Razgovarala Mara Knežević Kern
Mi smo narod koji ima u tradiciji običaj da se ogreši o svoje heroje. Setite se samo kako smo se nedostojno oprostili od Solunaca. Verujem da su preci i potomci jedan narod, i da se nećemo pomiriti među sobom dok se ne iskupimo pred svojim dedovima
Na Dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra 2011. godine, Beograđani će dobiti izuzetan poklon – Ivana Žigon će održati svečani koncert u Centru „Sava“, „Putevima umetnosti i slobode“, najavljen kao umetničko hodočašće po čitavom svetu u potrazi za slobodom.
Do sada ste imali više od 150 koncerata sa „Kosovskim božurima“, stigli ste s njima i do Kremlja, ali ste se, čini mi se, trudili da sebe kao glumicu ne stavljate u prvi plan. Da li će Beograđani 20. oktobra najzad imati priliku da se ponovo sretnu sa Ivanom kao glumicom?
Kad se digne zavesa obećavam da ću stajati pred publikom razgolićene duše, kao da je zavesa bila moja haljina. Posebno je velika čast što su me upravo za Dan oslobođenja Beograda pozvali da podelim sa sugrađanima ljubav prema umetnosti i slobodi. Ali to me ne čudi, umetnici su za mene oduvek bili nalik ratnicima koji se bore za bolji i lepši svet. Diveći se ljudima koji su imali hrabrost da daju i život za domovinu, bilo mi je lako da zavolim svoj narod, a kada čovek zavoli svoj narod spreman je da zavoli i čitav svet. Zato ću 20. oktobra, na svečani Dan oslobođenja od fašizma, povesti publiku u avanturu sa neizvesnim krajem, u putovanje kroz umetnost koja za mene i jeste potraga za istinom i pravdom… Krenućemo iz Beograda i obići najlepše predele sveta; pevaću pesme i govoriti stihove naroda koji sa najvećom čežnjom pevaju o slobodi. Družićemo se sa decom Kosova, koja na svojim plećima nose čitavu srpsku istoriju; posetićemo narod Rusije i Belorusije, nećemo zaboraviti ni Čegevaru i Kubu, ona nas sa velike udaljenosti podseća da se i pod blokadom koja traje više od 45 godina čovek može veseliti u slobodi.
Ko će biti među gostima te večeri?
U tom hodočašću u potrazi za lepšim svetom, sa mnom će hoditi moja
porodica „Kosovskih božura“, autor mnogih naših pesama Gavrilo Kujundžić, Kraljevski gudački orkestar „Svetog Đorđa“, hor „Braća Baruh“… Na putevima ispovesti mog života najveća podrška te večeri biće mi, kao i uvek, moja majka Jelena Žigon. Na sasvim nesvakidašnji način biće sa nama i moj tata Stevo. Ali neka to bude tajna. Štitiće nas na velikom putovanju vrline – iskrenost, čojstvo, junaštvo i hrabrost u likovima srpskih vitezova i Svibora.
Pozorišna publika vas poznaje kao Nastasju, Juliju, Koštanu… ovom prilikom ćemo se sresti i sa Ivanom kao rediteljem.
Na video bimu biće veoma kratki odlomci mojih dokumentarnih filmova o Kubi i Golom otoku, kao i spotovi koje već godinama snimam sa „Božurima“ o Kosovu. Već 10 godina sarađujem sa, ubeđena sam – najboljim kamermanom Srbije – velikim umetnikom Vaskom Vasovićem, zato mi je i bilo lako da postanem reditelj.
Obećavam da ću kao glumica pružiti publici sve ono što me već godinama sprečavaju da joj dam – sve ono što sam kao školjke po plaži sakupljala stranstvujući od sela Kosova, preko prestonice pravoslavlja Moskve, pa sve do Havane – u kojoj Kastro, umesto „biti ili ne biti“ govori „biti ili imati pitanje je sad?“ Padaće i ruski sneg, a sijaće i kubansko sunce. Slavićemo pobedu sovjetske i jugoslovenske armije protiv fašizma, ali ćemo pevati i pesme vladike Nikolaja.
