ГАДАФИ Пикасо афричке политике

Пише Зоран Милошевић

Живот је дао, али нафту није. То ће морати да уради неки домаћи издајник и страни плаћеник. Зато аналитичари, укључујући и западне, када пишу о будућности и „могућности демократије“ у постгадафијевој окупираној Либији нису оптимисти. Закључак је једногласан: убиством Гадафија рат у Либији није завршен

Гадафи је убијен. Тиме је додата још једна срамна страница западној историји бешчашћа. Западни медији пишу да га је убио осамнаестогодишњи војник, а руски да га је убио – Саркози. Реакција његових „колега“ по професији – политичара, тачно је онаква какав је био и њихов однос према Либији. Западни лидери и медији не скривају радост због његове смрти (наводно, јер је био диктатор)! Али, остаје питање: да ли треба веровати политичарима?

[restrictedarea]

„ОБРАЗАЦ“ ДЕМОКРАТСКЕ ПОМОЋИ
Председник САД-а Барак Обама је изјавио да је „Либијски народ затворио, на крају, тешку и болну страницу своје историје. Данас ми можемо са сигурношћу саопштити да је режиму Гадафија дошао крај, те да једног од најстаријих диктатора више нема међу живима“. Позната америчка ТВ станица објавила је интервју са Џоном Мекејном, сенатором САД-а из државе Аризона, поводом смрти Гадафија, са веома индикативним садржајем и са неколико порука: НАТО је установио образац помоћи „демократама“ широм света и смрт Гадафија треба да забрине Путина, јер је он следећи. А генерални секретар НАТО-а Андерс Ф. Расмусен рекао је да „Либија може подвући црту под тешком и тамном страном своје историје и окренути нови лист“. При томе је још додао да су „НАТО и његови партнери успешно спровели у живот историјски мандат ОУН за заштиту народа Либије“. Слично су изјавили и британски премијер Дејвид Камерон, немачка канцеларка Ангела Меркел, председник Европске комисије Жозе М. Бароз, председник Европског савета Херман ван Рампеј и генерални секретар Уједињених нација Мун. Поводом убиства Гадафија огласио се и Ватикан, истом песмом као и ови набројани политички прваци Запада, устврдивши да је Гадафи водио суров и деспотски режим, што другим речима оправдава његово убиство. „Убица“ Гадафија Никола Саркози је изјавио: „Нестанак Моамера Гадафија је велики корак у борби коју је последњих осам месеци водио либијски народ, који је тежио да се избави од диктатуре и насиља које је владало више од 40 година“.
Стиче се утисак као да им је иста рука (или исти интерес) писала изјаве. А колико је либијски народ водио борбу против Гадафија сведочи чињеница да је главну улогу у његовом свргавању са власти имао НАТО, а не Либијци. Лажи и демагогији никад краја.
Сасвим другачије изјаве, међутим, долазе из Индије. Министарство спољних послова ове земље је изјавило: „Догађаји у Либији и страдање њеног народа нас забрињава. … У овом моменту Индија изражава своју спремност да достави помоћ народу Либије у политичкој транзицији и обнови земље“. Слично саопштење дала је и Јужна Африка, док је председник Венецуеле Уго Чавез изјавио саучешће либијском народу и Гадафијевој родбини: „Ја сам разговарао са кубанским лидером Раулом Кастром и он ми је рекао: ‘Гадафија ће убити’. Нажалост, смрт Гадафија се обистинила. Њега су убили … Увек ћу памтити Гадафија као великог борца, револуционара и мученика“.
Министарство иностраних послова Кине се такође огласило врло помирљивом изјавом и без етикетирања Гадафија као диктатора, изразивши жељу да се успостави етничко и национално јединство и што пре обнови социјална стабилност и економија, како би грађани државе могли да воде нормалан живот.
Исламске државе из Персијског залива које су много помогле снагама НАТО да сруше и убију Гадафија нису дале никакво саопштење, нити изјаву.
Иронично звуче изјаве представника организација за заштиту људских права са Запада, јер увек дођу касно како би се скренула пажња са убица, и заштитили политичари од одговорности да „треба истражити смрт Гадафија“. „Емнести интернешенал“ је, на пример, позвао да се спроведе независно истраживање смрти Гадафија, који је, како се видело на снимцима, био ухваћен жив и после тога мучен (везали су га за џип и вукли), да би га потом стрељали – наравно, без суда.

