IVO ANDRIĆ I NOBELOVA NAGRADA Dan kada je „zid gluvila“ bio probijen

Piše Milosav Buca Mirković

50 godina od vesti o dodeli Nobelove nagrade za književnost Ivu Andriću

„Iza svih mojih gorkih riječi krije
se ipak, uvijek ljudsko lice sa
svojom željom za srećom.“
Ivo Andrić

Prošlo je već 50 godina od kada je jedna vest, lepa vest, ulepšala jesen 1961. godine. Vest da je Nobelovu nagradu za književnost najzad dobio jedan pesnik, umetnik jugoslovenskih naroda. Još nije bilo završeno emitovanje agencijskih vesti, a izveštači beogradskih listova prosto su pojurili u ulicu Proleterskih brigada, u skromni stan i tihu radionicu autora „Na Drini ćuprije“, „Travničke hronike“, „Mustafe Madžara“ i serije pripovedaka koje su poslužile kao mostovi ka jezicima naroda velikih i malih kultura u Evropi, i svuda u svetu.
Prva čestitka Ivi Andriću za visoku i zasluženu Nobelovu nagradu stigla je od Pjera Križanića, a među prvima je prijateljsku čestitku uputio i Rodoljub Čolaković, tada potpredsednik Saveznog izvršnog veća.

NIJE KRIO UZBUĐENJE
Uzbuđen, i ne krijući uzbuđenje, Ivo Andrić je sve više obavezivao svoju suprugu Milicu da počasti tako iznenadne, a drage goste. Posle novinara koji su, najzad, dobili priliku da otkriju mudro i gospodsko lice velikog pisca, u stan su sa jesenjim cvećem, a prolećnim dahom uleteli dečaci i devojčice, učenici beogradskih osnovnih škola.
Među njima i učenici u privredi koji su godinu dana ranije, na sastanku svoje literarne družine obećali voljenom piscu da će, na vest o Nobelovoj nagradi, dojuriti prvi da mu čestitaju u ime svekolike omladine Beograda.
A Nobelovu nagradu ljubitelji Andrića i naše književnosti očekivali su još 1959. godine. Po priznanjima i sugestijama švedskih književnih kritičara i članova Nobelove fondacije, izgledalo je da je Nobelov venac konačno spreman za pesnika i autora iz Bosne i Jugoslavije. Godinu dana ranije ovu visoku nagradu dobio je ruski i sovjetski pesnik Boris Leonidovič Pasternak. Najavu ove nagrade potpisao je sekretar Švedske akademije Anders Esterling.
Uoči dodeljivanja Nobelove nagrade 1959. godine Esterling upravo piše o Andrićevoj „Prokletoj avliji“, koja se upravo tada pojavila u švedskom prevodu.
Ivo Andrić koji sada ima 67 godina – piše Esterling – najistaknutije je literarno ime u Jugoslaviji i u poslednje vreme počeo je da biva poznat i izvan svoje jezičke oblasti zahvaljujući engleskim, francuskim i nemačkim prevodima. On je sada predstavljen i nama, ovde u Švedskoj, pripovetkom „Prokleta avlija“. Po spoljnom formatu ovo delo spada u Andrićeva literarna ostvarenja, ali prikaz turskog zatvora na domaku Istambula predstavlja remek-delo u kojem su koncentrisani njegovi najveći kvaliteti: snaga pripovedanja, veština kompozicije i poznavanje ljudi… Međutim, i pored prognoze sekretara Švedske akademije, te 1959. godine Nobelovu nagradu za književnost dobio je italijanski pesnik Salvatore Kvazimodo. Pored Kvazimoda ozbiljni kandidati za ovu nagradu bili su zaista svetski umetnici pera: Džon Stajnbek, Alberto Moravija, Dos Pasos i naš – Ivo Andrić.
Vest o Nobelovoj nagradi Ivi Andriću dve godine kasnije dočekana je u svim jugoslovenskim kulturama i sredinama sa oduševljenjem i zadovoljstvom. Najzad je pesnička reč izronila iz „tame vekova“ i dobila luk koji prelazi iz naroda u narod, iz jezika u jezik. Oskar Davičo je među prvima iskazao to zadovoljstvo: „Ivo Andrić je prvi naš pisac koji je probio strahoviti zid gluvila koji ne postoji samo oko naše literature. On je omča književnosti svakog malog naroda. Andrić je prekinuo! On je jedini naš književnik koji je doneo svojoj socijalističkoj zemlji priznanja na planu na kojem ih Jugoslavija nije navikla da dobija baš zato što je malobrojna, socijalistička…“

