ЏОН БОСНИЋ Ако се не будемо борили, удавиће нас тежина ланаца

Разговарао Златко Богатиновски

О свом раду у филму „Тежина ланаца“ Бориса Малагурског, сусретима са Бобијем Фишером, Ричардом Холбруком, Соњом Бисерко, Бернаром Кушнером, говори ратни репортер и политички активиста, оснивач „Комитета за ослобођење Бобија Фишера“

 

Џон Боснић први пут се појавио у филму Игора Стевановића „Опело за Бобија Фишера“ (2009) и у филму „Ја и Боби Фишер“ исландског режисера Фридрика Гудмундсона. Његово најновије ангажовање је у изванредном политичко-документарном филму Бориса Малагурског „Тежина ланаца“, што је и повод за овај разговор.

[restrictedarea]

Како је дошло до сарадње са Борисом Малагурским?
После пројекције Борисовог филма „Косово: Можете ли замислити?“ у Њујорку, пожелео сам да упознам аутора ове, за нас Србе, потресне приче. Срели смо се у Њујорку и у Вашингтону, уприличили интервју са Беријем Литучијем из Истраживачког института за Јасеновац из Њујорка, чији сам члан, и тако је почело.

Борис је причао да му је Ваша помоћ била драгоцена, да сте му чак доносили аутобусом технику?
Његовој храбрости, пре свега, и младалачком ентузијазму у прављењу специфичног филма, као начину борбе за истину о Југославији и Србији, једноставно нисте могли да одолите. Правио је озбиљан филм са мало новца, недостајао му је ајпед за рад, купио сам га и донео му аутобусом из Њујорка у Вашингтон.

Били сте на првој промоцији филма ове године у Београду, на „Белдоку“, у Студентском граду?
Јесам, и било је задовољство бити тамо. То је једноставно филм који због свог квалитета и труда, не само аутора, већ и више од 30 врло озбиљних саговорника, баца ново светло на распад Југославије, али и на дешавања на Косову и Метохији, сваким даном све драматичнија и компликованија. Филм који, по мом мишљењу, треба да буде приказан на свим просторима бивше Југославије. Нажалост, колико знам, још увек није приказан ни на једној српској телевизији са националном фреквенцијом.

Какав је Ваш однос према Југославији, и како коментаришете то да је после распада СФРЈ читав простор бивше државе буквално окупиран и колонизован?
Рат који је сервиран 1991. године од стране САД-а и Немачке, Аустрије и В. Британије свим југословенским народима није донео ништа добро. Главни узроци рата нису били сукобљени интереси југословенских народа, већ колонизација овог простора. Нормално да је то било лакше остварити распадом Југославије. Стварањем нових држава аутоматски је почела њихова окупација и колонизација, политичка, економска и свакако војна. Крајњи циљ колонизације је замена читавих домаћих инфраструктура економским системима компатибилним са америчким и немачким, пре свега. То што је мирним путем завршено у осталим републикама бивше Југославије, у Србији је завршено НАТО агресијом 1999. године. Тада је бомбардована, између осталих, и фабрика аутомобила „Застава“, у чијој су производњи у Југославији учествовале све републике и која је тада успела да дође до америчког тржишта. То су сасвим уништили, а онда су бомбардовали све редом по Србији: фабрике цемента, нафтну индустрију, све телекомуникационе системе, да би могли да нам продају нове, много скупље, али не и боље технологије.
Колонизација Србије има и додатну димензију, јер је то основни или први корак на степеништу ка Русији. Ми смо морали да будемо колонизовани зато што је НАТО научио Хитлерову лекцију, не можеш истовремено да водиш две битке кад нападаш Русе, прво мораш да неутралишеш Југославију, као што је то урадио Хитлер. Баш симболична коинциденција, зар не?