„ПАС БЛИСКОГ ИСТОКА“
Гадафија су, дакле, различито доживљавали. Као војника (пуковника) и „краља краљева Африке“, диктатора, терористу, индивидуалисту, ексцентрика, хероја, важног стратешког партнера… Гадафи је имао своју политичку филозофију, детаљно иначе описану у његовој „Зеленој књизи“. Увек је привлачио пажњу, не само арапског света, јер његови говори и дела заиста су били убедљиви. У Либији, за његово време успостављен је стварни социјалистички поредак, веома праведан. Није било незапослених, сви су имали право на бесплатно школовање и студирање (било где у свету), сви су били стамбено обезбеђени, а цене животних намирница биле су сведене на минималне…
Као млад официр у бурној 1969. години Гадафи је извео преврат без капи крви, да би десет година касније (1979) свет о њему писао као о лепом, харизматичном младом официру. Гадафи је био следбеник египатског лидера Насера, јер се попут њега, одмах по преузимању власти, позабавио демонтажом и поправком економског наслеђа насталог у време колонијализма. Но, ове две државе су имале различит извор проблема. Египат је водио борбу за контролу над Суецким каналом, а Гадафи за контролу националних ресурса – тачније нафте. До 1969. године доходак од експлоатације либијске нафте ишао је страним компанијама, па је Гадафи затражио преиспитивање Уговора, претећи да ће онемогућити експлоатацију нафте ако се то не уради. Говорио је: „Ако су људи живели 5.000 година без нафте, могу још неколико година док не добију своја законска права“. И успео је! То је био пример и за друге арапске државе, што је довело до њиховог економског развоја, заснованом на извозу нафте. Од свих држава Либија је стекла највише богатства, а Гадафи је то усмерио на стварање социјалне правде и деколонијализацију Африке. Успео је да реализује значајне пројекте, као што је „велика вештачка река“, систем водовода који је довео воду са југа (из артерских бунара) на север земље.
Родио се 1942. године у породици бедуина. Био је интелигентан и виспрен, иако није имао нормално образовање. У детињству је научио само да чита Куран, а касније је завршио војну школу. Ипак, почетком седамдесетих година решио је да постане светски политички филозоф и разрадио је „трећу светску теорију“, детаљно описану у „Зеленој књизи“. Желео је да уклони разногласја између капитализма и комунизма (прва и друга теорија) и тако уведе човечанство на пут политичке, економске и социјалне револуције која ће ослободити све поробљене народе. Ширио је, дакле, антиимперијалистичке идеје и на друге државе,  подржавао је и финансирао појединце, групе и политичке партије из низа држава који су у свом програму имали борби против империјализма.
Важан моменат за однос према Гадафију је експлозија бомбе 1986. године у једном берлинском кафићу, од које су погинула три америчка војника. Тадашњи председник САД-а Роналд Реган је наредио да америчка војска авијацијом бомбардује за освету Триполи и Бенгази. Међутим, до данашњег дана нема доказа да је подметање бомбе извршила Либија. САД су га, односно Реган, прогласиле „псом Блиског истока“. Од авио-бомби погинуло је мноштво Либијаца, али и Гадафијева кћерка, док је он избегао смрт. Ова акција САД-а само је оснажила ауторитет пуковника у антиамеричким и антиимперијалистичким круговима.
Оно што је доказано јесте да је Гадафи одговоран за подметање бомбе на лет 103 авио-компаније „Панам“ над шкотским градом Локбери, 1988. године, што је учинио да би се осветио за авио-напад на своју земљу. Том приликом је погинуло 270 људи. То је довело до санкција Уједињених нација и  вишегодишњих преговора о плаћању одштете родбини погинулих, као и самој авио-компанији.
До кроћења „бесног пса“ довео је амерички напад на Ирак 2003. године. Његови сарадници су тврдили да је после тога Гадафи „смекшао“ и почео да успоставља добре односе са Западом, односно променио је спољну политику Либије. То је довело до укидања санкција УН и лидери свих земаља су поново почели да посећују Триполи, укључујући чак и  енглеског премијера Тонија Блера.
Када су у децембру 2010. године немири захватили Тунис, само је мали број људи знао да ће ускоро мета бити Либија. „Дани гнева“ су произвели Резолуцију 1973 Савета УН (март 2011), којом се дозвољавају „било које неопходне мере“ за заштиту грађанског становништва у Либији. Овакву формулацију искористио је Запад, али највише француска војска, чије су акције довеле до протеривања Гадафија из Триполија и потом до његовог суровог убиства. Гадафи се јуначки борио да заштити национално богатство, тачније нафту од западних крсташа и пљачкаша, а да је агресорима циљ либијска нафта, а не заштита грађана, сведочи изјава представника војне коалиције која је напала Либију да ће трошкове рата наплатити либијском нафтом.
Живот је дао, али нафту није. То ће морати да уради неки домаћи издајник и страни плаћеник. Зато аналитичари, укључујући и западне, када пишу о будућности и „могућности демократије“ у постгадафијевој окупираној Либији нису оптимисти. Закључак је једногласан: рат у Либији убиством Гадафија није завршен.

