David Albahari: Pseudohumanista

Piše Aleksandar Dunđerin

Nastao na ruševinama tradicionalnog humanizma, novi Albaharijev roman „Kontrolni punkt“ varira temu rata kao najvećeg zla koje potire plemeniti napor odbrane otadžbine, ali i otkriva autora kao pseudohumanističku figuru koja ni sama ne veruje u ono o čemu piše

„Rat, uostalom, nikome nije brat, što svakako treba upamtiti, jer se ta tvrdnja čini značajnijom od Heraklitovog nastojanja da pokaže da je rat otac svega.“ Ova rečenica, koja bi mogla da ilustruje i suštinu antiratnog diskursa evropske književnosti nastale posle Prvog svetskog rata, predstavlja osnovnu, ako ne i jedinu ideju novog romana Davida Albaharija. „Kontrolni punkt“, naime, prati sudbinu grupe vojnika koja na čelu sa Komandantom, glavnim junakom knjige, obezbeđuje u neimenovanom ratu geografski neomeđenu visoravan u nedefinisanom vremenskom rasponu. Prostorno-vremenska neodređenost, na prvi pogled, obezbeđuje romanu o besmislu rata univerzalnost i istovremeno ukida mogućnost da priču o bizarnosti i morbidnosti nasilja, time i monstruoznih zločina, na čijim opisima Albahari posebno insistira, neko shvati kao svoju. Tako se, ali samo na prvi pogled, čini da groteskne situacije u koje dospevaju vojnici – oni ne znaju ni gde se nalaze, ni šta im je zadatak, ni kome pripada objekat koji čuvaju, ni za koga ratuju, ni ko im je neprijatelj, ni da li je jedan rat završen, a drugi započeo – sačinjavaju deo „komedije zabune“, svojevrsnog „teatra apsurda“ kroz koji autor, inače poznat po korišćenju (infantilnog) postmodernog humora, oblikuje kritiku mentaliteta epohe koja je na svim meridijanima sveta podjednako, kako beleži filozofska i umetnička misao 20. veka, u proteklih sto godina uspela da prosvetiteljske tekovine pretvori u koncentracione logore.
No, zašto ta opora slika dehumanizovanih društava u kojima dominiraju neprekidni ratovi nije u Albaharijevom delu baš toliko univerzalna, i „svačija“ podjednako?

MI, SRBI

Albahari je već navikao čitaoce na razne formalne eksperimente u svojim romanima koji su, kao i „Kontrolni punkt“, ispisani kao jedan pasus. Ovog puta opredelio se da uobliči, u većem delu teksta, naraciju u prvom licu množine. Međutim, to „mi“ ne odnosi se na sve nas zemljane, što bi bilo očekivano u sveobuhvatnoj kritici rata kao dominantnom užasu (post)modernog doba, nego na nas – Srbe. Uočljivo je to zahvaljujući imenovanju dvojice vojnika (Mladen i Dragan Pile), jednog lokaliteta (komandant razmišlja o Novom Sadu) i na osnovu jedne aluzije (vojnicima nije prijatno kada ugledaju vrbe, zbog, kako se navodi, asocijacije koje ovo drvo budi, što ukoliko se ima u vidu krilatica „Srbe na vrbe“ može da nagovesti i njihovu nacionalnost).
Mi, Srbi, smo, dakle ta „povorka šupljih ljudi kroz koje je duvao vetar“, i koja mladu ženu „koja gura ruku u nedra odakle može da izvuče dojku i ponudi je bebi u svom krilu, ali isto tako može da izvuče bombu“ vidi kao „privlačan i potencijalno opasan cilj“. Mi, Srbi, smo, dakle, deo te grupe koja je „počela veselo da se dobacuje bradatom glavom… smejući se kada bi im kapi krvi pale na čela ili obraze, a onda je neko šutnu i cik vojnika posta gotovo nepodnošljiva“. Mi, Srbi, smo, dakle, deo vojničke horde zla koja ne zna ni zašto, ni protiv koga ratuje, ali zato zna da u izbegličkoj koloni muškarce treba masakrirati, a ženu i decu silovati…
Naravno, može se opšta i apsolutna istina o besmislenosti i strahotama rata izreći i na pojedinačnim primerima, i uz bespoštednu kritiku sopstvenog naroda. Ali, i to je, znamo, istina, književno delo koje želi da tematizuje rat devedesetih godina prošlog veka na teritoriji nekadašnje SFRJ (a da „Kontrolni punkt“ upravo o tim sukobima govori svedoče opet nemušto skriveni detalji: vojnici među neprijateljima primećuju svoje komšije, na suprotnoj strani čuje se „naš jezik“, u toku je „građanski rat“ u kojem „naša“ država, navodno, ne učestvuje, oni koji su nam bili saveznici u prošlom ratu u ovom su nam okrenuli leđa), naprosto mora, makar i implicitno, da provuče misao o Srbima kao zločincima i u svakom smislu – gubitnicima. Tih okoštalih idejnih matrica, očigledno, pridržavaju se i pisci iz Beograda, kao i pisci iz Kalgarija. Pa tako i Albahari, barem u jednoj rečenici, oseća obavezu da poredi „nas“ i naciste:
„Nisu li tako nacisti, u vreme kada je bilo jasno da gube rat, histerično nastavljali sa likvidacijom Jevreja, kao da je od toga zavisio krajnji ishod vojnog sukoba?“