Када већ говоримо о сукобима у Југославији од 1991. до 1995. године, треба рећи да сте били ратни извештач из Босне за јапанске медије. Колико је било тешко Јапанцима саопштити праву истину?
У Јапану сам живео 18 година. Изузетан народ, са фантастичном историјом, културом и традицијом, али у суштини под америчком окупацијом више од 70 година. Народ који живи са америчким војним базама на свом тлу, чију политику, па и економију одређују Американци. Замислите какав би авион направила јапанска индустрија? Али због заштите интереса САД-а и ЕУ, „Боинг“ и „Ербас“ су једини произвођачи авиона. Јапану је то једноставно забрањено, као и постојање војне индустрије. Зна се да САД имају највећи профит управо из ове две приче.
Тако су и јапански новинари писали о рату у Југославији под утиском и притиском америчких медија. Морао сам да дођем у Босну и да покушам да нешто променим. Мислим да сам успео у томе.

Имали сте интересантан сусрет са Соњом Бисерко у Сарајеву?
То је било 1996. године, у хотелу „Холидеј ин“. Она је седела са америчким новинарима и као и обично лупетала глупости о Србима. У једном тренутку, амерички колега је запитао како разликовати Србе, Хрвате и Муслимане у Босни. На енглеском сам му одговорио да је то лако. Питај за славу. Србин ће ти рећи назив славе, Муслиман да нема славу, али да је некад славио неку српску славу, а Хрват ће рећи да никад није имао славу. Сви су разумели смисао одговора, а госпођа Бисерко, иако није знала ни ко сам, ни за моје српско порекло, почела је да виче да сам српски националиста. Мирно сам је питао како могу да будем српски националиста, ако не говорим ни реч српског. Не говорим српски, већ енглески. Сви новинари су се смејали, а госпођа Бисерко је врло брзо побегла из сале.

И поред свега нисте се предавали. Били сте све време бомбардовања СР Југославије ту, и на Косову и Метохији. О чему сте и како извештавали?
О генијалности југословенских, српских генерала и официра у вођењу борбе против далеко моћнијег непријатеља у облику седамнаестоглавог НАТО чудовишта. С друге стране о масакрима које је НАТО вршио управо над Албанцима, о чему амерички и ЕУ новинари нису уопште писали, као да то није постојало.
Срби су имали доиста генијалне методе за заштиту својих одбрамбених снага. Правили су картонске и дрвене тенкове, фарбали их тако да изгледају као прави и стављали у њих обичне старе грејаче или микроталасне пећнице и укључивали их. НАТО дође са својом високом технологијом, види циљ и гађа га. Те бомбе коштају неколико стотина хиљада долара по комаду, а картонски тенк кошта око 200 долара. Или су подметали праве, али старе и неупотребљиве тенкове. Тако су осиони НАТО бомбардери били као ефикасни, а њихова новинарска пропаганда је повећавајући бројке тог уништеног ничега залазила у још већу глупост.
Лично сам снимио масакрирану колону шиптарских цивила, свих 78 људи, стараца, жена и деце без главе код Ђаковице и објаснио барем јапанској публици да су ишли ка северу, ка Србији да траже спас, јер су били добри са Србима, а не тамо где је НАТО заједно са ОВК желео. То је била језива НАТО опомена да сви Шиптари морају да беже према Албанији, да би пропагандна слика о геноцидности југословенских оружаних снага била назови логична. Порука је била: Ви Шиптари морате да бежите од Срба и Србије, а не ка Србима и Србији. Иначе зашто ми ратујемо?

