Rušenje Njujorškog zida?

Piše Aleksandar Pavić

Odlučnost i masovnost demonstranata u SAD-u mogu se objasniti i činjenicom da su „elite“ širom sveta izgubile poverenje masa, i da je teško „uhvatiti se“ za bilo koju već profilisanu organizaciju koju vlast, moć ili mediji na neki način nisu već isprofanisali i potpuno kompromitovali

Nekada je Berlinski zid bio taj koji je razdvajao ljude. U poslednje tri sedmice kao da konačno, na masovnoj osnovi, preko uličnih protesta koji su se sa Menhetna prvo proširili na druge američke gradove, a sada, postepeno, i na gradove širom sveta, sazreva saznanje da je tokom protekle dve decenije, umesto da svi berlinski i drugi zidovi ljudske slobode budu porušeni, sazdan jedan možda još viši zid – onaj na njujorškom Vol stritu (bukvalno značenje reči je „Ulica zida“), američkom i svetskom (zajedno sa Londonom) finansijskom središtu – koji, umesto ideološki, razdvaja ljude na materijalnoj osnovi. S jedne strane zida su najbogatijih jedan odsto Amerikanaca (i oni koji upravljaju njihovim kapitalom i basnoslovno ga umnožavaju, pogotovo u „krizno“ vreme), koji sada još uvek kontrolišu 43 odsto finansijskog bogatstva (bar na papiru) najbogatije zemlje sveta, a čije bogatstvo, prema podacima Američke centralne banke (tzv. „Federalne rezerve“ ili FED, koja je, inače, u privatnim rukama i za vreme čijeg trajanja – od 1913. godine – američki dolar je izgubio 96 odsto svoje vrednosti), nadmašuje ukupno bogatstvo „donjih 90 odsto“ američkog stanovništva. Međutim, zidovi postoje čak i unutar tog „zlatnog postotka“.

GREHOVI „ZLATNIH“
Prema rečima neimenovanog investicionog menadžera koji radi isključivo za račun najbogatijih klijenata, situacija je sledeća:
„Za razliku od onih u donjoj polovini prvih jedan odsto, oni u gornjoj polovini, a pogotovo oni u prvih 0,1 odsto, mogu da pozajmljuju novac skoro besplatno, da drže dobit i proizvodnju van zemlje, a ličnu imovinu u of-šor utočištima, da prebrode sve padove berzi i nacionalnih privreda i utiču na donošenje američkih zakona. Imaju pristup najboljim revizorskim kućama, poreskim i drugim advokatima, brojnim konsultantima i investicionim menadžerima, mrežu drugih bogatih i moćnih prijatelja, unosne poslovne prilike i mnoge druge pogodnosti. Članstvo u ovoj elitnoj grupi najčešće proizlazi iz bavljenja finansijskim uslugama ili bankarstvom, razvojem nekretnina vezanih za te branše, ili poslovanja sa državom“.
Sve bi ovo možda čak bilo i lepo, a možda i prihvatljivije da je uspon ovih „zlatnih dečaka i devojčica“ vezan za opšti porast blagodati. Međutim, stvar stoji upravo suprotno. Pomenute branše u kojima se zgrću enormna bogatstva su bukvalno postale pijavice na telu države i društva. Kako po ko zna koji put ističe ekonomista i nobelovac Džozef Stiglic, koji je zajedno sa još nekolicinom poznatih ekonomista pružio podršku demonstrantima, dobit se privatizuje, a gubici – socijalizuju. Skoro sve najveće banke su ili tehnički u bankrotu, ili su se iz finansijskih teškoća izvukle zahvaljujući „infuzijama“ od preko deset hiljada milijardi (tj. biliona) dolara američkih poreskih obveznika od početka prvog talasa krize 2008. godine. Američki državni dug svake nove sekunde obara svetske rekorde, i kraj njegovog rasta se ne vidi. Samo tokom ove sedmice dug je narastao za 142 milijardi  dolara, što čini ukupno 14,837 biliona (poređenja radi, iznosio je 5,7 biliona 2000. godine) ili 97 odsto bruto nacionalnog proizvoda (BNP). U fiskalnoj 2012. godini će budžetski manjak verovatno preći cifru od 1,8 biliona ili 12 odsto BNP (grčki deficit za 2010. godinu npr. iznosi 10,5 odsto BNP). Uz sve to, ove cifre ne uključuju dugove za penzije, socijalno, zdravstvo i druge više ili manje „skrivene“ izdatke, inače bi ukupna cifra narasla bar desetostruko.
Zvanična stopa nezaposlenosti u SAD je 9,1odsto. Međutim, kada se uključe i oni koji rade privremene poslove ili bez punog radnog vremena, i oni koji su digli ruke od traženja posla, nezaposlenost narasta iznad 20 odsto, tj. 31 milion Amerikanaca. Za kupovinu hrane 45 miliona ljudi (14,5 odsto populacije) prima „tačkice“. Skoro 50 miliona Amerikanaca nema nikakvo osiguranje. Prošle godine je oko 2,6 miliona palo ispod granice siromaštva, što čini ukupno 46,2 miliona ljudi (15,1 odsto), odnosno najviše u 52 godine koliko se ovi podaci prate. Ni srednja klasa ne prolazi bolje. Plata prosečnog Amerikanca, kada se uzme u obzir inflacija, pala je za 27 odsto između 1969. i 2009. godine. S druge strane, ukupan potrošački dug iznosi 2,45 biliona dolara, što je osam puta više nego pre 30 godina (bio je još veći pre nedavnog masovnog otpisa dugova u iznosu od više stotina milijardi dolara od strane banaka koje su digle ruke od naplate). Svako domaćinstvo u proseku duguje 75.600 dolara, a prosečni dug na kreditne kartice iznosi 15.800 dolara. Inače, prosečna kamata na kreditne kartice je 13,1 odsto – što možda ne bi bio problem kada se ne bi znalo da banke isti novac dobijaju od FED-a po astronomskoj kamati od – 0 odsto. Prosečna vrednost nekretnina je od 2005. godine pala za 31 odsto i još uvek pada. „Pod vodom“ je 23 odsto hipotekarnih kredita. Godišnji spoljnotrgovinski deficit dostigao je 600 milijardi. S druge strane, koristeći „čari“ globalizacije, američke korporacije su smanjile broj proizvodnih radnih mesta u SAD-u sa 19,5 miliona 1980. godine, na manje od 12 miliona danas. Možda je ipak, da bi se shvatio bes današnjih demonstranata na Vol stritu, najbolje sumirati tri trenda u periodu od 2007. do 2009. godine: 1. Dobit Vol strita je narasla za 720 odsto ; 2. Stopa nezaposlenosti je skočila za 107 odsto; 3. Neto vrednost stambenih objekata pala je za 35 odsto.

ŽEŠĆE OD  VUDSTOKA
Reklo bi se – revolucionarno tlo je više nego plodno. I mladi ljudi su se odazvali. Neki posmatrači pokušavaju da prave poređenja sa hipi generacijom i Vudstokom, ali se mnogima čini da će ova generacija mladih biti istrajnija – verovatno zato što su im egzistencija i budućnost daleko ugroženiji nego što su to bili za generaciju „dece cveća“, koja je imala luksuz da demonstrira u najbogatijem društvu svih vremena, čiji se kraj nije tada ni nazirao. Zato je možda adekvatnije poređenje da su demonstracije na Vol stritu ovogodišnja verzija pokreta „Čajanka“ – koji je, ne zaboravimo, na kraju stao iza više uspešnih kandidata na prošlogodišnjim američkim izborima.
Problem, međutim, leži u tome što od demonstranata ne dolaze jasne poruke o tome šta se hoće. Nose se razni natpisi – ne samo protiv pohlepe Vol strita, već i protiv visokih poreza, rata u Avganistanu, korporativne neodgovornosti. Pokret „Okupirati Vol strit“ je 29.9. objavio i svoju prvu deklaraciju, koja nabraja sve ono što demonstranti smatraju da ne valja – od nelegalnog oduzimanja kuća pod hipotekom, prevelikih, a nezasluženih bonusa za bankare koji su proizveli krizu, diskriminacije na radnom mestu, zagađivanja životne sredine i eksperimentisanja nad živim životinjama, pa do narušavanja privatnosti, veštačke vezanosti za naftu umesto traženja alternativa, monopola farmaceutske industrije, kolonijalne spoljne i unutrašnje politike i mučenja zarobljenika u tajnim zatvorima. Pored svega stoji i lucidna poruka: „Istinska demokratija je neostvariva kada proces određuje ekonomska moć“. A na sajtu pokreta, pod rubrikom „Misija“, stoji rečenica koja savršeno sumira osećanja mnogih naspram ranije pomenutih „zlatnih jedan odsto“: „Ono što nam je svima zajedničko je da smo mi onih 99 odsto koji više neće da tolerišu pohlepu i korupciju onih 1odsto“.
Svi očigledno znaju šta ne valja – ne samo sa sistemom već, očigledno, i sa stanjem civilizacije uopšte – ali se još uvek ne nude jasni odgovori ili recepti. Naravno, to je razumljivo. Rešenost i masovnost demonstranata se, između ostalog, mogu objasniti i činjenicom da su „elite“ širom sveta izgubile poverenje, i da je teško uhvatiti se za bilo koju već profilisanu organizaciju koju vlast, moć ili mediji već na neki način nisu isprofanisali. Međutim, jasno je da postoji opasnost da će kao i u svakom revolucionarnom vremenu, onaj ko tačno zna šta hoće – a ko obično sedi u dubokoj senci – u određenom trenutku pokušati, a možda i uspeti, da skrene vodu na sopstvenu vodenicu. I ovde se ne misli, kako neki skeptici govore, ni na Obamu, pa čak ni na Soroša. Postoji još „dublja“ senka, kojoj je svaki haos – koji ne mora uvek da bude spontan – samo još jedna prilika za još jedan korak napred ka konačnom cilju – totalnoj moći. Ali, da se razumemo, ona je tu otkako je sveta i veka.
Sami čelnici „Okupirati Vol strit“ otvoreno izjavljuju da inspiraciju crpe iz tzv. „Arapskog proleća“, koje je zahvatilo severnu Afriku i Bliski istok. U opticaju je, između ostalih, i naziv „Američka jesen“ (nenamerna simbolika je ovde neodoljiva). No, kako svojim američkim saborcima poručuje jedan pomalo rezignirani veteran demonstracija u Kairu: „Demonstrirali smo i oslobodili se jednog civilnog diktatora. Sada umesto njega imamo ništa manje represivnu vojnu huntu“. Valja se podsetiti i završetka pesme „Neće nas ponovo preći“ britanske rok supergrupe iz šezdesetih „Hu“: „Upoznajte novog gazdu… isti je kao i stari gazda“. Ipak, neka te reči budu upozorenje, a ne i razlog da se odustane. Jer sistem je zaista truo. Najveći problem je, ipak, kao i obično, što većina teško shvata da najveća promena mora prvo da krene iznutra. Ne može biti povratka na staro – jer je upravo to i otvorilo put za ovo protiv čega „predstavnici donjih 99 odsto“ danas protestuju.
Dan zajedničkih protesta širom sveta najavljen je za 15. oktobar, dok je grupa „Anonimus“ izdala saopštenje da će 10. oktobra „izbrisati Vol strit sa Interneta“. Ulazimo u krajnje zanimljivo vreme.