POŠAO NA RUČAK, A KUĆA PUNA
Književnik Ranko Marinković takođe je delio radost ne samo zbog nagrade svome „esnafu“, nego i zbog probuđene vere u dejstvo naše kulture, naše književnosti: „Veoma sam srećan zbog vesti o našem drugu Andriću. Radujem se zbog zasluženog priznanja velikom piscu koje predstavlja i doprinosi našoj književnosti koja će, posle ovoga, verujem poći u svoj zasluženi prodor u svet“.
U „Znakovima pored puta“ Andrić je davno, zaista davno zapisao kako izgleda jesenje sunce nad Beogradom. „Nad Beogradom sunce sija kao da nikad neće zaći. Ali kad stane da zalazi, u jesenje dane, gasi se naglo kao žeravka u vodi…“
Jesenji, oktobarski dan u kojem se deli radost zbog Nobelove nagrade pesniku „Eks Ponta“ i „Nemira“, pun je žeravica u očima ljudi koji vole knjigu, kojima je knjiga nedeljiva kao hleb i so.
U Andrićevom domu odjednom ima mnogo lica i mnogo – cveća! Veliki buket žutih hrizantema Andrić je dobio od supruge Milice Babić, poznate kostimografkinje iz Narodnog pozorišta. Zatim, stižu karanfili švedske ambasade, pa cveće iz ruku devojčica i dečaka. Andrić je uzbuđen, on sada munjevito prelazi i svoju višegradsku stazu velikog i neizvesnog početka i stazu evropske širine i sigurnosti. „Veoma sam uzbuđen i iznenađen“, govorio je Andrić stišanim, sonornim glasom kao da govori na samo uho. „U prvom trenutku nisam poverovao da sam zaista dobio ovo visoko priznanje, visoko za mene lično i za jugoslovensku literaturu uopšte. Eto, pošao sam kući na ručak, a stigao na ovu svečanost…“
Novinarima koji su ga u njegovom domu čekali on izjavljuje:
„Sva pitanja koja mi danas postavljaju mogla bi se svesti na tri glavne grupe: šta osećam? šta mislim? i šta nameravam?
Na prvo pitanje mogu odmah i određeno da odgovorim. Glavno osećanje koje me u ovom trenutku ispunjava jeste osećanje zahvalnosti. Zahvalan sam pre svega Švedskoj akademiji nauka, a zatim ustanovama i ličnostima naše zemlje koji su me predložili za ovu nagradu, ustanovama i ličnostima u inostranstvu koji su taj predlog podržali. Zahvaljujem svima koji su mi ikad u životu i radu pomogli, a ja im često ni rečima nisam stigao da zahvalim.
Šta mislim? Mislim da je u ovom slučaju moja zemlja preko svoje književnosti dobila jedno međunarodno priznanje.
… Šta nameravam? I na to ću vam iskreno odgovoriti, nameravam da strpljivo sačekam da prođe ovo uzbuđenje oko mene na koje nisam navikao i sva ova praznična atmosfera, pa da se opet nađem u svom običnom i jednoličnom radnom danu. A radni dan je za mene najveći praznik…“
Među mnogim telegramima i pismima, stiže i koverta iz komšiluka, od Vojislava Jovanovića Maramboa:
„… Nemam reči u koje bih preveo ushićenje i radost koje mi je pričinila primljena vest: nju večeras slušam na svim jezicima i svim talasima… Hvala Vam!“
Slavni hemičar Lavoslav Ružička, Jugosloven poreklom, koji živi u Švajcarskoj, poslao je telegram:
„Boraveći u Rimu srdačno Vam čestitam na velikom svetskom priznanju. Veseli me što kao Jugosloven nisam više sam u Nobelovom krugu“.
Stigao je i telegram čestitka od predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita – koji je takođe očekivao ovo priznanje, ali za mir. Andrić mu je odmah odgovorio pismom:
„… Smatraću se uvek srećnim ako sam i ja svojim književnim radom zaista mogao nešto doprineti ugledu naše zemlje i tako zaslužiti Vašu čestitku, koja za svakog od nas predstavlja najlepše priznanje.
Pozdravlja Vas i poštuje odani Vam…“
Bezmalo svi časopisi – i na Istoku i na Zapadu – kao i većina dnevnih listova zabeležili su dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću. Međutim, Ivo Andrić ne može nimalo da bude zadovoljan onim što je u većini slučajeva o njemu pisano. Štampa Demokratske Republike Nemačke bila je korektna. U svim napisima izraženo je mišljenje da je ovogodišnja nagrada potpuno zaslužena. U Zapadnoj Nemačkoj – naprotiv – bilo je svega i svačega. Čak i vrlo ozbiljni listovi – valjda u želji da na silu budu originalni – dozvolili su sebi kardinalne greške ili čak zlonamerna izmišljanja. „Frankfurter rundau“ zna za „napad Ive Andrića objavljen u Borbi protiv maršala Tita“ koji mu „nikad nije sasvim oprošten“. Katalog ovih i sličnih gluposti doneo je Der Špigl od 15. novembra, koji na nekoliko stranica navodi šta je sve neistinito nemačka štampa pisala o Ivi Andriću.
Sve to pokazuje da slava nije uvek slatka.
U velikoj dvorani Koncertnog doma, na primanju Nobelove nagrade, u svojoj besedi koja će ostati upamćena Andrić je rekao:
„Moja domovina je zaista ‘mala zemlja među svetovima’, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore i to upravo u vreme kada je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom književniku te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju: stoga nas ono obavezuje na zahvalnost i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime, nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno, ali iskreno da izrazim…“
Zid gluvila je konačno probijen, omča je skinuta sa vrata jugoslovenskih slavuja. Jedan glas, dubok i ljudski topao, nepresušan i plahovit u svojoj radoznalosti za sudbine dobio je odjek u jezicima drugih naroda, u sluhu kulturnog čovečanstva. Nedostupna i začarana Bosna, poetska postojbina Ive Andrića upisana je u književnu geografsku kartu celog sveta.

