Модерна „Страдија“ и њена армија

Пише Драгомир Анђелковић

Чему служи српска војска ако ће мирно посматрати злостављање, па и могуће масакрирање српског народа на северу Косова, те и после тога покорно наставити да иде путем евроатлантских интеграција?

Према званичном сајту Војске Србије (хттп://www.вс.рс/), уз „учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету“, њена мисија је и даље, без обзира на досадашње мондијалистичке „реформе“, „одбрана државе од спољног оружаног угрожавања“. А међу основним задацима Војске Србије, и то на првом месту, налази се: „одвраћање од оружаног угрожавања и других војних изазова, ризика и претњи безбедности“.
Ако је стварно тако, да ли одвраћању агресора и одбрани земље и њених грађана, у тренутку када се НАТО (КФОР) спрема да крене на српске барикаде, доприноси изјава министра одбране Драгана Шутановца – да је неопходна сталоженост и прибраност у вези са ситуацијом на северу Косова и да Војска Србије неће имати никакве активности према КФОР-у?[restrictedarea]

ОХРАБРИВАЊЕ АГРЕСОРА
Сличну мисао смо већ више пута чули од Тадића, али још горе је да њу – док злослутно брује мотори борних кола западне солдатеске, која се на српској земљи понаша као окупатор – понавља баш министар војни? Или је то давање зеленог светла НАТО-у, ако не баш од целе наше владајуће гарнитуре, онда од њене екстремно евроатлантске „фракције“, да се обрачуна са Србима на северу Косова? Јер, неки у Београду њих, а не Тачија и његове терористичко-криминалне следбенике, доживљавају као проблем. Кад не би било одлучних косовско-метохијских Срба и Русије, како сматрају, нестале би препреке које их онемогућавају да остваре задатке поверене од стане Пентагона, тј. да легализују отмицу Косова и доведу до тога да српска војска коначно постане део америчког вазалног контингента за освајање света.
Овдашњи НАТО-вски повереници су током протекле деценије уложили значајан труд како би нашу армију „реформисали“, тако да се из респектабилне силе намењене одбрани земље преобрази у потенцијални НАТО контингент. Сада имамо неколико десетина хиљада припадника оружаних снага на тај начин организованих, да се стиче утисак да им је пре свега то мисија. Постепено је уништено све оно, у кадровском, али и у сваком другом погледу, што је нашој армији омогућило да 1999. године спречи НАТО да окупира целу Србију, па чак и да преузме контролу над Косовом и Метохијом без прихватања, у виду Резолуције 1244, да се ради о неотуђивом делу Србије који једино може да добије „суштинску аутономију“. Друга ствар је колико се САД, НАТО, ЕУ, држе датих обећања и преузетих обавеза. То већ спада у домен приче о „европским вредностима“, односно много говори о њима и онима који се овде у њих куну.
А видимо шта ради један од таквих, док над делом нашег народа, и то буквално, а не тек метафорично, виси крвави НАТО мач. Уместо да је Шутановац, као што предвиђа Резолуција 1244, затражио да се на Косово или макар на његов северни део (где би били у пријатељском окружењу) врати неколико стотина припадника српске војске и полиције – те да је српска војска организовала маневре недалеко од административне линије – он се упиње да увери НАТО да ни са централносрбијанске стране међе нико од припадника ВС неће чак ни мрко погледати КФОР-овце, без обзира на то шта они буду радили са грађанима Србије лојалним својој држави на северу наше Јужне покрајине. Колико год да НАТО добро зна до чега је доведена српска војска, ипак није заборавио какви су њени корени и скорашње наслеђе. И прибојава се шта би могло, ако не другачије онда спонтано, да се деси ако отпочне дејства против Срба на Косову и Метохији. Једна ствар је бити у ваздуху, а друга на земљи, недалеко од српских војника. Но, ту је Драган Шутановац да одмах увери Пентагон да за његов рачун ствари држи под контролом, те да НАТО мирно може да ради оно што је наумио.

ЕВРОАТЛАНТСКА ТРАДИЦИЈА
Почетком ове недеље министар одбране је са представницима шест традиционалних цркава и верских заједница потписао споразуме којима се регулишу међусобни односи у вези са вршењем верске службе у Војсци Србије. Тиме се после 66 година у нашу војску поново уводи верска служба, тј. она добија православне, римокатоличке, муслиманске и још неке друге официре свештенике. Како рече Шутановац, на тај начин се „враћа традиција у српску војску“.
Подржавам обнову верске службе у војсци Србије, али дрво не би требало да нам заклони шуму. Када причамо о било чему, па и о војсци, морамо да разликујемо суштину од онога што је, у конкретном случају, споредно. Отуда, да ли је традицији јуначке српске војске, која је на Видовдан 1389. године изашла на мегдан надирућим азијатским хордама или оној која је тријумфовала у ратовима од 1912. до 1918. године, па и у потоњим сукобима са арнаутским бандама, ближа армија која се 1999. године храбро одупрела НАТО армадама, без обзира на то што у њој није било верске службе,  или садашња, која добија војне свештенике, а њени генерали ће, изгледа, покорно ћутати и обарати погледе ако, не дај боже, западни пријатељи њиховог министра отпочну крвави пир на северу Косова?
Шутановац и њему слични политичари, стиче се утисак, на српску војску покушавају да накалеме не нашу традицију, већ квислиншких оружаних снага које су за рачун нацистичке Немачке ратовале против Руса, па и против сопственог народа. То не може да анулира враћање верске службе, па ни да су којим случајем уведене униформе стилизоване у духу српске војне традиције. А камоли овако, када су чак и чинови као и униформе наше армије „реформисани“ по НАТО стандардима, тј. у складу са жељама и потребама оних који су нас убијали 1995. и 1999. године и ових дана се спремају да то наставе да раде на делу наше територије под њиховом директном контролом. Ни жандармеријске снаге од стране нациста окупиране Србије нису преузеле њихове чинове и устројство, а наша војска то јесте учинила када се ради о Американцима и њиховим атлантским савезницима (клијентима), па данас у српској армији имамо чин комодора. Како то гордо са евроатлантским шмеком звучи и, нема шта, баш подсећа на нашу традицију!

