкан, да ојача албански ревизионизам и повампири паносманизам, међутим треба радити са Русијом, Украјином, и продубљивати дугорочно односе и поверење са нама наклоњеним европским земљама, да би се неутралисали планови САД-а и Британије за дестабилизацију Балкана.

Како коментаришете односе Србије и Црне Горе?
Посматрано дугорочно Црна Гора и Србија су интересно повезани, чак и ако изузмемо чињеницу да припадају истом народу. Око 450.000 православних у Црној Гори је опкољено са истока и југа Албанцима у Албанији, Косову и западној Македонији, има око пет милиона и не крију аспирације према црногорској територији. Православни у Црној Гори само са својим сународницима из Србије и Републике Српске могу дугорочно да одбране своју земљу. Економски Црна Гора је упућена на Србију и обрнуто, јер не може да развија туризам и прехрани своје становништво без обрадивих површина. Лука Бар и пруга Београд-Бар су прављене за шире залеђе, за Србију и РС, а не за мале потребе Црне Горе.
Монтенегријски концепт води земљу супротно њеном бићу и историји, а то је пут измишљен у антисрпским центрима који није планиран за бољитак Црногорцима, без обзира на то да ли се изјашњавају као Срби или као Црногорци. Стога планери подухвата, а то су исти центри у Вашингтону и Лондону, пре свега, који су планирали растурање српске државе по низу питања, желе да стварањем тотално новог монтенегријског идентитета, цркве, измишљеног језика, историје, за сва времена дистанцирају Црногорце од осталих Срба. То је и подетапа покушаја неутрализације Русије из региона.

Стално истичите да су центри разбијања Србије у Вашингтону и Лондону. Ипак, већина политичких странака залаже се за европске интеграције.
Будућа влада могла би да се окупи на платформи дистанце према НАТО савезу, уздржаном ставу према ЕУ, где се даље приближавање више не може плаћати националним интересима, а посебно не питањем КиМ.

Да ли је то могуће учинити у оквиру неолибералног концепта друштва?
У економији се мора одбацити постулат неолиберализма, он подразумева и прецењену домаћу валуту, што опет угрожава развој привреде и извоз, а фаворизује увоз. Потребно је ставити акценат на инвестиције и заустављање даље распродаје наше економије, уз преиспитивање најсумњивијих приватизација последњих година, посебно тамо где се одступило од уговора. Наравно, треба оживети пољопривреду, посебно у односу на извоз наших култура у Русију и постсовјетски простор; организовати јавне радове, општу штедњу, подршку демографској обнови и равномернијем развоју Републике. Такође, важно је довести Статут Војводине у склад са важећим Уставом земље, што наравно не би угрозило аутономан положај наше северне покрајине.

[restrictedarea]

Аутор сте књиге „Ка мултиполарном светском поретку“, бави се геополитичком анализом савремених друштвених тенденција које наговештавају одређене промене.
Светски поредак је у процесу преласка од монополарног са само једном доминирајућом суперсилом САД ка мултиполарном, где постоји више великих сила. Светска економска криза нагло је убрзала процес јер превасходно погађа САД и то двоструко: са аспекта умањења тзв. „меке моћи“, пошто је неолиберализам био превасходно везан као идеолошко оружје САД-а (тзв. „Вашингтонски консензус“), и са аспекта „тврде моћи“, зато што је услед структуралне погођености пре свега привреде САД-а и њених најближих савезника, попут Британије, практичан губитак економије ових земаља далеко већи него других великих сила. У том правцу се убрзава процес преласка монополаризма ка мултиполаризму. Посебан удар за економију САД-а и њихов престиж у свету представља постепени губитак позиције долара као светске валуте плаћања. Услед пораста значаја ресурса у светској економији 21. века, велике земље БРИК добијају нови замајац у свом развоју, док пре свега европске земље, Јапан, а у извесној, нешто мање израженој мери, и САД доживљавају додатне проблеме, и посебну мотивацију за борбу ка остатку важних светских ресурса. „Вашингтонски консензус“ престаје да буде општеприхваћен  у свету као образац економског делања и све више земаља тражи алтернативне путеве вођења економског система. Поново се даје важност националној и регионалној економији.
Други важан фактор који утиче на померање монополарног светског поретка ка мултиполаризму је постепен раст других великих сила. То се нарочито односи на Кину, где читав пацифички макрорегион, као и источна азијска обала, постају нови центар светске привреде, уместо досадашњег (северо)атлантског басена. Кина расте економски у континуитету у протеклих неколико деценија и управо у следећим годинама премаша Америку по већини важних економских показатеља, док се Русија убрзано подиже у периоду од доласка Путина на власт. Овде можемо посматрати ЕУ која упркос институционалној надоградњи путем усвајања модификоване верзије Лисабонског споразума има низ структуралних проблема и неизвесности. Поред груписања на тзв. „Стару Европу“ и „Нову Европу“, што је свакако подела која ће бити актуелна и надаље, постоји и подела условљена, пре свега, светском економском кризом, али и неефикасношћу економског система неких земаља ЕУ, употребом неолибералних постулата и прекомерним притисцима ММФ-а. Поред Грчке, ту је и низ других земаља, преко Португалије, балтичких земаља, Пољске, Ирске, Бугарске, Румуније, потенцијално и тако крупних земаља као што је Шпанија, па чак и Италија.

