МОМИР БУЛАТОВИЋ У данашњем хаосу видим почетак праведнијег и бољег свијета

Разговарао Угљеша Мрдић

Укупан економски систем, како код других, тако и код нас, свакодневно рађа неправде, повећава друштвена раслојавања и уводи у нове социјалне сукобе. Сви научни докази, сва слободољубива мисао и правда показују да је неолиберални капитализам мртав, иако то многи људи не желе да признају

Недавно је у издању подгоричког предузећа „Јумедија монт“ објављена књига Момира Булатовића „Економија и демократија – држати главу изнад“. У Црној Гори је књига изазвала велику пажњу и готово оркестрирано прећуткивање званичних медија. Књига је повод за разговор са њеним аутором, бившим председником Републике Црне Горе и последњим председником Савезне владе СР Југославије. Момир Булатовић је по својој професионалној вокацији економиста. Професор је на Европском универзитету у Београду.

[restrictedarea]

Наслов Ваше књиге, господине Булатовићу, необичан је и помало провокативан…
Разматрања о односу економије и демократије су уобичајена и готово свакодневна. У друго време редослијед ових појмова би био обрнут. У првом плану би морала бити владавина народа, а економија тек средство за њено остварење. Постојеће прилике у свијету, а и код нас, показују да ствари стоје потпуно другачије. У првом плану је новац и моћ коју он има над људима. У жижи су богати људи који краду свакодневни мир и основну будућност огромној већини осиромашених.
Укупан економски систем, како код других, тако и код нас, свакодневно рађа неправде, повећава друштвена раслојавања и уводи у нове социјалне сукобе. У књизи доказујем да није у питању поремећај у систему либералног капитализма, него његова основна карактеристика. Сви научни докази, сва слободољубива мисао и правда показују да је неолиберални капитализам мртав, иако то многи људи не желе да признају.
У Америци постоји обичај шминкања мртваца са поруком да се ништа није десило и да се мора ићи даље. Од смрти се прави јефтина представа, иако представља саставни дио живота. На сличан начин актуелне власти и њихови институционални економисти поступају у односу на неолибералну капиталистичку теорију и праксу. Због тога се налазимо у морбидној ситуацији, у којој се тешко може наслутити у којем правцу ће се догађаји развијати. Поднаслов – држати главу изнад, произашао је из снажног увјерења да је цивилизацијски развој човечанства незаустављив, а да су грамзивост, осионост и глупост побједиви када се човјек узвиси над мизерним искушењима.

Наглашавате да је ово књига о економији намењена неекономистима… Зашто су онима који нису економисти потребна економска знања?
По оној народној „пустио бих ја њега, али неће он мене“. Живот сваког човјека је, у условима данашњег турбо капитализма, пресудно одређен питањима новца, камата и кредита, тржишта рада, берзи и свих осталих појмова који, уназад једну деценију, нису имали пресудан значај. Стога сам сматрао да је моја обавеза да читалачкој јавности представим критику садашњег система, али на разумљив и увјерљив начин. Једна од реченица која покреће читав текст гласи : „Монетарна економија је сложен систем простих лажи“. Досадашње реакције читалаца, посебно младих, охрабриле су ме и поласкале да сам у тој намјери успио.

Да ли су економски проблеми Србије и Црне Горе нека посебност или смо и у овом домену били нечија „колатерална штета“?
Својевремено је Ноам Чомски у интервјуу за „Печат“ упутио поруку грађанима Србије. Сводила се на то да изучавамо искуства Латинске Америке и да поштујемо сопствену историју и традицију. Идући тим путем, а по траговима финансијских криза које су претходиле краху финансијског система од средине 2008. године, читаоцима сам понудио кратак преглед криза које су, увијек и свуда, настајале као последица пљачкашких налета мултинационалних корпорација и финансијских шпекуланата. Имао сам за то и додатни лични мотив. Годинама сам, наиме, у државном врху Црне Горе и ондашње Југославије био битку са тим истим алама. Њихове ријечи су се односиле на демократију, људска права и слободе, али су њихови мотиви били у жељи да и овђе напуне своје незасите џепове. Логично је било испитати да ли се то зло на нас свалило (само) нашом кривицом или смо једноставно били на путу тој лавини. Одговор који сам нашао и понудио читаоцима може донекле да умири. Коначно, ми смо још и добро прошли, укључујући и вишегодишње санкције и злочиначко бомбардовање. Друге су уништавали још свирепије и систематичније.