Када се НАТО агресија завршила вратили сте се у Јапан. Рат се завршио, али не и борба за истину о Југославији и Србији. Канадски пасош и енглески језик, као рођеном Канађанину, омогућили су Вам да разговарате са другачије позиције од југословенских и српских новинара са многим актерима наше драме?
То јесте била предност. Многе западне дипломате су посећивале Јапан у оквиру својих турнеја ширења лажи око Југославије и Србије, с обзиром на то да је Јапан светска економска велесила. У Токију, на различитим конференцијама за новинаре постављао сам врло неугодна питања, са изнуђеним очигледним одговорима који су поништавали многе лажи или ишли Србима у корист. Ту су били, између осталих, турски премијер Демирел, Хелмут Кол, Карл Билт, тадашњи генерални секретар УН Бутрос Гали, Вилијам Вокер, Ричард Холбрук, који је дошао да тражи и новац, наводно донације за прве демократске изборе у Босни.
Холбрук је држао дуг монолог буквално пљујући и вређајући Србе, на шта сам реаговао и прекинуо га реченицом да је ово конференција за новинаре, а не Холбрук конференција. Онда ми је дао реч и питао сам га зашто на мапи Балкана коју је показивао новинарима стоје Србија и Црна Гора као две одвојене државе. Он је одговорио да он не признаје СР Југославију као државу, на шта сам га подсетио да је управо он био сведок потписивања Дејтонског споразума чији су гарант биле Босна и Херцеговина, Република Хрватска и Савезна Република Југославија. За непун минут су све камере у сали биле угашене, као и мој микрофон.
Тако је и српски месар Бернар Кушнер дошао у Токио 2001. године, да тражи наводно новац за УНМИК. Тврдио је како је на Косову сада мир и показивао је графикон на којем се наводно види како је број убијених Срба знатно мањи од када су на Косову снаге КФОР-а и УНМИК-а. На брзину сам нацртао мој графикон и показао га Кушнеру. Једна већа линија је показивала број протераних и одбеглих Срба са Косова и Метохије, а друга много мања, број убијених, и питао га директно да није тај број мање убијених Срба такав зато што су побегли и протерани, па их је остало мало за одстрел. Запањен питањем, на запрепашћење свих 60 присутних новинара, љутито је једноставно изашао из прес центра. Од јапанских колега сам добио надимак новинар гњаватор. После дијалога са Бутросом Галијем, добио сам отказ у „Јомури Шимбуну“. Наизглед превелика цена, за ипак још виши циљ, истину о Југославији и Србији.

Онда је дошла 2004. година и хапшење легенде светског шаха Бобија Фишера на токијском аеродрому „Нарита“. Како сте га спасавали?
Његово хапшење је била стварно шокантна вест, а читаво суђење Бобију врхунска бламажа и за Јапан и за САД. Међутим, Стејт департмент га је тражио као државног непријатеља по сваку цену. Да је ЦИА успела да га пребаци у САД, не би остао жив сигурно. То је и он причао. Тај деветомесечни рат за избављење Фишера из Јапана у неку сигурну земљу је прича за роман. ЦИА је Бобија јурила по читавој планети још од 1992. године, када је играо чувени репризни меч за светску титулу са Борисом Спаским на Светом Стефану. Усред санкција свих врста, па и спортских, према Југославији, Фишер је дошао код нас уз коментар да он игра шах где хоће, а не где му наређује америчка влада. Био је љут на Стејт департмент и огорчен непоштовањем слободе америчких грађана, зато што је чувени меч за титулу 11. првака света са Борисом Спаским хтео да игра у Београду у СФРЈ. То му није било допуштено са образложењем да не може амерички шахиста да игра такав меч у једној комунистичкој земљи, па је изабран Исланд и Рејкјавик. Играјући нови меч 20 година касније у Југославији, Фишер се на свој начин светио за догађаје из 1972. године.
Невероватно је, али истинито, да је лично Џорџ Буш наредио да се Фишеру поништи пасош, и то шест месеци уназад, пошто је ушао у Јапан. Знате, и немогуће и глупе ствари су нажалост могуће када су у питању амерички председници и Стејт департмент. Тако је једини Американац који је био првак света у шаху, постао човек без земље. Питам се да ли је коинциденција да је Буш Старији забранио Фишеру да игра меч у Југославији 1992. године, а да га је Буш Млађи хапсио 2004. године? Бобију није било допуштено да оде ни на сахрану мајке и рођене сестре које су умрле док је био у затвору. Толико о хуманости и поштовању људских права америчких грађана.
Било је стварно врло тешко извући Бобија из ове замке, али смо успели, он је ослобођен и одлетео је за Исланд. У међувремену су му у САД-у све личне ствари, књиге и записи партија, нестале.
Из тих дана ми је остало горко сећање на српско полтронство. Када сам питао Бобија у коју би земљу волео да оде, он је као из топа опалио у Србију. Контактирао сам нашег амбасадора, а овај Вука Драшковића, тадашњег министра спољних послова. Амбасадор ми је пренео поруку министра да нема  српског држављанства за Бобија Фишера, јер Американци на би били задовољни. Каква срамота за земљу у коју је једино Фишер, од свих спортиста света, имао храбрости да дође док су биле санкције. Замислите сцену где на београдском аеродрому маса света чека Бобија са транспарентом „Добродошао Србине“? Дотичном министру је ова добит за Србију била очигледно безвезна и безвредна. А борба за Бобија Фишера је била у суштини истовремено и борба за истину о Југославији и Србији, и борба за правду у најширем смислу те речи.

