ЈОВАН ДЕЛИЋ Мозаик о Андрићу

Пише Драган Хамовић

Књига коју Делић пре­дочава књижевној јавности садржава меродаван и обухватан поглед, са довољно нових, под­стицајних интерпретативних померања у односу на доса­дашње писање о про­томајстору срп­ске уметности припове­дања

 

Књига Јована Делића, редовног професора српске књижевности двадесе­тог века на Филолошком факултету у Београду, под насловом „Иво Андрић, мост и жртва“, приређена је поводом полувековног јубилеја од прве и засад једине Нобе­лове награде доспеле у српску књижевност, те припада категорији библиофилских издања. Читав паралелан ток књиге, фотосима издашно опремљене (Тања Корићанац) и атрактивно обликоване књиге (Вељко Дамјановић) – чини богата визуелна прича о животу великог писца.

„ЗБИЈАЈ ТО ЈАЧЕ!“
Зна­чајне годишњице – а ова је за нашу пољуљану књижевну самосвест од прво­разредног значаја – обично нас под­сете на нео­дужене дугове према нашим стварала­чким великанима.
У овом слу­чају, реч је о континуираном научноистра­живачком бав­љењу аутора чија је ужа област књи­жевни век у чијем је про­чељу Иво Андрић, па овом приликом можемо сагледати његове резултате, као и неке пажње вредне учинке дру­гих истражи­вача, од првих писања о Андрићу до данашњих дана. Књига коју Делић пре­дочава књижевној јавности мозаичне је природе, али уједно садржава меродаван и обухватан поглед, са довољно нових, под­стицајних интерпретативних померања у односу на доса­дашње писање о про­томајстору срп­ске уметности припове­дања – а у очекивању Дели­ћевих извес­них будућих, још потпунијих и исцрпнијих кри­тичких обухватања Андрића.
На оквирима Делићеве књиге о Андрићу дата су два, свакако сумира­јућа искус­твена исказа српског нобеловца. Почиње се беседом „О причи и причању“ коју је изго­во­рио пре тачно пола века пред лицем читавог књи­жевног глобуса, а завршава жан­ров­ски помало неодређеним, али круцијалним записом „Мостови“. Почетни Делићев аутор­ски сегмент књиге чине два текста са назнаком „Енцикло­педијски поглед“, што упућује и на њихову првобитну намену. Реч је о језички крајње згуснутим, а пре­гледно и нара­тивно окретно написаним аутор­ским радо­вима чија информативност над­машује њихов обим. Један је текст посвећен биографији, а други самом делу Ива Андрића, укључу­јући и пробрани, али до­вољно широк попис критичке библиографије о овом писцу, не само код нас, него и у свету. Као по чувеном налогу тетке Анунцијате из (овде посебно разматраног) есеја „Разго­вор са Гојом“ („Збијај, збијај то боље! Што га жалиш? Збијај то јаче!“), тако је и Делић у сваку реченицу двају текстова, писаних по строгим лексико­графским узусима, уткивао опсежан корпус доступ­них, суверено сис­тема­тизо­ваних чињеница о Иву Андрићу, како о животном путу и епохалним околнос­тима његовог рада, тако и развоју тога дела, историји рецеп­ције, укратко: о свему што обра­зованом читаоцу, али и проучаваоцу може бити од помоћи за даљи пут кроз разуђену Андрићеву прозу. Истов­ремено, као што се и очекивало од Делића, поред суми­рања увида дана­шње андрићоло­гије, низ критичких нагласака и поенти овог саже­тог осврта на једно тешко сво­диво дело припадају личном уделу овог тумача, од којих ће неке ста­вове развијати у наредним, проблемским радо­вима, или које тек има да уоб­личи, овде их тек најављујући. По свему бит­ном, овако изгле­дају узо­рито писани тек­стови енци­клопедијског типа, а овде су увод у цен­тралне Дели­ћеве огледе у књизи „Иво Андрић, мост и жртва“.

[restrictedarea]