Ако су, дакле, економски проблеми последица глобалних односа, да ли то значи да су наше домаће владе и њихови послушници лишени било какве одговорности?
Наравно да не. Има више него довољан број примјера који ће показати сву мјеру неспособности и неодговорности актуелног државног руководства, које не обазирући се на интересе и потребе свога народа испуњава налоге у циљу европских и атлантских интеграција.
Ипак стављање у шири контекст је нужно. Владе малих и малобројних држава, по правилу, не могу да ураде много у условима глобалних поремећаја. Али, опет по правилу, оне то користе као изговор да не ураде ништа. Треба само отворити очи (и држати главу изнад) да би се то виђело и у Србији и у Црној Гори.

Поводом светске економске кризе Влада Србије је имала низ ставова од оних да ће нас криза заобићи и да ће то бити развојна шанса, до песимистичких предвиђања и мирења са порастом незапослености и сиромаштва.  Са неким задовољством  истичу да има других који су још лошији од нас.
Мислим да је већ превише ријечи потрошено у критици низа небулозних ставова које су владини званичници исказивали поводом свјетске економске кризе. Ако је неко баш благонаклон, констатоваће да на нашим просторима постоје тзв. „шупље Владе“. То значи да оне изгледају као Владе суверених држава, али да то нису и не могу да буду. Владе које не воде монетарну политику, јер усаглашавају аранжмане са ММФ-ом. Владе које немају царинску политику, јер су у процесу евроинтеграција које немају новца уколико се не задуже код домаћих или страних приватних банака. Владе које и да имају новца не смију да их троше на социјалне програме и побољшање услова живота становништва, јер се то коси са обавезама према „Свјетској трговинској организацији“. Када бројни невољници закуцају на врата и затраже помоћ за голо преживљавање, једино што владе могу да учине јесте да моле банкаре да им одобре нове кредите и да обећају да ће субвенционисати монструозно високе камате.
Они, пак, који нису благонаклони, наћи ће много примјера у којима су се владе уживјеле у постојећи систем и повећале патње сопственог становништва. Ту се мисли, прије и изнад свега на корупцију која је узела маха до неслућених размјера. Уз то иде свјесно и (зло)намјерно ширење неистина и подгријавање лажних нада.

Али садашња Влада каже да су за све криве „мрачне деведесете“  и да су они дошли на готову штету.
Посветио сам један дио књиге подсјећању на прилике које су деведесетих година биле наметнуте овој земљи. Кажњавали су на нас они који се данас представљају као наши највећи пријатељи. У тадашњим условима се граничило са немогућим да се очувају предузећа, одржи производња, збрину избјеглице и нахране гладни. Упркос свему, у томе се успјело и укидањем санкција био је обезбијеђен значајан привредни раст. Тек касније, када су нам наметнули слободу и демократију, у процесу приватизације уништен је највећи дио наше привреде.

Како Ви оцењујете извршену приватизацију у Србији и Црној Гори?
Једном речју – катастрофа. Прво што упада у очи јесте одсуство званичних јавних и прецизних података о приватизацији. Упркос законима о доступности информација од јавног значаја (а приватизација то несумњиво јесте), прибављање званичних извјештаја, уговора, анекса и осталих споразума којима се регулишу услови продаје имовине у Србији или Црној Гори равно је подвигу. Са званичног сајта Агенције за приватизацију Републике Србије већ од средине 2008. године уклоњени су сви извјештаји о току приватизације. Једини који су покушали да се изборе да се неславни резултати објелодане били су синдикати. Али, они су били и остали немоћни да узбуркају јавност. Поред свих застрашујућих података о резултатима приватизације,  пажњу привлачи да је отпуштено око 50 одсто радника који су радили прије приватизације, а да је новозапослених у тим предузећима било тек 10 одсто од тог броја. Слична, ако не још гора ситуација је била у Црној Гори, али и тамо и овђе приватизација више није на дневном реду. Пожељно је да се о њој званично ћути. О њој расправљају само „ретроградне“ снаге и транзициони губитници.