За време студирања на универзитету „Њу Брунсвик“ били сте један од оснивача и уредника најстаријих студентских новина у Канади, као и прве независне фм радио станице, који су касније забрањени. Зашто?
Док смо писали о забави и студентском животу, било је све у реду. Када смо почели да пишемо о студентским проблемима, и уопште о социјалним проблемима десиле су се две ствари. Прва, фантастична, да смо имали тираж од 40.000 примерака, што је највећи тираж икада направљен у Канади за студентске новине. Друга ствар која нам се десила је да су власти забраниле даљи рад наше студентске организације, јер смо дирнули систем. Тада смо сви схватили да студирање у Канади, а то сам видео поготово и у САД-у, значи: добио си право и услове да студираш, за то си платио не малу школарину, онда не дирај политички систем. Ти треба да учиш и да радиш, а не да имаш свој став и мишљење, поготово не политичко.

Живите и радите у Београду већ неко време. Чиме се бавите?
Најважнији је пројекат везан за концентрациони логор „Јасеновац“ у усташкој НДХ, иначе четврти по величини логор у Европи за време Другог светског рата. Члан сам Истраживачког центра „Јасеновац“ у Њујорку и сарађујем са Беријем Литучијем. У Србији водим тим који се бави истим проблемом на специфичан начин. Правимо интервјуе са преживелим логорашима. По нашим сазнањима њих има око 700. Ако изађете на сајт www.serbianholocaust.org можете и да видите и да чујете потресне приче преживелих логораша.
Врло је важно да постоји историјска грађа која потврђује грозне злочине, али је то важно још и више због повампирења тог истог зла кроз разне форме неонацизма, неофашизма и неоусташтва. Срби, али и читав свет, треба да памте, и да знају на каквом ужасу је стварана НДХ. Знате, у поређењу са хрватском инквизицијом за време Другог светског рата, у којој је страдало преко 600.000 људи, највише Срба, па Јевреја и Рома, али и Хрвата, шпанска инквизиција је изгледала као дечја игра.
Имам и лични мотив за рад на овом врло важном пројекту, јер је рођени отац мога деде, Јован Боснић, страдао у Јасеновцу. По њему сам и добио име.

