Putinu više veruju nego njegovom kursu

Piše Mihail Leontjev

Putin je „naš“ zato što odgovara narodnoj predstavi o nerazlučivosti države i vlasti i kao o vrednosti po sebi

Naš premijer se izjasnio da se ne slaže da je „drugi talas“ krize neizbežan. Nažalost, postojanje ili ne postojanje krize ne zavisi od toga da li se naš premijer sa tim slaže ili ne slaže. Setimo se da se premijer nije slagao ni sa neizbežnošću prvog talasa krize. Doduše, vlada i nema obavezu da govori istinu, posebno u uslovima krize. Nema, naravno, ni razloga da plaši tržišta – ona će se sama uplašiti. Želeli bismo da verujemo da i sama vlada shvata neizbežnost krize, njen karakter i dimenzije.
Ima osnova da verujemo da je to tako. Ali, krenimo od onoga što mnoge odbija, od javnog – narodnog raspoloženja. Rezultati sondaža koji smo koristili svedoče zašto to raspoloženje ne može da im bude po volji. Jer, ono je sasvim povoljno po aktuelnog kandidata za predsednika (Rusije). Uostalom, ovaj tekst polazi od toga da naše sondaže nisu posebno primenjive na samo „biračko pitanje“, ali i da to „biračko pitanje“ i nema neki naročiti značaj, zato što se ovde radi o samom sadržaju politike. Zbog toga Putina većina doživljava kao „svoga“. Zahvaljujući takvom prihvatanju on je i ušao u politiku. Na tome su pukli autori operacije „Naslednik“, koji su pre 12 godina planirali da Putina iskoriste kao marionetu preko koje će vladati. Međutim, narodni sistem prepoznavanja „svoj-tuđi“ nije mogao da omane. Otuda, dakle, i zamerke Putinu: ako je naš, u čemu je onda stvar…?
A evo u čemu je. Odgovor je u prvoj izjavi predsedničkog kandidata Putina, koju možemo smatrati njegovim programom, a reč je o njegovom autorskom članku objavljenom u listu „Izvestija“, u kojem govori o Evroazijskom savezu. Ostavimo po strani autoru svojstvenu političku korektnost i izrazitu pragmatičnu motivaciju. I slepac može da vidi da je taj zadatak (formiranje Evroazijske unije) politički prioritet i da za sobom vuče sve: i ekonomiju, i ideologiju, i politiku spoljnu i unutrašnju. Ukoliko neko još nešto ne shvata, objasniće i njemu i svima ostalima partneri koji nam nude „resetovanje“ odnosa.
Evroazijska unija koja realno funkcioniše i širi se – više je nego dovoljna osnova za političku strategiju.
Druga osnova je proklamovani državni program naoružavanja naše armije za koji će u narednih osam godina biti izdvojeno dvadeset tri biliona rubalja, program čija je nevoljna i nevina žrtva postao (vicepremijer i ministar finansija – prim. prev) Aleksej Kudrin. Možda to, u suštini, i nije tako mnogo – tih 650 milijardi dolara –  jer je to samo jednoipogodišnji vojni budžet SAD-a. A pri tom se Amerika, za razliku od nas, tokom protekle dve decenije uopšte nije razoružavala. Stoga su dvadeset tri biliona rubalja imperativna materijalna strana za realizaciju utvrđenog cilja, i svedočanstvo da je sve krajnje ozbiljno. Zato se treba nadati da će taj deo vojnih rashoda ostati zaštićena budžetska stavka i u uslovima krize. To nije samo politički neophodno, pošto kriza neće ostati samo u sferi ekonomije. Ona u tim okvirima, kao što vidimo, nije ni danas. Takav pristup je neophodan i zbog „Nove industrijalizacije“: modernizacije, inovacije… A ona je u današnjoj situaciji možda jedini mehanizama koji može obezbediti rast i razvoj unutrašnjeg ruskog tržišta u uslovima te iste krize. Odnosno, u uslovima više nego nepovoljne spoljne konjunkture.
Samo je prividan paradoks sadržan u sondažama koje su pokazale da samom Putinu veruje tri puta više ljudi nego kursu koji sprovodi. Putin je „naš“ zato što odgovara narodnoj predstavi o nerazlučivosti države i vlasti i kao o vrednosti po sebi. A pošto je sa Putinom sve jasno, izgleda da je došlo vreme da se menja kurs.

Preveo Goran Šimpraga