Сада се говори о страним инвестицијама и слушамо како је решење у стварању што бољих услова да привучемо инвеститоре који ће отворити нова радна места и исплаћивати одличне плате…
У причи о директним страним инвестицијама приписујем највећу кривицу колегама, институционалним економистима који су били или невољни саучесници, или вољни извршиоци у грандиозној превари. Да разјаснимо. Стране директне инвестиције могу да буду и корисне и штетне за земљу у коју улазе. Ако се ради о такозваним „гринфилд“ улагањима, она су добродошла. Њихови позитивни ефекти, ипак, надмашују негативне који их увијек прате. Валидност тог показатеља се не састоји у величини, него у структури инвестиције. Од јавности Србије се веома љубоморно крије истина о структури страних инвестиција. У периоду 2002-2007. године страни капитал је доминантно ушао у грану – финансијско посредовање. Чак 36 одсто свих страних улагања извршено је у овој области. У саобраћај је инвестирано 29 одсто, а у трговину на велико и мало девет процената укупних пласмана. У послове посредовања некретнинама (изнајмљивање изграђених објеката) уложено је седам одсто, али зато у само грађевинарство – тек један одсто свих инвестиција. У прерађивачку индустрију (због које је сва приватизација и образлагана као нужност) уложено је мање од 1/5 (18 одсто) свих средстава.
Дакле, страни инвеститори нису у Србију дошли да би остварили програме њене владајуће елите. Њихов долазак је био и остао једино мотивисан могућношћу убирања екстремно високих профита. Стога су највећи пласмани остварени у банкарству. Друго по реду било је подручје мобилне телефоније (крије се под именом саобраћај), а трећа је трговина (велелепни тржни центри). Када се томе дода и посредовање код рентирања некретнина, дође се до фрапантног податка да је 81 одсто страних директних инвестиција у Србији пласирано у непродуктивни сектор. Другим ријечима, уложено је у области које прерасподељују, али не увећавају друштвени производ. Циљ овог подухвата био је веома једноставан – узети што више новца од лаковјерног домаћег становништва, нудећи му „снове“ по условима који нису далеко од зеленашких.

Али, не само да се такви подаци крију од наше јавности, него се наставља прича да једини економски спас представљају нове стране инвестиције.
Због таквих прича додатно кривим званичне економске аналитичаре и експерте. Свако разуман зна да је примарни циљ страних инвеститора увећавање сопственог профита. Позитивни ефекти за земљу примаоца настају тек после извођења. Приликом доношења одлуке, односно кроз преговоре са државом домаћином о повољностима које се нуде, утврђује се  висина очекиване профитне стопе и вријеме враћања уложеног капитала. То значи да непосредно после прилива страног капитала, мора да дође до његовог одлива. Репатријација профита, односно намирење дивиденди акционара, основни је мотив за инвестирање у привреду. Стога је јасно да нето одлив капитала, по свакој инвестицији, мора бити већи него нето прилив. Ако је нека привреда неразвијена и неопходне су јој директне стране инвестиције, мора да понуди екстремне повољности, што ће рећи много више новца који ће из земље изаћи, него ли у њу ући.
У Црној Гори се све то већ десило. Једно вријеме су се хвалили да су рекордери у износу страних инвестиција по глави становника. Истина је једино била то да су распродавали ђедовину људима који су примарно жељели да оперу свој новац. Сада нових „инвестиција“ нема, а одливи капитала су у пуном јеку. Званична статистика то крије, али општа беспарица и сиромаштво убједљиво показују.

На крају, да ли сте више песимиста или оптимиста што се непосредне будућности тиче?
Вјерујем да само оптимисти имају снаге да се суоче са грамзивошћу, глупошћу и лажима које прате економију у доба свјетске кризе. Само они могу пронаћи снагу да са иронијом пишу о систему који убрзано производи сиромаштво и очај највећег броја људи. Сигуран сам да је људски напредак незаустављив, а да су Србија и Црна Гора старије и значајније у односу на све неподопштине којима су изложене од страних или домаћих узурпатора. Пажљивијим ослушкивањем види се да је у свијету побуна већ почела. У Америци су десетине милиона гладних и незадовољних. Комунистичка Кина је у тржишној утакмици већ престигла капиталистичку Америку. Европска унија више и не крије своју ружну страну лица дијелећи се између себе саме. Сваки хаос, а ово несумњиво јесте, представља нови почетак. Моја књига није само крик побуне мислећег човјека, него и прилог тражењу праведнијег и бољег свијета. Посебно за младе које је турбо капитализам оставио без шанси за посао и гурнуо их на социјалну маргину, у свијет дроге, криминала и регрутовања за неке нове ратове.

[/restrictedarea]