Ових месеци се бије можда и одлучујућа битка за Косово. Шта је Косово за Вас данас? Мит који треба заборавити или тешка стварност за коју се треба борити?
Знате, када страни новинари дођу у Србију прво што питају је: зашто сте ви Срби толико луди да славите изгубљену битку? Када говорите о боју на Косову, увек кажете како је то била велика битка, али сте је изгубили. Да ли сте ви мазохисти? Да ли вам нешто фали? А ја кажем, да ли сте икада чули за Аламо? Да ли се сећате Алама? Да ли сте чули за Масаду, где су се Јевреји бранили до смрти од римске војске и на крају извршили колективно самоубиство да не би пали у руке непријатељу, страшној и непобедивој римској војсци. Ми због наше деце и наших унука, и због наше савести немамо никакав други избор него да се боримо за Косово и Метохију свим средствима и да у тој борби све издржимо.
Ми смо кроз историју били жртве невероватних мучења. Бичевани смо, линчовани, пробадани, набијали су нас на колац. То причам свим странцима, а подсетио бих и читаоце Ваших новина шта је то значило. Заоштрен колац је био набијан кроз анус, гуран кроз тело тако да изађе кроз леђа, а да не повреди виталне органе. У Османлијском царству су постојали посебни експерти за овакву врсту мучења и убијања. Срби су били пробадани као што је Исус Христ био разапет на крсту да би патио. Издржали смо толике векове под Турцима и ипак се ослободили. Тако ћемо се исто ослободити и од овог НАТО ропства, кад-тад. И ми, и Албанци, и сви други народи.
Да Вам кажем нешто искрено, као Србин, жао ми је Албанаца. Њих су преварили и опљачкали чак и више него нас. Они мисле да имају независну државу. Косово је америчка војна база. Само случајно има локалне боје које се зову Албанци. Они су само лишће на дрвећу. Да ли би могли да одлуче нешто што се не уклапа у америчке жеље? Нема шансе. Какво независно Косово? Окупирана територија која служи за свакојаку пљачку и криминал, највећа црна рупа у Европи, са другом по величини америчком војном базом Бондстил у Европи, ван Немачке.

Дошли сте у Србију са Запада, где сте дуго живели. Јесте ли за НАТО и за ЕУ?
Европска унија је велика замка за мале државе, поготово православне. Немам шта посебно да коментаришем када сви видимо колико проблема има Унија, који се не решавају и не смањују, већ само повећавају. Све више држава има озбиљних проблема. Само је Немачкој и Француској добро. Уопште не верујем да би Србији било боље у ЕУ, него што јој је данас. Боље ће нам бити када будемо више радили.
А што се тиче уласка Србије у НАТО, људи у Србији треба да знају шта то значи. Прво и основно морате се отарасити читавог војног арсенала домаће производње, домаћег дизајна и развоја, намењеног за ваш терен, да бисте се наоружали америчким авионима Ф-16, Ф-18, Ф-22, који коштају неколико стотина хиљада долара по авиону. Друга, и још важнија ствар је да ће наши синови и ћерке морати да иду да се боре за НАТО. Где они желе да се боримо? Они хоће да ставимо ноћне визире и одемо у Авганистан, Ирак или Либију, где ћемо убијати њихове непријатеље који нису и наши непријатељи јер нам нису ништа учинили. Моји синови Павле и Душан сигурно неће ићи нигде.

Каква је Ваша порука српском народу, поготово младима, с обзиром на све проблеме и муке које је некада имала Југославија, а данас Србија?
Коментарисао сам и у филму „Тежина ланаца“ да нико није могао све ово зло да нам учини да ми нисмо били тако слаби у свом дефинисању себе и одбрани своје историје. Ако ми као нација устанемо, нико нас не може зауставити. Не постоје крстареће ракете, империјалистичке силе, шпијунске мреже, нема доминације медија које могу да униште наше људе. Једино непрестана борба има смисао. Иначе ће нас тежина свих ових ланаца стварно удавити.

___________

Џон Боснић

Рођен је 1961. године у Канади, у граду Фредериктон, у Њу Брунсвику. Иако Канађанин српског порекла, за себе воли да каже да је прави Србин. Новинар, политички активиста и консултант менаџер. Завршио је студије политичких наука. Канадској јавности је постао познат као најмлађи кандидат за неко гувернерско место у држави, са 22 године. Живео је и радио у Јапану и у САД-у. Био је шеф бироа „Интер медија центр Њуз ејџенси“ у Токију, новинар и уредник енглеске верзије чувеног „Јомури Шимбуна“, најтиражнијих новина на свету. Основао је и водио „Комитет за ослобођење Бобија Фишера“ у Токију, 2004. године, када је непобеђени првак света у шаху ухапшен на захтев америчке администрације. Независни је ратни извештач из Босне од 1994. до 1996. године, као и са Косова 1999. године.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.