Taj spoj nekome se može učiniti nespojivim. Na Internetu se vodi zanimljiva polemika oko vaših spotova i stavova; našla sam i komentar u kojem vam poručuju da bi trebalo konačno da se opredelite: da li ste komunistkinja koja peva o Čegevari ili fanatična pravoslavka iz spota „Vera naša“?
Nisam nikad pristajala da živim u šabloniziranom svetu – srce mi je bilo kompas koji me uvek vodio južno od severa, i istočno od zapada… Ne delim ljude na one koji nose krst oko vrata ili zvezdu na kapi. Obično gledam ljudima pravo u oči. Ali ako čak i oči mogu da prevare, dela su ono što ponajviše govori o ljudima. Želim da te večeri u sali Centra „Sava“ budu zajedno svi koji veruju u ljubav, pravdu i slobodu – to su kroz vekove najosnovnije inspiracije u umetnosti.
Kome posvećujete ovo veče?
Uspomeni na veterane koji se nisu plašili da daju život za nas, a mi se danas plašimo da im kažemo jedno obično – hvala! To je nepopravljiva greška, jer je veterana svake godine sve manje i manje. Mi smo narod koji ima u tradiciji običaj da se ogreši o svoje heroje. Setite se samo onog – što pamti, nažalost, i moja generacija –kako smo se nedostojno oprostili od Solunaca. Verujem da su preci i potomci jedan narod, i da se nećemo pomiriti među sobom dok se ne iskupimo pred svojim dedovima. Ponosim se što je moj prađed, mamin deda Mitar Martinović, jedan od inicijatora Balkanskih ratova, premijer kraljevske crnogorske vlade i rođak kralja Nikole, 1945. dočekao crvenoarmejce u Beogradu sa uzvikom „Gde ste? Čeka vas već 200 godina!“ Tu prađedovu mudrost – koja se može dostići samo srcem i ljubavlju, a ne, danas nezaobilaznom, pripadnošću šabloniziranoj opciji – želim da podarim kroz umetnost publici u Centru „Sava“.
Iz komentara sa „Fejsbuka“ može da se zaključi da su ljudi najčešće isključivi kada su emocije u pitanju. Većina vas obožava, ali ima onih koji vas brutalno napadaju.
Kad hoću da se nasmejem sebi odem da čitam te komentare. Otvorila sam Internet nekoliko puta u životu… Iako je danas Internet jedina mogućnost da se čuju izgnanici iz javnog života, čak ni iz tih ličnih razloga nisam uspela da ga zavolim. Znam mnogo mladih koji su ostavili fakultet zbog „Fejsbuka“, i brakove koji su se raspali zbog Interneta. Mnogi meni bliski ljudi su ulovljeni u mrežu bespotrebnih informacija i ispraznih virtuelnih kontakata. Ljudi se otuđuju, ne gledaju jedan drugog u oči, jer čovek u tuđem oku vidi ono što mu ne može pružiti nijedno drugo ogledalo.
Na sajtu gospodina Azdejkovića, predsednika gej-lezbijskog Info centra, zagovornika gej parade, okačena je drama u kojoj vam je dodelio ulogu javnog tužioca protiv njega, koji glumi izdajnika. U toj drami iskazao je neverovatnu količinu mržnje usmerene – ne samo protiv vas lično već i protiv kosovske dece, uz morbidne nekrofilične opaske.
Ne bih znala šta na ovo da odgovorim, na takvu vrstu patologije čovek ostaje bez reči, a ako ima u sebi dovoljno ljudskosti oseća potrebu da tom čoveku pruži hitnu pomoć. A što se tiče „gej parade“ – nikad nisam bila protiv ljubavi, čak i kada izgleda nastrano, međutim: ubeđena sam da homoseksualci, koji se među sobom zaista vole, nemaju potrebu da paradiraju. Ljubav je najlepša kad je čuvamo u srcu kao najdragoceniju tajnu.
Neko ko je – kao vi – do te mere okrenut ljudima, verovatno i nema vremena za virtuelne kontakte, pa ipak su kod vas gluma i život često odvojeni samo tankom crtom.
Gluma je za mene oduvek bila umetnost koja hoda u susret životu. Potrudiću se 20. oktobra da podarim publici sve ono što sam otkrivala u pohodima prema ljudima kojima je umetnost najpotrebnija… Spomenuću samo jedan slučaj u kojem su se umetnost i život dotakli: desilo se to na Kosovu, kada smo sa „Sibirskim vitezovima“ već obišli dvadesetak kosovskih sela. Neko nam je rekao da se u selo Brestovik vratilo sedamnaest porodica. Kada smo stigli, sve kuće su bile prazne. To nas je u prvom trenutku prestrašilo, ali smo se setili da su tog dana zadušnice i uputili se ka groblju. Posle nekoliko trenutaka smo shvatili da postoji nešto još strašnije od razrušenog groba – njihovi grobovi bili su opustošeni… Jedna majka je plakala nad praznim grobom sina jedinca, koga je po drugi put izgubila. Sibirci su zapevali –najpre jednu molitvu na ruskom… a i sneg je počeo da pada. Ljudi su se pribili uz „Sibirske vitezove“, zagrlili se onako kao kad čovek na sahrani ima potrebu da uhvati za ruku svog najmilijeg. Posle smo otišli i nekako se zbili u najveću od tih kuća. Rusi su pevali – prvo ruske pesme, a onda su zapevali na srpskom o Kosovu polju. Oni isti uplakani ljudi počeli su da se smeše.
Naravno, ne bih želela da precenim ulogu umetnosti – i te kako sam svesna da je njima život i dalje ostao isto toliko težak, i da se ništa nije gumicom izbrisalo za tih sat vremena… Međutim, čini mi se da se u tom moru ljudskog stradanja, kojim u najvećim dubinama vlada apsolutna tama, na dnu tog okeana, ipak ukazao put prema svetlosti. Jedan zrak sunca pokazao je gde se sunce nalazi i kojim putem se može krenuti iz tog mrklog mraka, bio je to put ljudske topline, solidarnosti, humanosti. To je za mene bio najviši mogući smisao koji umetnost može da pruži.
Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?
Na sceni Centra „Sava“ sa „Kosovskim božurima“ će se pojaviti i zapevati veterani iz Drugog svetskog rata, prelepe devojke i momci sa kojima radim već šest godina pomoliće se za svu decu sveta mojom dramatizacijom molitve Justina Popovića – jer od Hirošime do Kosova bilo je preko 150 ratova. Njima ću posvetiti pesmu Dušana Matića:
„20 godina gledao si svetlost i više te nema,
a ja te nikada videla nisam,
ni stisnula ti ruku nikada.
Milioni vas, a samo 20 godina života,
20 godina života, a milioni vas.
Spavajte milioni.“
Nadam se da ćemo se uzneti nekoliko milimetara iznad nadmorske visine stvarnosti, da ćemo temperaturu u sali meriti uzdasima u tišini. Obećavam da se ovoga puta neću stideti ni svoje nežnosti, niti se kriti iza svoga prkosa.
Citate iz vaše knjige, koju je Dobrica Ćosić okarakterisao kao „najumniji i najlirskiji esej ikada napisan na srpskom jeziku“, kazivaće velika glumica Svetlana Bojković. Hoće li knjiga uskoro videti svetlo dana?
„Žig pozorišta“, knjiga koju sam pisala desetak godina, biće prvi put predstavljena 20. oktobra, zahvaljujući dr Nenadu Popoviću. U njoj će čitaoci moći da otkriju mnoge tajne o pozorištu – da je pozornica naše jedino sklonište od beskraja, da je ljubav poput gledališta – neko čudno biće sa stotinu očiju, da će u potopu otuđenosti savremenog čoveka pozorišni brod do luki budućnosti doneti sva ljudska osećanja, a da ćemo mi glumci postati učitelji zaboravljene ljubavi…
Ako postoji Anđeo, onda se on zove Ivana Žigon!