Посебно нас интересује однос између земаља ЕУ и Русије.
Земље ЕУ, пре свега Немачка и Француска представљају светско стециште знања и капитала, али су у исто време веома дефицитарне са ресурсима. Са друге стране, најближи, најсигурнији и најјефтинији ресурси могу да дођу управо из Русије и других земаља постсовјетског простора које се интеграционо обједињују око званичне Москве. То се не односи само на енергенте, већ и на већину руда метала и неметала, а у следећим деценијама ће све више добијати на значају руски ресурси планетарног значаја попут: чисте питке воде којом је Русија најбогатија на свету; дрвета јер су највећа пространства Русије под шумом; квалитетног земљишта за обраду – чернозема. Свему томе треба додати и заједнички интерес Русије и ЕУ око низа других питања, попут безбедности, нарочито у борби против различитих облика тероризма, шверца дроге, илегалних миграната. Русија, не само да је део Европе у географском смислу (близу половине „старог континента“), већ је и важан део њене цивилизације и историје. Путин предлаже специфичан економски савез са земљама ЕУ, нешто што је већ предложила Француска, а о чему размишљају и у Немачкој. У том правцу САД покушавају да угрозе природан савез и сарадњу тих земаља и Русије, највише користећи инструменте НАТО савеза, те својим пресудним и директним утицајем на земље источне Европе, то јест, како их још називају „Новом Европом“. Земље тзв. „Нове Европе“, а ради се о општем називу за углавном бивше социјалистичке државе из источне и југоисточне Европе, које су последње две деценије прихватиле транзициону улогу, односно неолибералне постулате и америчку доминацију, доживеле су економске проблеме, раслојавање и презадуженост, посредовање и надзор ММФ-а, те редовно већу везаност за Вашингтон него за политичке центре тзв. „Старе Европе“ — Берлин и Париз, па чак и Брисел или Стразбур, као персонификацију средишта ЕУ. Постављање ракетног штита је у исто време и у америчком геополитичком интересу раздвајања Русије и земаља „Старе Европе“.

Како тумачите Путинов предлог Евроазијског савеза и потенцијално место Србије у њему?
За разлику од СФРЈ или Чехословачке, бивши СССР се никада није до краја распао, он се заправо трансформисао у Заједницу независних држава коју можемо посматрати у рангу између конфедерације и уније. Временом су се образовали и други интеграциони облици на постсовјетском простору који допуњују основне интеграције које даје ЗНД, од којих су најзначајнији ОДКБ у војној сфери, Евроазес, Заједнички економски простор и посебно Царински савез у економској сфери. За Русију највећи значај имају земље које заједно са њом представљају етничко, историјско и цивилизацијско језгро руског национа попут Белорусије, Украјине и Казахстана, а то су уједно и највеће и најперспективније земље постсовјетског простора. Од доласка Путина на власт у Русији интеграциони процеси добијају на значају. Концепт Евроазијске уније је надградња и нова димензија обједињавања некадашњег простора царске Русије и СССР-а, али како је и сам Путин рекао на новим основама – интереса и цивилизацијске блискости. У том правцу земље постсовјетског простора, а пре свега Русија, Белорусија, Украјина и Казахстан чине језгро концепта Евроазијске уније, док би у складу са успешношћу те фазе њеног стварања уследили нови кругови придруживања. Балкан, посебно источни и средишњи, са земљама и народима византијског цивилизацијског круга представља простор близак и сличан Русима, где Срби свакако имају своје важно место. У том правцу, у случају успешности развоја концепта Евроазијске уније и у пракси, народи овог подручја могли би да се укључе у њега на различите начине – директно пуним чланством или индиректно у прелазној варијанти. Међутим, мислим да ће се концепт Евроазијске уније остваривати поступно и да би прво требало видети како ће се показати у пракси Царински савез и даље обједињавање постсовјетског простора на тим основама. Србију и српски простор то не спречава да већ сада успоставе и прошире постојеће облике сарадње са тим земљама и процесима у чијем је језгру Русија.

