ИСЛАМ У СРБИЈИ Пуцањ у ногу

Пишу Наташа Јовановић и Бранко Радун

Шта је „надахнуло“ идеју о помирењу исламских заједница у Србији под покровитељством Турске и да ли је спор  верски, у смислу у којем се  у секуларном друштву разумеју вера  и религија и политика?

У драматичним условима одложена планирана посета министра спољних послова Турске Ахмета Давутоглуа, у Србију није  дошао због оружаних сукоба који су у уторак букнули између турске армије (која је иначе упала на територију Ирака) и курдских побуњеника, одложила је и најављено учешће Турске у преговорима са зараћеним странама исламске заједнице у Србији.

[restrictedarea]

ПОМИРЕЊЕ „ДО КРАЈА“
Но, сама идеја о потписивању Споразума о помирењу две исламске заједнице у Србији под супервизорством турског ријасета и бошњачког муфтије Мустафе Церића, декларисаног мрзитеља Срба, показатељ је да је Зукорлић успео у свом науму да у Србији интернационализује проблем Бошњака и да практично на велика врата уведе Турску у решавање унутрашњих проблема наше земље. Наравно, разумевање ових догађаја није могуће без увида у шира геополитичка настојања Турске да стварност обликује по исламском обрасцу, у којем се значење државних граница, у овом случају граница државе Србије, тумачи на посебан начин.
Кровна организација Исламске заједнице у Турској, турски ријасет, понудио је двема исламским заједницама у Србији Споразум о помирењу, односно о формирању јединствене заједнице која ће деловати у Србији. Исламска заједница Србије и Исламска заједница у Србији, према тачкама овог Споразума, требало би да прихвате формирање јединствене организације, при чему би садашњим поглаварима и њиховим најближим сарадницима било забрањено да се кандидују за челне функције у јединственој организацији, односно бављење политиком. Ова идеја пробудила је наводно, благонаклоно интересовање код сукобљених страна, уз објашњење да „иницијатива“ заправо није новост, већ наставак претходног, те да су Турци још раније исказали одлучност у сређивању прилика и помирењу у бошњачком корпусу, од верског до политичког и националног.
„Они су изнели став да ће ићи до краја, односно док не помире Бошњаке у Санџаку“, рекао је Зилкић, који је недуго затим, будући да је искључен из преговора (читај: виђен за пензионисање) изразио сумње у племенитост ове идеје. Нагађало се и да је турска исламска заједница условила даљу помоћ двема исламским заједницама прихватањем тог споразума.
У међувремену су проговорили и други Бошњаци у Србији. Окупљени око Расима Љајића и његове странке истакли су да је кључни проблем Санџака економски и да Зукорлићева верска потраживања нису ни близу интересима грађана Санџака, док је муфтија Исламске заједнице Прешева, Бујановца и Медвеђе Џемаљедин Хасани рекао да Албанци исламске вероисповести неће признати договор о обједињавању Исламске заједнице Србије, јер у те разговоре нису укључени.