Hvala Ti Ivana što umeš osmehom i nadprirodnom snagom lepote i uma da lečiš od ove “bolesne” srpske svakodnevnice!
Da si nam ziva i zdrava, kceri nasa!
Dok je tebe i takvih, zivece Srbija.
Ko shvata ljubav, shvatio je Tvorca.
Ko ljubavi ima, zna sta je covek,
dvojstvo zene i muskarca, porodica,
narod, bratstvo i covecanstvo.
Zbog svega, hvala ti. Nastavi tako!
Srce je tvoje pokazalo snagu ljubavi.
Siri ljubav i svest, toliko nasusne.
Bez svesti i ljubavi, preti nam smrt,
ne samo jedinke, vec naroda. Trun
smo u vremenu i prostoru, a veliki
ako opstanemo. Dvoje su seme, narod
plodna njiva, a bratski narodi (kao
sto su nam Rusi) plodna polja.
Zapevaj 20-tog iz sveg glasa (a pevas
iz velikog srca), probudi zaspale
i zanesene (i otupele), jer su opet
isti crni oblaci-pretnja na vidiku.
S postovanjem,
Srboljub Savic
[ex komsija tvoje majke i tetke]
Eh, da mi je – da mi je biti u Sava centru. To bi mi bio Jedan dan života. Svi koji budete tamo uživajte i divite se našoj novodobnoj Carici Ivani! Poklonite joj se i u ime nas koji je obožavamo, a koji smo u ‘tuđini’ i ne možemo biti sa vama, a u istinu ćemo biti i sa Ivanom i sa Vama! Srećno dragi moji!
I još nešto za našu Ivanu!
ZA NAS, KOJI SMO TUŽNI
Danas sam tužan
Neizmjerno tuižan
Srce me boli
Znam koga voli
Voli ono Srbe i Kosovo
Metohiju, diku vaskoliku
Gračanicu, naše svetilište
Mitrovicu, naše pribježište!
Danas sam tužan
Neizmjerno tužan
Božur mi se nešto osušio
Miris širi, a sjeme raznosi
Iz sjemena niće novo cvijeće
I Slobodu sobom donijeće
Mirisom je u dušu vratiti
I Kosovku lijepu okititi!
Dr Vaso Predojević
Draga IVANA!
Nemam talenta ili reči, ili bolje reći, ni jednog ni drugog , da opišem svoje ushićenje prema tvojoj duhovnoj,umnoj i ljudskoj veličini.To kako ti živiš i šta činiš za svoj narod, graniči se sa svetošću.Božijom milosrdnošću poslata nam na spasenje,još me više drži u uverenju, da smo mi kod Boga retko povlašten narod kome je podario velike ljude od uma i vrlina. Nažalost, i usud, da uvek idemo za slepcima, kao u Domanovićevoj priči `VOĐA`.U znak ѕahvalnosti za radost koju u meni bude tvoj život i tvoja dela,tvoj ću rođendan obilježavati kao slavski dan u mojoj porodici.
Hvala Bogu i hvala Stevi i Jeleni što Srbija danas ima Ivanu Žigon. Hvala Ivani što svojim radom, širom sveta, probija put istini o Srbiji i Srbima i što svojim činjenjem leči rane na napaćenim srpskim dušama. Neizmerna je sreća svih srpskih rodoljuba što Ivana postoji i još neizmernija je bruka i sramota ove kukavne i izdajničke vlasti nad Srbijom što je Ivanu “proterala” sa svih srpskih medija, odnosno sa svih medija u Srbiji jer u Srbiji su retki srpski mediji. Predstojeći izbori su jedini razlog što je vlast dozvolila Ivani da održi koncert i Sava centru-
Mnogo mi se svidelo vece ivana.Stvarno mi je drago sto postoje takvi ljudi kao sto si ti koji nezaboravljaju sta su nase dede i pradede uradile kako bi mi danas bolje ziveli.Jako su mi se svideli i Svibor majstori.Pozdrav