У ишчекивању су кратке ноге

Пише Миодраг Зарковић

Има ли краја лажима и обманама Јавног сервиса о ситуацији на северу Косова и Метохије?

Онолика се галама подигла због тога што су за Србе са севера Космета поједини извештачи користили израз „голоруки народ“ – иако је то сасвим тачан опис, пошто су у сукобима Срба са америчким војницима само ови други имали, па и употребили оружје – али се нико и не огласи када је репортер Јавног сервиса протеклог петка причао бајку о оптимистичком народу. Тачније – о боркоистичким Србима.restrictedarea
Коста Гарић је, наиме, описујућу расположење међу српским становништвом са севера Косова и Метохије, у подневном „Дневнику“ од 14. октобра изрекао и ово:
„Они много ишчекују и данас од разговора представника београдског тима за преговоре Борка Стефановића, и очекују да ће можда бити неких помака у његовом разговору са посредником Европске уније Робертом Купером“.
Пазите ви то: „они много ишчекују“! Човек просто да помисли да су косметски Срби са Стефановићем не само сагласни, него и уиграни. Као Кића кад ишчекује лопту од Моке или Пеле од Гаринче. Тако и Срби од Борка, ето, ишчекују „неке помаке“.
За све оне који немају непосредан увид у преовлађујуће ставове косметских Срба, ево једног неопходног обавештења: људи, они тамо не могу очима да виде Борка Стефановића! Потписник ових редова боравио је недавно, у два наврата, на северу наше окупиране Покрајине и разговарао са десетинама Срба. Нити једна од тих особа није рекла ништа ни изблиза похвално о Стефановићу. Буквално ниједна. Од конобара у кафићима и куварица по ресторанима, преко пролазника на улицама и стражара на барикадама, па све до политичких руководилаца и истакнутих друштвених делатника, тамо нико нема ниједну једину лепу реч за шефа београдског преговарачког тима.
Сви су на северу Космета потпуно убеђени да ће Борко Стефановић преговарати на најгори могући начин и да ће се његови преговори завршити најнеповољнијим исходом по Србе и Србију. То су једина ишчекивања која имају у вези са Стефановићем. Изузев оних, нешто слободнијих ишчекивања, претежно сексуалне природе, а усмерених више ка Стефановићевим ближњима него ка самом Стефановићу; било је и таквих ишчекивања, верујте, и то много.

***
Исти овдашњи медији који су само две недеље раније проклињали Београђане због тога што су били спремни да жестоко протестују против „геј параде“, протеклог викенда су прекоревали Београђане што на позив Џорџа Сороша нису изашли да жестоко протестују у знак подршке „окупацији Вол стрита“.
Такође, шта мислите, колико су пута у извештајима српских телевизија са рушилачких демонстрација у Риму италијански протестанти названи хулиганима, фашистима и екстремистима? Ниједном, нормално.

***
Ако постоји награда за телевизијски мук године, заслужили су је учесници емисије „Како смо убили фудбал“, приказане на „РТС“-у три дана после мариборског дебакла репрезентације. Међу учесницима у расправи био је и некадашњи репрезентативац Иван Ергић, који је у једном тренутку истакао да је чиста политичка злоупотреба што цела јавност расправља о промашеном пеналу, уместо о председнику Републике. Следећих неколико секунди у студију је владао тајац, док се осталим гостима и водитељу није вратила крв у горњи део тела! Чак је и Горчин Стојановић, другосрбијанска верзија џу-бокса (убаците динар и прича што год да сте наручили), остао без текста.
Мада необично речит и информисан за професионалног фудбалера, Ергић је ипак у тој ситуацији показао дечачку наивност. Црни Ергићу, па нисте ваљда поверовали да ће се уистину повести расправа о милом нам диктатору? Мислите ли, побогу Ергићу, да је дозвољено да се на Јавном сервису Борис Тадић помиње у вези са некаквим поразом? Одакле вам, аман Ергићу, идеја да тај човек – најспортскији председник међу државницима, најемотивнији Северинољубац међу дисидентима, најдорћолскији миротворац међу демократама, најевропскији Џорџ Клуни међу Балканцима – може да буде тема у ичему што излази из оквира његових уставних овлашћења?!/restrictedarea