ЗАШТО ЈЕ ГАДАФИ ПРЕДАТ ЗАПАДУ?
Гадафи је неоспорно био лидер Африке. Његова земља је учествовала у скоро свим ратовима на афричком континенту, а и Запад и Исток (као и далеки Исток) иритирао је учешћем у грађанском рату у Конгу, где се водила битка за тантал, без којег нема савремене радио-електронике. Гадафи је помагао многе режиме и устанике у Африци.
Борбу за Африку започео је 1970. године ступањем Либије у Организацију афричког јединства, где је био главни организатор удаљавања власти Израела и западног колонијализма са Црног континента. Благодарећи Гадафију ликвидиран је португалски колонијализам у Африци. Финансирао је антиколонијалну револуцију у Анголи, Гвинеји Бисао, Мозамбику… Огроман новац је Гадафи потрошио да би успоставио братске односе са Јужноафричком републиком (за време владе Џекоба Зуме). Посебно добре односе успоставио је са Угандом и Танзанијом. Уопштено говорећи, Гадафи је фактички помогао све актере антиколонијалне револуције у Африци. Нестанком СССР-а, Гадафи је променио своју тактику на Црном континенту формално отказавши подршку устаницима, али се концентрисао на стварање политичког јединства Африке по обрасцу Европске уније. Тачније, створио је Афрички савез, проглашен на састанку Организације афричког јединства 9. августа 1999. године.
То је изазвало језу, како на Западу, тако и на Истоку. Чак су Индија и Кина почеле да зазиру од Гадафија, јер су, користећи се политичким и економским слабостима Црног континента, ширили свој утицај и експлоатисали природна богатства овог континента у свом интересу.
Наравно, од самог почетка Афричког савеза Либија и Гадафи су играли главну улогу, зато што је већину буџета обезбедила управо ова држава. Самим тим утицај пуковника је растао, не само код афричких лидера, већ и код обичних људи. Гадафи је дозволио да многи Африканци дођу у његову земљу на рад и тако их спасао од глади и сиромаштва. Године 2008. о њему се говорило као о „Краљу краљева Африке“. На основу успеха и популарности у Африци, последње три године, Гадафи је имао идеју да изгради „Сједињене афричке државе“, са једном валутом, пасошем, јединственом војском… Зато га је не тако давно један арапски доктор политичких наука с правом назвао „Пикасом афричке политике“.
Ипак, значајан број афричких лидера био је повезан са Западом, затим Кином, Индијом и Русијом, који су их подржавали у замену за приступ (јефтиним) сировинама. Тежња Гадафија да створи „Сједињене афричке државе“ представљало је угрожавање интереса многих држава које су Африку посматрале искључиво као неисцрпну сировинску базу. Зато је у Савету безбедности постигнута сагласност (10 – за, ниједан – против) да се донесе одговарајућа Резолуција којом је Гадафи „пуштен низ воду“, пише Сергеј Балмасов за руску „Правду“. Додуше, Руси су врло брзо почели да се кају због либијске Резолуције. Да ли зато што је у медијима масовно почело да се пише да су Руси све своје савезнике у новије време изневерили (од Југославије, до Ирака и Либије) или због истинског сазнања да су се преварили, остаје за сада нејасно.
Морамо погнути главу пред сећањем на славног сина свих народа. Слава пуковнику Гадафију! – пишу и говоре многи Руси, делећи тако емоцију и расположење значајног дела независног и мислећег човечанства.

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Treba li verovati političarima? To više nije pitanje ni za one najnaivnije! Ovo vreme izbacilo je na površinu gomilu ljudskog đubreta, koje je, potpomognuto demonima iz senke, isplivalo, i pokušava čak i da vlada svetom! Ovo je njihov način: Besomučna bombardovanja, ubijanja civila, (koja još cinički nazivaju zaštitom), pljačke svega i svačega, monstruozna mučenja i zatvori, najgora vrsta ropstva, to su njihovi načini da svet oblikuju prema svom uzoru! Nadaju se da će ubiti baš svakog ko im nije nalik! Zato su ubili ovog ponosnog oficira, i vođu.Zato se ne treba pitati da li im treba verovati. Niko, pa ni oni sami sebi, ne može im verovati!

  2. Zar stari RIM nije birao DIKTATORA u kriznim vremenima po drzavu? Da, jer je isti bio u funkciji drzave i spasavao je svoju zemlju. A zapadnjaci su ,,demokrate,, cuvene, kao na primer: B.Klinton, DZ. Bus, T. Bler, N.Sarkozi islicni. Jesu jer pljackaju po celom svetu. Osnov njihovog opstanka je LAZ. Samo sve ovo mirise na priblizavanje novom velikom sukobu, mozda i poslednjem svetskom ratu. Da je Ervin Romel imao libijsku naftu,sasvim bi drugaciji ishod bio u drugom sv. ratu,mada Nemacka danas lici na pobednika.