JEVREJI I HOMOSEKSUALCI
Istine radi, nisu samo Srbi u „Kontrolnom punktu“ na udaru Albaharijeve kritike. Društveno-politička angažovanost Davida Albaharija primetna je u nekoliko segmenata i u tretiranju Evropske unije i NATO-a, uz prisustvo, čak, i anticipiranja mogućeg raspada EU ili, recimo, u oslikavanju aktuelnog jezičkog raslojavanja u regionu. Zahvaljujući tim motivima, čitalac koji ne zna kada je „Kontrolni punkt“ nastao, ipak će ga smestiti u početak 21. veka, a ne, recimo, u prvu polovinu ili sredinu prošlog veka.
Ali još više roman Albaharija komunicira sa savremenim svetom i njemu primerenim duhom vremena u dva segmenta, od kojih se prvi odnosi na, za ovog autora inače karakterističan metatekstualni komentar, dok se drugi tiče kompozicionog načela.
„Jedini koji bi gore prošao od tog nesretnog Jevrejina bio bi neki homoseksualac. To je, reći će vam mnogi, najniža kategorija ljudskog bića, tačnije rečeno, to je ljudski izrod, otpad sa kojim se ništa ne može uraditi, čak mu ne možete dati takozvanu drugu šansu, koju uvek možete da ponudite Jevrejinu, šansu prelaska na drugu veru… “
Predimenzionisanje elementa antisemitizma odlika je koja krasi mnoga Albaharijeva dela (na primer „Pijavice“), ali stavljanje u isti kontekst nekadašnje, nesporno, stradanje Jevreja i današnje, navodne, muke pripadnika LGBT populacije, krajnje je nerazumno i degutantno, te se ova digresija, očigledno nasilno uneta zarad „osavremenjivanja“ teme, teško može obrazložiti Albaharijevom tvrdoglavošću da iz dela u delo, uporno, seje „zagonetne i prilično radikalne transformacije“.
A jedna od tih radikalnih transformacija ogleda se i u načinu na koji je struktuiran „Kontrolni punkt“.
„I na kraju su mu na pamet pali oni filmovi koji su mešali žanrove, i do pola razvijali neku, recimo, krimi priču, a onda se, kada bi na nekom satu u filmu odjeknula ponoć, sve pretvaralo u sagu o vampirima i kojekakvim živim mrtvacima.“
Poigravajući se sa žanrovskim matricama na gotovo isti način kao holivudska filmska industrija, Albahari je, verovatno imajući na umu film „Od sumraka do svitanja“, rađen po scenariju Kventina Tarantina, ovom rečenicom nagovestio obrt, nagli prelazak iz realističko-naturalističke priče o užasima rata u fantastični horor roman. Iako je na taj način uspeo, kao i mnogo puta do sada, da ispod predstavljačke jednostavnosti, stilski tvrdog i suvog jezičkog izraza, stvori višeslojnu naraciju koja podrazumeva i nanos fikcije, ovaj dijalog žanrova, koji se završava praćenjem toka svesti učesnika radnje (a time obezbeđuje i promenu pripovedačke perspektive), više je prikrio nego otkrio nameru autora da zaviri u dubinu unutrašnjeg sveta junaka, i iz te dubine, kako je to u ranijim ostvarenjima činio, osvetli sopstvenu društveno-kritičku angažovanost.
I, konačno, ovim roman deluje nezavršeno, i ostavlja čitaoca u nedoumici šta se zapravo dogodilo sa glavnim junakom romana – Komandantom.