„ОДБРАМБЕНО“ УДВОРИШТВО
Како је рекао један француски маршал из прве половине 18. века: „У рату војска ради само оно на шта су је навикли у миру“. А наша власт војску навикава на дефетизам, па и на кукавичлук, удвориштво и понизност према западним силама, за оружане снаге непримерени пацифизам, некритички схваћен мултикултурализам, феминизам … Да ли ће таква војска бранити не Косово, већ Ниш, Нови Пазар или Суботицу, ако то затреба?
Садашња власт нам – онако како су је, о чему сведочи Викиликс, научили амерички „инструктори“ – папагајски понавља да није она изгубила Косово, већ да се суочава са последицама Милошевићеве владавине. То има – а какву би другачију и могло? – карикатуралну форму, коју нам на упечатљив начин илуструје недавни наступ Слободана Хомена на једној београдској телевизији. Како рече, изгубили смо КиМ на основу Резолуције 1244, која је по нас прилично неповољна, да би после тридесетак секунди нагласио да је споменута Резолуција УН камен темељац наше одбране Косова. Нису нам сада тема небулозне изјаве режимских извршиоца, већ одбрана земље и сврха постојања војске. Али, да ли је војска коју „реформишу“ и воде идеолошки и морални другови Хомена – ако и прихватимо да из објективних разлога не може да интервенише на Косову – у стању да брани неки потенцијално угрожени део Србије који је сада под јурисдикцијом Београда? Можда је то излишно питање. Утисак је, макар то још формално било наведено као део њене мисије, она и не постоји ради тога.
Сећате ли се реченице из Домановићеве „Страдије“: „За шта вам служи војска ако неће да чува земљу и народ од упада арнаутских чета? – Па да парадира, то је јако важно! – одговори министар“. Као у доба Обреновића који су прихватали да Србија буде аустроугарски протекторат, тако је и данас. Бар када се ради о војсци и спољној политици. С тим што, како то неки у нашој власти прижељкују, да ствари буду и горе, садашња српска војска треба да када за то куцне погодан час буде и топовско месо у америчким ратовима за нафту и гас. Да би се то што пре десило нужно је да под хитно потпуно дигнемо руке од Косова и Метохије, и пустимо режимске маркетиншке магове да усиљеним напорима преусмере пажњу народа на другу страну (а већ сада су вести о Косову у другом плану) и отупе фрустрације произашле из још једног националног пораза ка којем нас Тадић води. Ампутација Косова је увод у ампутације ногу и руку српских војника који ће стизати са далеких ратишта, али, не треба ни то искључити, и цивилних жртава напада исламских и других терориста у нашим школама, аутобусима, позориштима …Ко хоће да то гледа, нека бира оне који ће му то даровати!

ОГЛЕДАЛО НАЦИЈЕ
Приписује се Наполеону да је рекао: „Ко неће да храни своју војску, храниће туђу“. То је тачно, али још горе је када се храни војска за туђе потребе. И то још за рачун непријатеља. Тако су Румуни, пошто су од стране Берлина понижени одузимањем великог дела Трансилваније, додељеног Мађарској, своје место у тзв. „Новом (нацистичком) европском поретку“ морали да плате слањем милион војника на Источни фронт и одатле приспелим лешевима више стотина хиљада њих. Да ли слична судбина чека Србију? Да ли ће нам Шутановац и Тадић поручити да заправо „модернизујемо“ земљу и војску тиме што ћемо – као некада Румуни када се ради о Мађарима – заједно са Американцима који нам чине зло, и Арбанасима који имају разлог да исплаћују дугове прекоморским покровитељима, „храбро“ кренути на Исток?
Понекад помислим да је боље и да немамо војску ако треба да буде оваква каквом је прави режим. Паметније је да скоро 700 милиона евра колико износи наш војни буџет потрошимо нпр. на подстицање наталитета него на наводну одбрану, ако сврха наше војске није да брани територију Србије и њене грађане, већ да служи туђинским интересима. Ипак, са изузетком највишег врха, не кривимо за то армију. Како рече британски генерал Џон Хакет (1910-1997): „Када нација посматра своју војску, она гледа у огледало и види своје лице“.
Сами смо криви што смо допустили да нам амерички пиони разоре војску и озбиљно поткопају и ово мало што је остало од државе. На нама је да размислимо да ли ћемо да наставимо да то трпимо и тако допустимо да сутра окупационе трупе крстаре не само путевима Косова и Метохије, већ и Шумадије, Срема, Топлице… На Косову се сада брани не само тај део наше земље, већ цела Србија и кућа сваког од нас! И зато, а не само због солидарности са сународницима, ако НАТО крене у офанзиву будимо спремни да и на улицама Београда и других наших градова истрајно бранимо Косово. Да се власт у Београду понаша другачије у садашњим геополитичким и економским околностима, не би НАТО са својом антисрпском политиком ишао ни приближно толико далеко као што сада иде.[/restrictedarea]