ПОМИРЕЊЕ ИЛИ ЕКСПАНЗИЈА – ТУРСКЕ
На овај фамозни документ своје потписе, како је најављено, требало је да ставе председник Борис Тадић и бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић. Касније ова вест је демантована из Тадићевог Кабинета, али и постојање плана, као и изјаве Мирка Цветковића да се Србија неће мешати у унутарверска питања, указују на одсуство утемељене државне политике Србије на простору Санџака и на одсуство Уставом регулисане обавезе о чувању државног суверенитета над овим простором.
Потписивање Споразума, према  информацији која је  уследила,  уприличиће поглавари две исламске заједнице, председник Ријасета Турске Мехмет Гормез и реис-ул-улема Исламске заједнице БиХ Мустафа Церић, који са својим по много чему – фундаменталистичким потезима упереним против Србије данас служи као истурено одељење спољних послова Турске.
Да ли је овде уопште реч о помирењу  две струје у исламској заједници?  Колико ово помирење очитава експанзионистичке идеје Турске, зашто се у документу инсистира на поштовању суверенитета Србије, ако је јасно да је признавањем Косова свака прича о поштовању суверенитета наше земље еуфемизам или тешко лицемерје? Како се десило да Србија која крши сопствени Устав не водећи рачуна о својим сународницима у другим државама, што је показала на примеру Црне Горе (напади на митрополита Амфилохија и осуда „мешања“ руског волоколанског митрополита Илариона Алфејева), допушта другој, секуларној држави мешање у  унутардржавне односе? Да ли немешање Тадића можемо објаснити садржајем његових тајних састанака са турским министром Давутоглуом, потписивање Меморандума с којим агенција ТИК почиње са радом у Србији или Истамбулском декларацијом чији садржај нам је до данас остао непознат?
Оно што упада у очи је да је Споразум креиран између Истамбула и Сарајева и да се у процес одлучивања о судбини муслимана у нашој земљи готово није мешала Србија, а у њему није узела учешће легална исламска заједница Србије. Очито Зилкић треба да одступи, док се Зукорлићу намешта преузимање контроле над целом исламском заједницом. Како је у процесу формулисања овог споразума учествовао Церић, нека врста контакт групе, Зукорлићев гуру и близак представник Турске, онда је јасно ко ће имати већину и ко ће доминирати у новој заједници муслимана у Србији. Да би се то замаскирало, овај Споразум се невешто представља као компромис, па је предвиђено да на чело нове заједнице муслимана не буду „лично“ ни Зилкић, ни Зукорлић, већ неко трећи.
Стога не чуди што је против таквог „Споразума“ који се намеће, како Србији, тако и регуларној муслиманској заједници, у којој је две трећине муслимана, и сам реис Зилкић. Зашто Србија „пуца себи у ногу“ и допушта да се друге државе мешају у уређивање односа унутарверске заједнице наших грађана, и допушта да се разбије постојећа аутономна заједница да би се градила нова која ће бити под контролом политичара и верских вођа ван Србије, који су се осведочили као упорни и доследни противници виталних националних интереса Србије и Републике Српске (РС). Јасно је и да је савремена Турска, као и најмоћнији играчи њене политичке сцене – актуелни премијер Р. Т. Ердоган и поменути министар Давутоглу свакако – увелико одмакла на путу одрицања од Ататурковог пута и кемалистичког наслеђа секуларног национализма, који се замењује уважавањем и све доследнијим спровођењем принципа неоосманске доктрине, не само у овој земљи већ и шире, посебно на простору некадашњег Османског царства. Подсетимо на речи нашег водећег исламолога Дарка Танасковића, разјашњавају  платформу и програмску визију укупне турске спољне политике: „Под неоосманизмом се махом подразумева комплексна макроидеолошка платформа према којој данашња Турска, као његова легитимна цивилизацијска наследница, треба да реафирмише целокупно духовно, културно и политичко наслеђе Османског царства, како би у прерасподели светске моћи и утицаја, која је у току, обезбедила и делотворно играла улогу једног од глобално значајних међународних чинилаца… Неоосманизам је стање духа, сидриште особеног менталитета, самосвојан систем вредности и с њим усклађени поглед на себе и на свет. Неоосманизам је, иначе, могуће најсажетије одредити као идеолошки амалгам исламизма, туркизма и османског империјализма“.
У интервјуу за наш лист („Печат“, број      од…), професор Танасковић је аргументовано демистификовао представе о тобожњем „верском сукобу“ овдашњих исламистичких заједница, као њихов „непомирљиво различит однос према држави Србији“. Актуелни догађаји управо потврђују процене нашег саговорника које у наставку наводимо. „Спор никако није верски, у смислу начина на који смо у нашем секуларном друштву претежно свикли да доживљавамо веру, као и однос између религије и политике, односно цркве и државе, како је то уобичајено рећи. Неслагање је првенствено политичко и интересно…Ендемска склоност протезања духовне димензије појединачне и колективне егзистенције на целину друштвеног и политичког бића код муслимана је и даље, међутим, латентно, па и актуелно присутна.
У духовном погледу, поготово од Ататурковог укидања халифата у Истамбулу (1924), једини неоспорни духовни центар свим муслиманима света легитимно може бити само Мека… Историјски, културно и идеолошко-политички, муслимани регионално, а и шире од тога, могу испољавати афинитете и лојалности према средиштима трајније или привремено јачег зрачења и привлачности, као што су, рецимо,  Истамбул и Техеран, затим Каиро и још неки други.“

ГЛОБАЛИСТИЧКА ПАРАДИГМА
То је неизоставно и због тога што је Турска за сада изузетно лојалан геополитички играч Вашингтона који треба да их као млађи партнер одмени у моменту доласка другог разорног таласа глобалне кризе, могућег пуцања валутног система и евентуалног удара на Иран. Тада амерички стратези очекују озбиљну дестабилизацију структуре моћи и осетну ерозију америчке доминације у неким регионима попут Балкана. У страху од ривала, попут Русије и Немачке (чија коалиција на Балкану би им била опасна), одлучују се да у геополитичку игру убаце Турску као играча са клупе. Јасно је како је Ал каида одрађивала прљаве послова за Америку осамдесетих у Авганистану, рушећи посусталу совјетску империју, да би током деведесетих у БиХ били уклопљени у америчке планове подршке њиховим штићеницима у Сарајеву, те су кроз различите операције дошли и до учешћа у недавном свргавању последњег арапског вође – Гадафија.   Глобалистички стратези настоје да коришћењем  бунтовних муслиманских покрета попут вехабизма ослабе, па и дезинтегришу муслиманска друштва изнутра или да изврше ударе на пројектоване циљеве у немуслиманским друштвима.  Извесно је да се од стране САД-а подржавају представници радикалније струје ислама попут Зукорлића, Церића или посредно и вехабијских „секташа“, а настоје се потиснути они који представљају представнике традиционалног ислама попут Зилкића или Јусуфспахића. Очигледно је да су екстремисти и они који доводе у питање миран суживот припадника две вере, као и они који одапињу отровне стрелице против српске државе и народа, по правилу подржани од Запада.
Све је то разуме се у складу са уважавањем ислама као најмоћније кохезионе снаге друштва и визије о будућности у којој би Турска требало да буде водећа снага муслиманског света, односно „гравитациони центар“, како је то једном  изричито и  рекао министар иностраних послова Ахмет Давутоглу. Како ће то, уколико се према оваквим пројектима и оствари, утицати на  будућност државе Србије, није тешко претпоставити.

[/restrictedarea]