СВЕТОСТ И СВЕТЛОСТ ЖРТВЕ
После свега написаног о Андрићу – а написано није мало – аутор је, разумљиво, настојао да пишчево дело захвати са мање тумачене стране, односно да  истакне запостављене сегменте. Реч је о радовима који, ипак, посежући за репрезентативним узорцима Андри­ћеве књижевно­сти (по начелу „pars pro toto“) довољно потанко улазе у поетичке меха­низме вели­ког приповедача, дотичући широк круг сложених питања. Пре свега, то је усредсређена ана­лиза приповетке „Мустафа Маџар“, једног од главних остварења Андрићевог раног пери­ода, нарочито у светлу технике грађења пор­трета главног јунака, као и присутних елемената тада актуелнe поетикe екс­преси­онизма. „Анализом ове приповијетке поку­шаћемо да дођемо до начела њенога обликовања, односно да, на појединачном прим­јеру, дођемо до неких елемената поетике портрета Ива Андрића, а да потом портрет Мустафе Маџара доведемо у везу с поменутим Андрићевим ликовима, такође славним побједницима, митским Алијом Ђерзелезом и нама ближим Омер-пашом Латасом“, исписује Делић на почетку рада о мрачном османлијском јунаку, најављујући да ће се, циљано и слободно, кретати уздуж и поп­реко Андрићевог дела, што чини и у другим радовима, увек концентрисан на изабрану тему.
Путању и наративну логику моделовања исто­ријске грађе Делић разматра на приме­рима ликова везира, градитеља ћуприје на Дрини и моста на Жепи, са има­нент­ном темом човековог остварења кроз његово дело и делање, коју код Андрића неумо­љиво прати стална сенка релативизације и изобличења сваке победе и успеха („’Мост на Жепи’ проблематизује ‘легенду’, предање, прерађује је и ‘деформише’, па ‘онај који ово прича’ – и који се појављује у лирској поенти на крају новеле – даје јој привид непри­косновене ‘историје’, али ‘историје’ која прича једну метафизичку причу о људском дјелу, стварању, ствараоцу, љепоти и судбини“, закључује Делић).
Оглед „Светост и светлост жртве“ изнова показује како Делић, следећи наслов­љени ток разматрања прави сврсисходне излете унутар дела писца којим се бави, ука­зујући на дубинска значења маркантних тачака Андрићевог најпозна­тијег романа. Премда му приличе широки потези и синтетички увиди, Делић радије посеже за анали­зом знаковитих детаља, спајајући их са другим, у Андрићевом књижевном простору удаљеним поје­диностима. Реконстру­кција Жанете Ђукић Перишић „потенцијалног романа“ о Томи Галусу („На сунчаној страни“) у фокус пажње доводи контрастну пара­лелу између главног лика (чији је прототип млади Андрић) и мрачног Постружника, док портрет једног бочног (а приповедно повлашћеног) и другачијег лика, у роману „Омер-паша Латас“, сликара Караса, Делић тумачи у светлу културних разлика два неспојива света, али и издвојености личности ствараоца уоп­ште, честом и дискретно спроведеном Андриће­вом темом, уплетеном у нити основне линије приче: „Сижејна линија у Карасовом знаку има, према нашем увиду, несумњиву поетичку димензију. Покушали смо да покажемо како управо та линија отвара низ питања и даје низ одго­вора у којима би се могли наћи и Андрићеви погледи на умјетност и књижевност“. У оба наведена рада у средишту су опет ликови, портрети, и све што доприноси њиховом рељефном приповедном облико­вању – на шта отпада нужни део одгонетке пишчевог велемајстор­ства.
Аутор се осврће на Андрићев однос према традицији, према Вуку и посебно Његошу, упоредо анализира две песме и ране поетичке везе Андрића и Црњанског, потом осветљује и однос Данила Киша према Андрићу као при­знатом претхо­днику. Делић одаје почаст и једном помном тумачу Андрићеве уметности, Иву Тар­таљи, чијим двема студијама посвећује посебан текст, проверавајући и потврђујући њихове домете с удаљене временске позиције од њиховог објављивања.

ЉУБАВ ПРЕМА ПРОЧИТАНОМ
У предњи план, одмах после енциклопедијског, биографског и библио­граф­ско-критичког погледа, Делић поставља одељак од два нова рада посвећена Андрићевој приповедачкој свести, односно његовој имплицитној поетици. То су подробне анализе беседе „О причи и при­чању“ (којом, подсећамо, пригодно и почиње ова књига), као и подужи есеј посвећен чувеном, по уверењу Делићевом, понајбољем Андрићевом есеју „Разговор са Гојом“. „Мисаони меланхолик, мудрац, Иво Андрић је нужно био есеји­ста, па је већ запажено да је есеј у темељима сваког његовог дјела, у самој сржи његове умјетности и његове поетике“, вели још с почетка Јован Делић. У датом компо­зицио­ном поре­тку, увиди из помену­тих текстова напросто подлажу и читање наредних део­ница књиге „Иво Андрић, мост и жртва“, које се баве одабраним магистралним про­бле­мима приповедачевог дела.
Есејистичка проза о Гоји једнако је занимљива, пока­зује Делић, и као пример жанровског споја есеја и приповедне прозе, на чему, уоста­лом, есеј одвајкада и почива. На другој страни, познати текст „Мостови“, смештен на задњи оквир књиге, простор је укрш­таја лирике и есеја, па га Делић (упућујући нас на досад превиђано Андри­ћево жанровско одређење овог раног текста) раз­матра као песму у прози и ставља је у кон­текст (само)запостављеног лирског рукавца Андрићевог укупног дела. Текст о „Мосто­вима“ завршни је део Делићевог тро­делног поглавља о лирици Ива Андрића, у којем се задр­жава на средишњим одли­кама његове песничке поетике, пре свега на рефлексивно­сти и меланхоличном тону. У сваком случају, надношењем над неке бочне, у кри­тици мање третиране делове Андрићевог дела (као што су лирика и есеј), аутор књиге показује не само целовитост мајсторовог опуса у разним жанровским облицима, него и плодно преплитање жанрова – а посе­бно указује на висок и нај­виши степен Андрићеве оства­рености у свим књижевним врстама, без разлике, макар му приповетка била и остала првенствена форма.
Јован Делић је књигу „Иво Андрић, мост и жртва“ саставио као кон­цеп­циј­ски примерено уобличен низ текстова насталих различитим прили­кама и с раз­личитим ауторским амбицијама, писаних из више продуктивно поста­вљених аналитич­ких углова, али ти текстови носе заједнички печат пуне критичке концентрације и сензи­билности, као и ауторове дубоке оданости делу које је предмет тумачења. Делић у свом ауторском руко­пису обједи­њује скрупулозност, поуздану и слојевиту подлогу научника са страсном, саучес­ничком посвећеношћу читаоца, делатно сведочећи да једно не искључује друго, нап­ротив. Речена прожетост двају чинилаца – одмакнутог погледа искуства и примак­нутог погледа љубави према прочитаном – готово можемо узети као заштитни знак писања Јована Делића.
О књижевности се може (и мора) тачно и лепо писати. На то нас Андрићева књижевност, чија је лепота и у дубинској, пречишћеној тачно­сти израза и описа, унеколико и обавезује.

[/restrictedarea]