Draškovića nema ko da pita

Piše Miodrag Zarković

Kako je moguće biti nem i nemušt, kao Jugoslav Ćosić, naspram onoliko raspojasanog lajavca, kakav je lider SPO-a?!

Proteklog utorka Vuk Drašković je gostovao kod Jugoslava Ćosića na „B92“, u emisiji gromoglasnog naziva „Između dve vatre“. I tom prilikom Drašković je prepričao izveštaj srpskih obaveštajnih službi o nedavnim događajima na Kosovu i Metohiji, dostavljen skupštinskom Odboru za bezbednost. Tačnije, preneo je Drašković svoja „operativna saznanja“ o izveštaju, pošto samoj sednici nije prisustvovao (jer i ne pripada Odboru za bezbednost), a izveštaj nije niti čitao, niti ga držao ruci. Sve, dakle, što je izgovorio pred Ćosićem, Drašković je saznao posredno, od ljudi koji su prisustvovali sednici.
Prema njegovim rečima, u izveštaju se okršaj Srba i KFOR-a na Jarinjama opisuje znatno drugačije nego što je to do sada predstavljano javnosti. Evo kako je Drašković prepričao izveštaj Jugoslavu Ćosiću:
„Prokopan je neposredno blizu carinskog prelaza alternativni prelaz, i to tako da ta zemlja maltene zatrpa i potpuno izoluje bazu KFOR-a. Nije bilo reagovanja. Izašli su, razvukli žicu i zatvorili taj prelaz. Ubrzo, pojavljuje se, prema informaciji naših službi bezbednosti, njih citiram, grupa organizovanih ljudi, dakle ne još narod, narod će za njima doći, pošto su uzbunili narod da dođe, a narodu očigledno nisu rekli o čemu se radi, sa kamionom. I sa kamionom udaraju u tu žicu i nose makaze da raseku žicu, i nasrću na vojnike KFOR-a. Dolazi do fizičkoga kontakta, guranja, i u tom guranju jednom vojniku, američkom, biva oteta puška, koja do Odbora za bezbednost nije bila ni pronađena. Tek tada bacaju se suzavac i šok bombe pod kamion. U međuvremenu pristiže narod, leti bomba na vojnike KFOR-a, petorica vojnika KFOR-a bivaju povređena, i počinje paljba, obostrana razmena vatre. Tada se upotrebljava i bojeva municija. Bojeva municija se koristi sa obe strane! I to je to što se toga dana dogodilo na Jarinju, što je saopšteno na Odboru za bezbednost i odlučeno da se sve ovo sakrije od naroda Srbije, a mislim da bi prvorazredni državni i nacionalni razlog nalagao da se sve ovo saopšti direktno preko televizije, da narod Srbije zna, da mu se objasni ko stoji iza svega ovoga.“
Zanemarite nakratko sve protivrečnosti ovog prikaza. Ostavite po strani to što ni Spilbergovi filmovi nisu toliko bolećivi na intervencije američkih vojnika, koliko je ova Draškovićeva pričica. I samo pomislite šta biste vi uradili da ste domaćin emisije, voditelj kojem je predsednik stranke iz vladajuće koalicije upravo napričao sve navedeno. Šta biste uradili? Da li biste pitali Draškovića zbog čega se sve ovo što je ispričao kosi ne samo sa „srpskom“ verzijom događaja, kako je lider SPO-a neprestano ponavljao, već i sa američkom, tj. KFOR-ovom tvrdnjom da su oni na Jarinju tog dana koristili isključivo gumene metke? Da li biste pitali Draškovića kako je moguće da neko u komešanju otme pušku (!) profesionalnom vojniku, i onda netragom nestane sa njom, iako se, kako je i Drašković nekoliko puta rekao, sve na tom prelazu snima kamerama (Amerikanci su, citirao je Drašković izveštaj, navodno dostavili te snimke svima, pa i srpskim vlastima)? Da li biste, u nastupu novinarske radoznalosti pomešane sa mrvicom razumljive, neodoljive pakosti, upitali Draškovića po čemu se ta „grupa organizovanih ljudi“, koju je on predstavio kao svojevrsnu reinkarnaciju Musolinijevih fašista u maršu na Rim, razlikuje od grupe organizovanih ljudi koji su u centru Beograda 9. marta 1991. godine zvali narod, jadan i neobavešten narod, u juriš protiv policijskih i vojnih snaga? Da li biste, u krajnjem slučaju, pitali Draškovića odakle mu pravo da na televiziji naklapa o izveštaju srpskih bezbednosnih službi – nezavisno od toga da li stvarni izveštaj iole liči na Draškovićeve navode, ipak je reč o dokumentu koji bi morao imati tretman državne tajne – samo zato što je pomislio da se, uoči izbora, valja nametnuti kao neko ko narodu saopštava „istinu“?
Ili biste, poput Jugoslava Ćosića, bespomoćno i nekontrolisano leteli očima sa leve na desnu stranu Draškovićevog lica, pokušavajući da se setite kakvog podpitanja, doskočice, zagonetke, komentara, bilo čega?
Autor  je spreman na opkladu: deset prolaznika sa Terazija da stavimo ispred ovoliko brbljivog Draškovića, najmanje osmoro bi mu uzvratilo nekim oštrim, a posve logičnim pitanjem, proizašlim iz svega što lider SPO-a priča i radi već 20 godina; najmanje osmoro, pošto je velika verovatnoća da bi ono dvoje preostalih savladala trema od kamera. Garantovano. Svaki bi se običan čovek snašao u toj situaciji mnogo bolje od neobičnog Jugoslava Ćosića, ponositog vlasnika najizbezumljenijeg pogleda, sa najtužnijim položajem obrva u modernoj istoriji televizije.
I posle se neko čudi što srpski političari lupetaju kao Maksim po diviziji. Kako da ne lupetaju, kada sedeći „Između dve vatre“ jedan Drašković – komunistički četnik jugoslovenske struje srpskog nacionalističkog kosmopolitizma; večiti opozicionar koji je u ove dve decenije imao više različitih koalicionih partnera nego ijedna druga stranka; samozvani zaljubljenik u istoriju koji ne sme da se seti ni sopstvene prošlosti – ne beše ni osmuđen, iako je zaslužio da bude reš pečen!
I posle neko kuka kako srpski narod ništa ne pamti i olako oprašta svojim političarima! Ne narod, gospodo, nego Jugoslavi Ćosići, Nenadi Lj. Stefanovići i ostali superheroji medijske scene. Sve go insajder do poligrafa, optočen redovnom godišnjom količinom nagrada za doprinos novinarstvu, a nesposoban da uradi jedan pošten intervju sa jednim nepoštenim, lajavim, odavno osramoćenom političkim delatnikom!
P. S. Između ostalih „bravura“, Drašković je u spornoj emisiji više puta naglasio da strahuje da se na severu Kosova ne ponovi „Oluja“. Da li bi posle ovog, tobože zabrinutog, upozorenja bilo normalno očekivati da odgovorni  u  institucijama koje bi – po prirodi svog posla – morale da se zainteresuju za rečenu priču, Draškovića pozovu na informativni razgovor, pa da onda on lepo sa odgovarajućim službama podeli svoje strahove.  A i saznanja na osnovu kojih su mu se razvile bojazni. Možda bi se tako sprečio upravo taj scenario koji Draškoviću ne da mira noćima. I svi bi bili srećni. Osim, možda, Amerikanaca i Tačija.