NA KORALNOM SPRUDU
Andrićevi junaci odjednom su zajedno krenuli na veliki put, krenuli zajednički. I veziri i hrsuzi, i rodilje i nerotkinje, i fratri i popovi, neimari i razbojnici, pevači i mucavci, mudraci i šereti, konzuli i građani, spahije i sirotinja, Turci i Srbi, stranci i domaći, bogumili i borci, hajduci i jataci, velika čeljad čije su suze našle u Andrićevom delu svoj dragoceni „koralni sprud“.
Velika vest za Ivu Andrića bila je istovremeno i velika vest za našu kulturu, a na samom početku, 40 godina ranije nad tananom sveskom Andrićevih pesama Milica Janković je preplašena za budućnost pesnika zapisala: „Neka naš pesnik venča svoju mladu lepu dušu sa jakim velikim ljudskim srcem i neka stvara nova dela i neka postane jugoslovenski Turgenjev ili Ljermontov, ili još bolje neka postane naš i opšti – Ivo Andrić“.
Idući iz dela u delo, iz noći bosanskih u jutro sredozemno, prolazeći pored potoka Arencana i sprženih dolina Kastije, sluteći mostove i gradeći ih svojom rukom u vazduhu, Andrić je uspeo da neprestanim neimarskim osećanjem vlastitog dara i ljudske snage postane i naš i opšti, da bude pesnik među narodima i među pesnicima!