ALBAHARI I CRNJANSKI
No, vratimo se temi rata u „Kontrolnom punktu“, tačnije jednom od upečatljivijih pripovedačevih razmišljanja o ratnim sukobima.
„Rat se igra kao partija šaha u kojoj se moraju poštovati određena pravila, a čim se ta pravila preskoče, rat više nije igra u kojoj protivnici pokušavaju da nadmudre jedni druge. Sve do Prvog svetskog rata, pomislio je komandant, ratovi su skoro uvek bili nalik na šahovske partije, čak su ih vladari i generali tako posmatrali. Oni su sedeli po okolnim brdima i gledali kako im vojske napreduju ili se povlače. Rat, koji je tada bio ritual, pozorište manira, dobro uvežban balet ili opereta, sada se pretvorio u haos, u proizvoljnu nepredvidljivost, u ubijanje ubijanja radi.“
Ovakvo viđenje razlike između premodernih i modernih ratova opšte je mesto literature nastale posle Prvog svetskog rata, i više je u dosluhu sa, recimo, Milošem Crnjanskim, nego sa aktuelnim trenutkom. Povratak vojnika iz tuđine u zavičaj, upoređen sa Odisejevim povratkom na Itaku, središnje je mesto izrazito antiratne „Lirike Itake“ (1919), i poslužilo je Crnjanskom kao okvir za avangardno poricanje kanonizovanih vrednosti nacionalne kulture. David Albahari verovatno smatra da ga sa jednim od naših najvećih književnika povezuje ne samo osuda rata i preispitivanje nacionalnih stereotipa, nego i sudbina emigranta, pa je u „Kontrolnom punktu“ upadljivo parafrazirao pomenute segmente stvaralaštva Crnjanskog.
Međutim, pri tome je, očigledno, prevideo dve ključne činjenice. Najpre, emigrantsko iskustvo je moglo da opstane kao relevantno književno iskustvo samo za vreme Hladnog rata. U razdoblju globalnih liberalno-kapitalističkih društava, emigrantsko iskustvo postaje irelevantno književno iskustvo. Drugo, Crnjanski je doživeo iskustvo rata, dok je Albahari u ratu devedesetih, okončanom NATO bombardovanjem, učestvovao tako što je sedeo u udobnoj fotelji u Kalgariju, posmatrajući ga, eventualno, na televiziji.
Konačno, rat o kojem svedoči Crnjanski vodio se konvencionalnim naoružanjem, te je učesnik u tom haosu mogao da omiriše krv svog protivnika, kao i da oseti zadah njegovog raskomadanog tela. U savremenom dobu vode se „kombinovani ratovi“, gde osim atomske, važnu ulogu igraju i genetska i informatička bomba, protivnik je nevidljiv, a time i povratak iz takvih ratova sve manje podseća na Odisejevo putovanje, i nije više najstrašnije iskustvo čoveka.
Zbog svega toga, čak i da se ne uklapa u korpus savremene, antinacionalnom histerijom obeležene srpske književnosti, „Kontrolni punkt“ teško da može odgovoriti zahtevima koje pred književnika postavlja duhovno-svetska tranzicija 21. veka. Pokušaj obnavljanja „ruševina tradicionalnog humanizma“, među kojima se nalazi i misao da rat kao najveće zlo potire plemeniti napor odbrane otadžbine, sve i da je potpuno dobronameran, krije u sebi zrno licemerja, i autora osvetljava kao pseudohumanističku figuru koja ni sama ne veruje u ono o čemu piše. Jer, svetsko iskustvo novog milenijuma otreznilo nas je, shvatili smo da ono u šta smo verovali u drugoj polovini 20. veka više ne važi, i još jednom nas primoralo da priznamo Heraklitu da je bio u pravu.