  3. Nasi pretci su govorili i ostavljali nam u amanet da lacmanima se nikada ne sme verovati!!U citavom islamskom svetu necete naci onoliko licemera koliko cete ih naci u jednoj,bilo kojoj,lacmanskoj drzavi!!

  4. Na youtube bivsi agent FBI kaze da mafija izgleda kao djaci u skoli u odnosu na CIA. Soprano familija izaziva simpatije i ima dusu u odnosu na ove nemilosrdne ubice koji se zovu politicari i vladaju nasim zivotima

  5. Nekada,su nas učili čestitosti veri poverenju i ljubavi prema svim narodima na ovoj planeti,bez obzira na nacionalne verske il kulturne razlike.Učili su nas toleranciji,pacifizmu,poštovanju prava i obićaja.
    Učili su nas zdravom samokritičnom i objektivno-kritičkom promišljanju,razvijali su nam potrebe za znanjem, umećem,za smislom za lepo i duševno…etičko… Učili smo, oh,samo koliko dugo smo učili…Učili smo da je znanje moć,ono što razdvaja čoveka od životinje.Kopali smo po blistavim umovima istorije
    u nadi da ćemo svet,danas,učiniti boljim savršenijim,a zajednicu naroda pretvoriti u toplo gnezdo udobno za sve ljude.
    Stara rimska izreka:” da je najveća nepravda, kada neko, od zla dela svoga, još i korist kakvu traži.”ovde dobila svoj puni smisao.Svetcki moćnici pokazali su još jednu reprizu modela “zavadi pa vladaj” obećavši onima koji izvedu rušenje vlasti, u sopstvenoj zemlji,za bananu i par balona od sapunice, dakle, “bolji život,demokratiju i slobodu”biti važni i moćni.
    Pokazalo se da je cena previsoka.Hiljade “branitelja bolje budučnosti” platili su životima,svojih sunarodnika,razaranjima,
    i naravno uništenjem same ideje o nacionalnom a na kraju što neminovno sledi i samouništenjem na ovaj ili onaj način. Dakle,svima je jasno šta se dešava na sveckoj političkoj sceni.I tu su izlišni dalji komentari.Klinton,Sarkozi,Merkelova i drge isturene figure na sveckoj šahovskoj tabli,nisu sporni.Oni su tu da za vreme njihovog mandata produže istu politiku ekonomskog globalizma zacrtanu još od nastanka Društva naroda;Ono što je sporno i zabrinjavajuće je to, što se intelektualni krugovi zemalja moćnica ne čuju, ne organizuju,ne protestuju,ne osporavaju takva zlodela?!Kao da su se udobno smestili i mirno posmatraju uništenje jedne trečine čovečanstva,pa pretvaranje druge trečine u robovsku radnu snagu,globalnog neoliberalizma,kao i da su sami pristali na to,ili možda intimno nisu ali ćute,nečine ništa, il nedovoljno.Šta će nama znanja,ućenja?Ćemu to služi?Da li na ovom zemaljskom šaru, postoji nekakva intelektualna elita koja može zaustaviti ovaj monstruozni plan ili intelektualci vode poreko od noja,pa ne vade glave iz peska pred vrtlogom bezumlja,ili u stvari ništa nemogu i time potvrdjuju Maltusovu teoriju o neminovnosti rata,ili se u svetu mogu okupiti nove zdrave snage koje će se na organizovan način uspešno suprostaviti ovoj sveprisutnoj nemani današnjice?!Pukovnik Gadafi je bio po mom skromnom mišljenju,usamljeni borac protiv ove nemani, kome nažalost, niko nije pritekao u pomoć pa ni svecka intelektualna elita nije digla glas, jer su im valjda glave več toliko dugo u pesku da su vredni crvi toliko razgradili moždanu masu da se ne zna da li je uopšte i imaju.

  6. Ključna rečenica-pitanje sa kojom je, kao heroj, otišao Gadafi glasi:
    “PRAVITE LI VI RAZLIKU IZMEĐU DOBRA I ZLA?” E, to je pitanje koje svako od nas, svaki dan, mora sebi da postavi. Tek tako možemo da sami svoju pamet koristimo, a ne da je drugima u upotrebu stavimo, pa im tako omogućimo da sa nama rukuju kako im je volja, pre svega za svoje lične potrebe.

  7. Poslednji pozdrav nasem velikom Prijateju!
    Njegovi nesrecni zemljaci ce tek za koju deceniju shvatiti sta su uradili, i kakvu su nesrecu sebi na vat natovarili prodajuci se za saku srebrnjaka svojim najvecim dusmanima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *