Уздарја демократског европовања

Пише Селимир Радуловић

Србија је данас духовна пустиња. Нови, духовно поспали, интелектуалнo-несавесни нараштаји успавани су дијаболичком пропагандом наше европејске и НАТО деце која сипа рушилачки и смртоносни отров

Живимо у свету у којем је много оних без истине у очима – сувог праха што га дижу и носе ветрови лаки. Развратна техничко-меркантилна цивилизација  као да је заборавила да је човек дете Божје и да не живи само о хлебу своме. Савремени човек се, добровољно, одрекао свога оца, претварајући свет у једно потуљено острво сирочади. Изгубивши веру у божанско сједињење, он више не држи у својим рукама читав свет, већ се исцрпљује у трагању за смислом симултаних и симулираних фрагмената. Савремени човек нема више свест о томе да се у њему секу сви планови бића, да смо сви удови једног тела, да је једна заједница, заправо, целовита, хришћанска личност. Савремени човек је човек без равнотеже. Он се, разбијен, фрагментизован, без свести о Богосинству, губећи своју целовитост, наизглед усправан, урушује. Дехристијанизован, потом, дехуманизован, остао је без личности.

АТАВИЗАМ ВАРВАРСКИХ ИНСТИНКАТА
Бестијализам савременог света је, заправо, атавизам варварских инстинката – варварство унутар, наизглед, уређене цивилизације. Може се рећи и овако – реч је о нељудскoм царству које обеснажује свако саосећање према човековој судбини. Као што је у совјетској Русији и Немачкој, тридесетих и четрдесетих година прошлог века, владала ортодоксија марксизма, односно ортодоксија расизма, које су, на исти начин, подсетиле свет на средњи век, осaкaћујући и стерилишући човеков живот, тако је у савременом свету, и у Србији, као делу тог савременог света, завладала ортодоксија североатлантизма. Реч је о истој социјалној морфологији, у оквиру које се потире слобода човека као целовитог бића, а стварно манифестује формална и реална негација слободе. Нема те огрубеле бољшевичко-комунистичко партијске руке која је стезала чвршће и болније од однеговане североатлантске партијске руке. И нема тог миришљаво обећавајућег  нацистичког футуристичког призора који се може мерити с високософистицираном и високодизајнираном сликом савременог североатлантског раја.
Можете ли, сагласно томе, да замислите једну собу четири са четири, са спуштеним ролетнама, и у њој, дајте мало, само мало, крила имагинацији, смештен сав српски народ. Свако мало, неко од нас пожели да подигне ролетну да би видео шта се догађа вани, изван собе, хоћу рећи преко границе. И шта се догађа – како се подигне ролетна укажу се обасјана лица наших североатлантских пријатеља и усрећитеља, али и призори разарања и злочина која су та лица починила у минула два десетлећа. И таман кад би сваки појединачни радознали шетач ролетне заустио да нешто упита, добро организована и размештена редарска служба спустила би ролетну, с опомињућим треском. А шта је он, гледајући призоре савременог евроатлантског раја, хтео, заправо, да пита?  Хтео је да пита, најпре, зашто је Србија 1999. године онако сурово, дивљачки, бомбардована? Хтео је да пита, дванаест година после убилачког похода чеда самоуништавајућег корпоративног есхатолизма, није ли крајње време да се погледамо у очи, односно да се уклоне лажни адути из рукава и на прави начин проговори о обескорењености човека с краја миленијума, о белоданом нонсенсу западне цивилизације. Хтео је да пита, поводом наших суседа, ту, надомак ролетне, да ли је време помрачило или позлатило речи да све што је слабо и страшљиво није против силе, а све што је подло и грабљиво то је уз њу. И још, као да је тај заробљен поглед, који живи између подизања и спуштање собне ролетне, хтео да пита да ли је и даље на снази начертаније Дина Ачесона, државног секретара САД-а, с краја шездесетих, да једна трула јабука може да поквари целу кацу, односно  да што је земља сиромашнија то је опаснија. Као да је хтео, у безнађу, да макар на час себи олакша, да припита да ли је још увек на сцени идеолошки расап којим се доказује недоказиво – да је рат мир, да је слобода ропство, да је зверско бомбардовање хуманитарна мисија, да је тероризам демократија. Хтео је да запита, бацајући у неверици поглед на своје имање, како то да је тако лако, преко ноћи прекројено и смањено. И коначно, како то да се историја по ко зна који пут поновила, будући да се хришћански Запад нехришћански понео према хришћанском Истоку.
Али, као што рекох, ролетна с треском иде доле. Зато се у тој соби, четири са четири, окрећемо себи. И читамо са свог измореног и израњављеног лица, првог и другог, све што се може прочитати. Кад погледамо ко је данас, у Србији и Европи, за Европу, ко је такозвани „евроентузијаста“, нормалном човеку се чини нормалним не само да буде такозвани  „евроскептик“, него да сваки пут отпљуне на ту грешну мисао и у себи изговори – далеко ми кућа од ње и од њих! Европа данас станује, најинтензивније, у деформисаним и испраним главама корумпираних бриселских филистара и у једном невиђеном, агресивном, информативно-пропагандном моделу, равном прљавом информативно-пропагандном рату против Србије, деведесетих година прошлог века. Бити данас евроскептик значи бити, у најмању руку, веродостојни Европљанин.  Уосталом, зар право на сумњу није у традицији европске духовности и у хоризонту европског модела мишљења!?

ЕВРОПЕЈЦИ-ИДОЛОТВОРЦИ
Србија је данас духовна пустиња. Нови, духовно поспали, интелектуалнo-несавесни нараштаји успавани су дијаболичком пропагандом која сипа рушилачки и смртоносни отров. Право је рећи – јавно мњење у Србији је орвелизовано, односно ворликизовано, американизовано! Ко смо, шта смо, у шта све треба да се претворимо сазнајемо из гестова слугерањске ревности синова клонулих – наше европејске и НАТО деце. У грозници јалове и раздируће сумње ови гордељивци, у чијој је души зао дух погасио све зраке савести, доводе у питање и начело слободе. Њихов је заштитни знак неотклоњив процес истинског самослабљења и саморазарања. Није без разлога речено да духовно мртав човек не може имати отаџбину, односно да душа без духа не може пронаћи отаџбину. И наша су европејска и НАТО деца заборавила да је слобода вечно начело људског духа, да је дух слобода, извитоперујући начело слободе, тумачећи га као слободу за себе, а ропство за друге, превиђајући, при том, да слободу истински воли не онај који је жели само за себе, већ онај који је исто тако жели за другога. За њих држава не настаје због лепог живота, како подучава Аристотел, и не служи Божјем делу на земљи, како надахњују Свети Оци, већ због њиховог лепог живота и похоте у стицању земаљског блага. Јадна наша европејска и НАТО деца – у трци за слободом затурили су истину. Хоће ли их, из духовно незрелог и политички опасног дремежа, разбудити речи великог руског боготражитеља – сазнајте истину и истина ће вас учинити слободним!
У Србији је много оних који вуку државни губер к себи и на себе, тако да он пуца и цепа се по свим шавовима. Још је више оних који скривају своје индивидуално национално-духовно лице, не схватајући да само нишчи пеку хлеб од попабирчених сувих корица. Онај који има обасјано индивидуално национално-духовно лице, на којем се чита да смо сви једно, да су у нашој националној духовној култури сва блага наше отаџбине, зна како да га сачува – и  од охоле националистичке умишљености, на једној страни, и од неподношљивог свеизругивачког самопоништавања, на другој страни. Али човек који нема приступа духовној води и духовном огњу свога народа раскорењени је изгнаник, суновраћен у мрачне подрумске одаје обезбојеног и обездуховљеног мондијализма. Нема братства у духу уколико се стидиш властитог национално-духовног бића. Кад се утврдиш у духу властитог народа, онда ћеш, на истински начин, разумевати дух других народа. У властитој, родној, култури, у љубави неомеђивој, укршћују се и духовност и националност. Хоћу рећи, утврђујући смисао за класичне националне песнике што доносе радост стиха, веома лако ћемо утврдити смисао и за старозаветни крик Јова, и за мудроносни загрљај сура, и за неупоредиву германску индивидуално-песничку теофанију.
Зато и кажем, још једном – ах, јадни наши европејци-идолотворци, будући ортодоксију европејства обогаћују измаштаним моделом интернационалне културе која је, у ствари, култура трговачких путника. Али им је и то мало, па културу социјалног налога, којом се превладава индивидуализам прирођен култури, која је чедо немачког националсоцијализма и совјетског комунизма, а запатила се и на телу североатлантизма, премештају у живи простор српске културе. Белодан доказ за померање аристократског начела културе ка култури социјалног налога јесте, рецимо, увођење појма коректности у разумевању, тумачењу и вредновању књижевних дела, што нас враћа у време соцреализма када је идеолошки кључ, без остатка и по задатку, непогрешиво отварао свако књижевно дело.

ДА ЛИ СРБИЈА ПОСТОЈИ ДА БИ БИЛА У ЕВРОПИ              
Има ли, дакле, излаза за овај део острва сирочади где је настањен српски народ?
Надајмо се да има. За почетак, рекао бих, да није тешко проверити да ли су сви плодови који расту на дуговеком и разгранатом европском стаблу зрели и здрави, односно лако је стећи увид да ли је паметно на дивљу српску воћку калемити пелцер европејштине. И запитати – да ли је истина да Србија постоји да би била Европа, дакле, део Европске уније и да ли она има и других интереса, осим европских. И коначно – да ли су европски интереси све, а српски ништа!? Када се суочимо с овим питањима, онда ћемо лакше рационализовати агресивни и свеискључујући налог наших европејствујућих прогресиста који нам поручују да се оканемо српског народног осећања (и идентитета) ако хоћемо да будемо део општечовечанске, како они хоће, германско-романске културе и цивилизације.
Европеизација Србије подразумева одрицање од целовитости и јединства нашег народног организма, али и од обавезујућег политичког патриотизма. То је, разуме се, допуштено само вишим културно-историјским јединицама. И то знају европejска и НАТО деца, отуд агресија и искључивост – да би се запатио европски калем неопходно је, у континуитету, обрезивати гране на српском стаблу, које се пружају и расту без обзира на труд и упорност калемара. Српски политички кицоши, у својој неутемељености и несигурности, у страху се осврћу и ослушкују шта ће рећи Европа. Њихово демократско европовање је без граница – нема тог српског интереса који нису спремни да погазе. Они немају недоумица, да ли мерити с европске или са српске тачке гледишта, да ли посматрати стварност кроз европске или кроз српске наочаре. У свом приземном филистарском цинизму, тај европејствујући псеудополитички сталеж промовисаће „Параду поноса“ у једну од најелитнијих манифестација пута у светли европски живот, доказујући да је тамо где нема истинског, унутарњег садржаја, спољни, формални оквир, доиста, све. Једно је извесно – што се више прилагођавамо задатом европском канону све је већи отклон Европе спрам нас. Сваки наш гест самерава се као гест притворне и очајничке изнудице. А наши европејствујући  прогресисти ту строгост старе даме сматрају нашом савршено заслуженом казном, образујући у српској јавности слику да се Европа окомила на нас да би санкционисала нашу нестрпљиву охолост. Ми, дакле, такви какви јесмо, не дамо оно што је наше и отимамо се онима који су намерни, силом, да нам отворе наше српске очи и раслабе наше природне, унутарње, животне снаге. Има ли од тога већег греха и већег разлога за праведну европску одмазду?
Европско искуство с краја 20. и с почетка 21. века укршта се с искуством с краја 19. и с почетка 20. века. У Европи, данас, као и некада, много тога зависи од односа два профилисана културно-историјска типа, германског и словенског, хоћу рећи од односа Немачке и Русије. У том простору треба тражити вишак смисла за нас, српску децу земаљску која не одустају од потраге за светлом  из очеве колибе. Све нас, наравно, храбри и подиже сваки поглед Русије к православном Истоку, к источној једнородној браћи. И данас су лековите речи Николаја Јаковљевича Данилевског да је Русија глава света који долази, односно да Русија није само једна европска држава, већ и читав засебни свет, каогод и речи из „Пишчевог дневника“ Фјодора Михајловича Достојевског да ће наша велика Русија рећи своју нову здраву реч, реч коју свет још није чуо.