Односе у овом делу света, међутим, даље компликује ситуација на Блиском истоку – наговештај напада западних сила на Иран и Сирију, и јачање позиције Турске у региону.
Када је у питању евентуално даљи притисак и агресија САД-а на Сирију или чак Иран, вероватно уз помоћ глобалних и регионалних савезника, мислим да се то вероватно неће догодити у догледно време, али ако се и оствари то би био веома ризичан потез Вашингтона који би само убрзао постојећи процес опадања америчке моћи и успостављања мултиполарног светског поретка.
Турска се фаворизује од стране англоамеричке политике традиционално, пре свега да би се потиснуо утицај Русије са Блиског истока, делова Балкана и Централне Азије. Турска има неке елементе регионалне силе, попут величине територије и броја становника, извесног узлета привреде, бројности своје армије и културолошког утицаја у деловима Централне Азије, Азербејџану и неким областима на Балкану. Међутим, са друге стране она има бројна ограничења, а нека од њих изгледају као непремостиви хендикепи у њеним спољнополитичким амбицијама, где актуелна гарнитура у Анкари традиционални кемализам све више замењује неоосманизмом. Та ограничења су унутрашње и спољне природе. Тако, рецимо, морфометријска структура рељефа турске територије је веома неповољна, пошто преовлађују површине под висијама и вишим побрђима, што битно умањује њен несумњиво повољан географски положај, чему треба додати одсуство поседовања богатства природних ресурса капиталног значаја. Турска има значајне националне мањине, посебно Курде против којих води прави рат, чему треба додати страшно историјско оптерећење Анкаре због историјског геноцида над Јерменима и Грцима, којих као националних мањина практично више нема на данашњој турској територији где им је историјска постојбина. Турска има изузетно лоше односе са практично свим својим суседима, па чак и територијалне спорове, посебно са Грцима, Кипром, Јерменијом, Сиријом, потом Ираком, а тек нешто примирене са Бугарском и Грузијом.

Колико неоосманске аспирације могу да буду опасне за Србију?
Неоосманске аспирације нове турске администрације у спољној политици, супротно секуларном ататурковом наслеђу које се напушта, изазива додатне проблеме са суседима и земљама околних регија. Таква политика додатно диференцира народе и земље Балкана на мањи део, иначе продукт османске вишевековне окупације (муслимани Словени), и Албанце, као и турску малобројну националну мањину (у Бугарској и Македонији) који подржавају Турску, и остале народе код којих оваква турска политика, али и исламска цивилизација и историјско сећање представљају негативну компоненту за добровољно прихватање нове улоге Турске у регији, посебно њену замишљену и од Вашингтона пројектовану улогу регионалне силе. Дакле огроман хендикеп је однос већине хришћанског становништва Балкана које негативно посматра своје вишевековно ропство под турским завојевачем, и на турску цивилизацију и ислам у целини, па нису спремни да уђу са Турском у наднационалне регионалне интеграције (које би биле ван ЕУ), а додатно и страхујући од подршке Турске сепаратизмима муслиманског становништва регије и Албанцима. На Балкану Турску ће сматрати за највећег савезника у Тирани, муслиманском Сарајеву и међу косовским Албанцима, муслиманским мањинама у Србији и Бугарској, Грчкој. Чини се да је то и крајњи домет турске политике као регионалне силе, пошто са друге стране демократски и легитимно изабране власти у осталим балканским и блискоисточним, те закавкаским државама, неће бити благонаклоне да дозволе такву политику Турске. Захваљујући подршци Вашингтона и Лондона, НАТО-а, Турска ће преко глобализованих медија и дела мондијализоване и компрадорске елите покушавати да у земљама регије, ван тзв. „османског наслеђа“, одигра извесну улогу и дође до краткорочних политичких добитака. Стога српска политика мора бити врло озбиљна у свом односу према Турској, где је садашња власт већ успела да направи низ грешака.

_______________

Објавили сте ове године две књиге о Француској: „Француско-српски односи 1800-2010“, и сада „Француска на раскршћу“. Како видите наш тренутни однос са Француском и даљу позицију ове земље после предстојећих председничких и парламентарних избора?
Oд свих великих западних сила Француска је традиционално најнаклоњенија Србима, па смо је у последња два века имали најчешће за савезника и пријатеља. Међутим, од доласка Николе Саркозија на власт 2007. године, посебно у вези са питањем Косова и Метохије, званични Париз је готово потпуно стао уз америчку политику. Нама би више одговарао, када су у питању председнички избори, практично сваки исход, само не победа Саркозија. То се односи и на кандидата левице Франсоа Оланда, а остали кандидати су за нас још повољнији, почевши од центристе Бајруа, преко Де Вилпена, Шевенмана. Посебно би нам одговарала победа Марин Ле Пен која не крије своје симпатије према Србима. Када су у питању парламентарни избори могуће су и постизборне коалиције, очекује нас вероватно бољитак у односу на претходних неколико година, посебно у периоду када је до пре годину дана министар спољних послова био Бернар Кушнер, свакако најмрачнија личност у два века француско-српских односа. Неуспех Саркозија би имао последице по планетарну политику, јер би то вратило Француску на њену специфичну самосталну позицију у међународним односима, што је приближно и традиција Пете републике још од Де Гола.

_______________

Др Драган Петровић

Завршио је четири факултета (историју, економију, социологију, политичке науке), магистрирао на међународним односима – политичким наукама и економској географији – географским наукама. Докторирао је на савременој Русији. Аутор је 24 књиге – научне монографије, из области политичких наука, међународних односа и политичког система, новије историје и друштвене географије.

[/restrictedarea]