Под мостовима снова

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет Сингидунум

Сви су се већ у последњих десет година уверили да су беда, јад, понижење и страх најбољи пријатељи глобалног „просперитета“

[restrictedarea]

Познато је да смо сви таоци евроатлантских активиста. Ако би се непредвиђеним случајем  догодило да се јавно мњење Србије учтиво захвали Европској унији на понуди за статус кандидата („хвала, не могу“), евроатлантски активисти би истог тренутка видели да ће ускоро остати без својих апанажа, хонорара дотација и награда из домаћег државног буџета или из европских фондова. Не смем ни да помислим на огроман број отказаних „раунд тејблова“ и „воркшопова“, разграђених цивилних мрежа и НВО-а или неформираних инкубаторских станица за развој свега, укључујући рогове и копита. Ох, колико бисмо тада мање знали о нашим демократским капацитетима у наредних двадесет година! А и многи инострани инструктори остали би без дневница и хонорара, чији су износи због излагања опасности на „врућем терену Балкана“ огромни.

ГНЕВ ДРУГЕ СРБИЈЕ    
Уверен сам да би оправдано разгневљена Друга Србија истог тренутка изашла на градске тргове и улице, не би ли макар силом убедила неколико милиона осталих грађана да је живот у „банана земљи“ бајан и удобан, под мудром управом елите пребогатих „пословођа“. Сви су се већ у последњих десет година уверили да су беда, јад, понижење и страх најбољи пријатељи глобалног „просперитета“. Зар у условима таквог благостања, уосталом, не живи већина човечанства – земље периферије? А ако се нека и усуди да се успротиви Империји, зна се начин да је врате тамо где јој је место (видети примере Ирака, Србије или Либије, а ускоро Сирије или Ирана).
Разумљиво је да би у случају историјског „не“ Империја узвратила ударац, изоловала српску привреду и прекинула са Србијом све културне контакте, али и оне некултурне, за нас понижавајуће, који су узели маха последњих десетак година. Исто је тако скоро извесно да би „здраве снаге“ на челу са Тадићем позвале слободни свет да подржи демократију у Србији још једним бомбардовањем, те да објасни Србима бројне предности новог светског поретка.

ПРАВДА И ЕФИКАСНОСТ    
Да ли сте већ сазнали да плате, хонорари и апанаже евроатлантских активиста чине главну компоненту енормног повећања потрошње (и укупног благостања) у Србији последњих година? Или наивно верујете да су на укупну потрошњу,  за петину већој од бруто домаћег производа, одлучујуће утицали отпуштени или неисплаћени радници и пензионери, као што нас власт непрестано уверава?
Неједнакости расподеле у Србији узеле су маха, а поуздано се зна да ће у будућности бити још веће. Истина је – ширење јаза неједнакости било је и у данас најбогатијим земљама пратилац првобитне акумулације. Богатили су се крупни трговци, банкари и индустријалци, а огромне масе запослених пролетера живеле су у условима сиромаштва. Подсетићу вас, међутим, да су себични, али предузимљиви појединци својим пројектима запањујуће брзо повећавали производњу, извоз, запосленост и укупне инвестиције у својим земљама.
Тај и такав модел се није поновио у колонијама и капиталистичким привредама земаља „на периферији“, чији лидери живе од разбојничке прерасподеле постојећег домаћег богатства и слугеранских апанажа империјалних господара. Те су апанаже утолико издашније, уколико је штета коју наносе сопственој привреди већа. Србија се брзим корацима придружује овој врсти земаља.

МРАК ТЕРОРА    
Тако за огроман број „земаља периферије“ нови светски економски поредак није пут у либерални тржишни модел, него у мрак феудалних, племенских или страначких нагодби „пословођа“, које не презају ни од најпримитивнијих и најгрубљих средстава да би остварили циљеве и жеље империјалних господара. Огромне масе ојађеног становништва гурнуте су у беду без перспективе опоравка, а њихове земље могу вековима да таворе у безнађу сиромаштва, терора, дроге и корупције које слободни свет „расађује“ са успехом.
Па зар је онда необично што малтретиране и од силника терорисане масе и саме почињу да маштају о насиљу, снујући бројне врсте освете за своје злотворе? Када обесправљеним грађанима остане мржња као једина утеха, зар ће вас зачудити што самохрана радница са двоје деце, која је остала на улици, проклиње власт или са задовољством замишља истакнуту евроатлантску активисткињу под вешалима (на Теразијама), како сузних очију пребира у мислима суме на својим банковним рачунима? Питаћете: шта јој је крива сирота ЕУ агитаторка? Та она је само у бескрај прежвакавала бљувотине европског новоговора, верујући да ће тиме побудити симпатије јавности. Желела је најбоље, ником није наудила. Она је истински невина! Али мрачни принцип терора захтева да невини први страдају. Прави и највећи кривци ће се извући или придружити победницима.
Та монструозна особина тероризма, због које се он осуђује у свим земљама, па и онима на рубу очајања, упозорава нас да никада не дозволимо снагама терора да узму маха. Што важи за индивидуални (приватни), али и за државни терор.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.