Шта нам, надаље, ваља чинити – пита се, као и ви, песник из мале српске вароши, обремењене духом педантерије и сићушности, у којој се преко ноћи оверава старо српско правило – чим крену успеси у јавном послу, ето олује! Пре свега, неопходно је уклонити површни и упрошћавајући, презрења достојан мондијализам који разлаже и слаби српско народно биће, и не одустати од уверења, храбрости очајника(!?), да је чистота срца моћнија од просте силе. Дакле, отимати се, што је могуће више, преопасној струји нашег времена, зломисленом и злонаклоном загрљају подлог Идумејца.
У свеопштој таштини савременог света могуће је изборити се за статус срећне деце земаљске, што простом  душом долазе надомак Господа. Ето излаза. И наравно, упорно, из дана у дан, гасити косовско-метохијски вулкан чија нам лава куља под ногама. Ето неспокоја. Неопходно је, надаље, клонити се сумњивих узора и јалових утицаја и не окретати главу од духовника и боготражитеља који би нас довели у подножје цркве Христове; савити се и сабрати око духовног јединства наше цркве и православљу приступати, као и наша браћа Руси, као нерву нашег државног живота – да још више оснажи и продре у крв и плот нашег народа.
Наравно, не треба да нас обесхрабри што је приличан број оних који уместо породице, с иконом у углу, бирају статичну, изједначавајућу, једнобразност нарастајуће североатлантске хидре; што се уместо подразумевајуће разноврсности европске мисли која је саобразна, такође подразумевајућој разноврсности европског живота, смештају у сенку молоха америчког корпоративизма, који даноноћно вреба да се случајно ко не дрзне да буде свој. И не треба да нас брине, јер ће се кроз време жито Исусово издвојити из кукоља, који ће, неминовно, сагорети.

2 коментара

  1. pozdrav odlicnom posmatracu ! …. Ipak, u vezi tog “drveta”…. Imam u basti nekoliko stabala…. kruska se leti povije od tezine plodova, ali i pored onih sto otpadnu kao crvljive, ili ih ptice pojedu, ostaje dovoljno i dobrih i zrelih plodova… slicno i sa sljivom i dr… A hriscani su, ipak ‘nakalemljeni’ na sveto stablo Izrailja – sa kojeg su neke, izvorne grane ‘otpale’ ( tako da mogu otpasti i “nakalemljeni”)…. Kod Srba je Sveti Sava zasluzan za posebnu ‘granu’ ?! A kakva ‘grana’ postaje “Evropa” – to je posebno pitanje ???! (EU the Apostate ? )

  2. sta sve hartija trpi!!! Zar Radulovic da napise ovako nesto? Sve on redom kritikuje a sebe ne vidi.Kaže on “okrenite glavu prema duhovnom” a pita li se, okreće li on glavu? Okreće je, ali samo prema novcu, to mu je blagodat. Bruka jedna, neka se više ne pojavljuje sa ovakvim tekstovima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *