NEBOJŠA RADOJIČIĆ Amerikanci su nam pucali u leđa

Piše Miodrag Zarković

Ekskluzivno za „Pečat“ govori Nebojša Radojičić, Srbin iz Leposavića, ranjen na Jarinju američkim mecima

Pre nego što je podelio sa nama svoja prisećanja na dramatične događaje na Jarinju od 27. septembra, Nebojša Radojičić, autoprevoznik iz Leposavića, naglasio je da sa „prvooptuženim“ Zvonkom Veselinovićem privatno uopšte nije u dobrim odnosima:
„Mene na Jarinje sigurno nije on doveo. Iskreno, tog dana tamo je bilo dosta ljudi, pa se sada i ne sećam da li je on uopšte bio prisutan kada se sve to dešavalo. Ako je i bio prisutan, sigurno nije bio nikakav organizator. Nekakvog klasičnog organizatora nije ni bilo. Kao da je nama pa potreban organizator, da bismo znali šta, gde i kada da radimo?! Već 12 godina smo u ovakvom, vanrednom stanju, i svako od nas sa severa Kosmeta dobro zna šta nam je činiti kada dođe do zategnutih situacija“,  priča Radojičić iz bolničke postelje na Odeljenju ortopedije u Zdravstvenom centru „Kosovska Mitrovica“, gde leži od kako je na Jarinju spornog dana ranjen u nogu i bok.

U dahu nastavlja priču o haosu koji je izbio kada su Srbi na bodljikavu žicu, kojom je američka jedinica KFOR-a preprečila nedovršen zaobilazni put oko Jarinja, krenuli kamionom:
„Kada su videli kamion, oni su odmah izleteli iz svoje barake, pod punim naoružanjem, i pojurili da uhapse vozača kamiona. Ali, mi ostali smo se isprečili da ga zaštitimo. Ako ćemo iskreno, nije ni pošteno da on jedan bude uhapšen, kada smo svi učestvovali u tom protestu, a njemu je, eto, recimo slučajno zapalo da baš vozi kamion. I tu je došlo do koškanja, tu oko kamiona. Možda je bilo guranja i gužve i na drugim mestima, na primer oko same ograde, ali našao sam se baš u središtu sukoba oko kamiona i nisam obraćao pažnju ni na šta drugo. A nisam ni mogao.
Momak koji je stajao pored mene isprečio se ispred američkog vojnika što se zaleteo na nas. Rukama je zgrabio vojnikovu pušku, ali tako što ju je uhvatio za cev, dok je kundak, sa orozom, i dalje držao Amerikanac. Počela su njih dvojica da se otimaju oko puške. Kada sam to video, sledio sam se, jer je cev bila direktno uperena u stomak srpskog mladića. Da je puška u tom trenutku opalila, poginuo bi na mestu. Zato sam uleteo sa strane između njih dvojice i rukom izbio cev iz šaka mladića i odgurnuo ga. Kako je mladić pustio pušku, tako se i Amerikanac zaneo, pa je i on pao na zemlju. Nije ni pokušao da ustane nazad. Samo me je netremice gledao, preplašen. Valjda od straha, po licu mu je izbilo nešto kao bela paučina, nikada to ranije nisam video, a prošao sam i hrvatsko i bosansko ratište, kao i rat na Kosovu.
Tada se na mene zaleteo drugi američki vojnik. Podigao je cev puške i uperio je u mene, jer je pomislio da mu napadam kolegu. Videvši to, podigao sam ruke u vazduh, kako bih mu stavio do znanja da mi nije namera ikoga da povredim. Iako je i on bio vidno uplašen, ipak je shvatio šta sam uradio, odnosno da sam razdvajao njegovog kolegu od srpskog momka. Onaj prvi vojnik, koji je i dalje bio na zemlji, takođe je nešto dobacio ovom drugom, nešto tipa „stop“. Ne znam engleski, tako da ne mogu sada da vam kažem šta mu je tačno rekao, ali bilo je očigledno da mu je rekao da me ne dira, jer sam ga zaštitio. I onda je taj drugi podigao oružje i uperio ga u vazduh, pa se sklonio iza kamiona. Kažem vam, bio je i on uplašen.
Tokom tog guranja, na nas su gumenim mecima pucali nemački vojnici, raspoređeni po bunkeru iza Amerikanaca. Mene je jedan gumenjak pogodio u ruku, ali od uzbuđenja to nisam ni osetio.
Utom je jedan od američkih vojnika uspeo da sedne za volan kamiona i da ga utera u njihovu bazu. Istog časa su se tamo povukli i njihovi vojnici, za kojima je zatvorena ograda baze. I mi smo se takođe okrenuli da se povučemo, šta drugo da radimo… U tom trenutku, kada je, dakle, sve već bilo završeno i kada američki ili bilo koji drugi vojnici, nisu više bili ni u kakvom kontaktu sa nama, Amerikanci su počeli da pucaju na nas bojevom municijom.
Bio sam okrenut leđima bazi, kada sam samo video kako mi krv odjednom šiklja iz desne noge, a delić sekunde kasnije osetio sam i oštar bol i znao sam da sam pogođen. Sekund kasnije pogođen sam i u predelu desnog boka. Pao sam. Pritrčali su ljudi okolo da mi pomognu, da me iznesu. Jedan mladić koji je prišao da me podigne, dobio je metak pravo u vilicu! Nekako su uspeli da me uguraju u ambulantno vozilo. Dok je vozilo kretalo, samo sam čuo prskanje stakla, pošto su pogodili i auto!
Eto, to se desilo tog dana na Jarinju. To vam je sušta istina. Pa bih voleo da pitam Vuka Draškovića i Čedu Jovanovića kako sam to napao KFOR, da bi mi on uzvratio bojevom municijom i dva puta me ranio! Da mi objasne kako smo to mi, običan narod, napali njih, a ne oni nas“, sa primetnom gorčinom u glasu završava svoju ispovest Nebojša Radojičić.