Čisti računi i prljave ruke

Piše Dragomir Anđelković

U dnevnom listu „Danas“ objavljen je „serijal“ tekstova posvećenih zlonamernoj interpretaciji ruske uloge u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine, kao i vezama DSS-a, SRS-a i SNS-a sa Moskvom. O kakvim je to ruskim špijunima reč?

Kada je u jesen 1998. godine – tada se nad Srbijom već nadvila opasnost od NATO agresije – zbog „širenja straha i defetizma“ nakratko zabranjen „Danas“, bio sam veoma ljut. I onda mi je smetalo što je ta novina svoj borbeni opozicioni stav prema tadašnjem režimu neretko mešala sa antisrpskim delovanjem, ali ipak mi je delovalo da se radilo o gušenju medijskih sloboda, a ne o opravdanom suzbijanju propagande onih koji su se spremali da na nas nasrnu kako bi nam, za početak, oteli Kosovo i Metohiju. Sada kada se primiče jedanaestogodišnjica od petooktobarskih promena, dobio sam još jedan povod da se setim tog vremena, i konkretno uloge lista „Danas“, te da razmislim o tome koliko sam grešio kada sam osuđivao ono što bi svaka ozbiljna država, uključujući i one što se diče vladavinom prava, uradila sa medijskim glasnogovornicima očekivanog agresora.

NATO ORKESTAR
U vikend izdanju spomenutih novina od 1-2. oktobra ove godine, „darovan“ nam je tekst „Crveni orkestar u ruskom domu“. Iz njega smo „saznali“ da su naši patriotski i prema Rusiji prijateljski nastrojeni političari „jako dobro plaćeni za takav posao“, odnosno da su puki lobisti Moskve. Uz to, „rasvetljena“ nam je i pozadina atentata na Đinđića. Kako nam je poručeno: iza njegovog ubistva po svemu sudeći stajali su Rusi. I to nije sve. Obavešteni smo i da je DSS vodio energetsku politiku zemlje uglavnom u interesu Rusije, a da je naša vojska, čak i posle dvehiljadite godine, bar posredno, dugo bila pod komandom Moskve. Nju je vodio nekakav „Crveni orkestar“, koji je – kako se tvrdi – bio potčinjen „velikoj i moćnoj ruskoj armiji i ruskoj aparaturi“.
Tekst koji vrvi takvim „epohalnim“ saznanjima svakako bi morao da bude zasnovan na relevantnim izvorima. No, nije. Ne radi se o rezultatima posvećenog istraživačkog rada, već o opanjkavanju karakterističnom za najniži nivo žute štampe. Prepričana su naklapanja anonimnih članova i saradnika Vlade Zorana Đinđića, a samo jedan od njih je imenovan. To je, naravno, Beba Popović. Međutim, čak se ni on nije poverio autorki teksta, već je ona „iskopala“ ono što je dotični rekao za dokumentarac „Peščanika“.
Tako je započeo „Danas serijal“: „Ako je Srbija, kako kažu ,patriotski’ krugovi, puna zapadnih špijuna – ko radi za Ruse?“ Međutim, tresla se gora, a rodio se miš. U kombinaciju je uskočio Čedomir Jovanović, koji nas je 4. oktobra – umesto da progovori o računima sa Amerikancima u koje je bolje upućen – počastio tekstom: „Hoćemo čiste račune s Moskvom“. U njemu je ponovio, od silne upotrebe već izlizane, svoje stavove na dotičnu temu. U međuvremenu je 3. oktobra, kao deo serijala, objavljen članak još jedne novinarke „Danas“-a: „Moskva ih podržava, i to besplatno“. Koliko je taj naslov banalan, toliko je i isprazan tekst koji stoji ispod njega.
Kao da je to neka tajna, rečeno nam je da „Demokratska stranka Srbije, Srpska napredna stranka i Srpska radikalna stranka, … sa sličnim organizacijama u Rusiji imaju tesne veze, zvanične sporazume o saradnji i ideološka prijateljstva“. Neobično je da u „Danas“-u ne znaju da to nije izdaja „zapadnih vrednosti“, te da verovatno bliže odnose od bilo koje srpske partije sa vladajućom „Jedinstvenom Rusijom“ ima, primera radi, Hrišćansko-demokratska unija nemačke kancelarke Angele Merkel. A neozbiljno je što autorka spomenutog teksta – kao što je obaveštena da sa Jedinstvenom Rusijom sarađuju DSS i SNS – ne zna da je danas „strateški partner“ Srpske radikalne stranke manja vladajuća partija Rusije – Pravedna Rusija. Umesto toga priča nam o onome što je bilo u prvom planu tokom devedesetih godina, tj. o vezama SRS-a sa ruskim komunistima i strankom kontroverznog Žirinovskog.

UBOJITE PREDRASUDE
Zanimljiviji su od tog i drugih tekstova iz „serijala“ komentari čitalaca. Ni oni nisu originalni, ali bar odražavaju stavove o Rusiji i rusko-srpskim vezama manjinskog, ali ne nebitnog dela srpske javnosti. Dok u sadržaj prvog teksta objavljenog u serijalu verovatno ne veruje ni njegov inspirator, ne tako malo građana Srbije iskreno misli da nam Rusi „nikada nisu pomogli“. Tu se ne radi o profesionalnim srbomrscima i rusofobima (što obično ide u paketu), već o ljudima koji su podlegli antiruskoj indoktrinaciji koja je sa većim ili manjim intenzitetom bila deo jugoslovenske državne politike od  1948. godine, pa do pred sam raspad SFRJ, a tokom devedesetih godina preuzeta je od medija i nevladinog sektora kontrolisanog od strane Vašingtona.
Kako je rekao jedan austrijski pisac: „Moguće je pobiti ubeđenja, ali ne i predrasude“. Ili bar nije moguće to postići na racionalan način, tako da hipnotisanima malo znači i po sto puta ponavljati da je Rusija zbog Srbije ušla u Prvi svetski rat onda kada joj to nije odgovaralo, te da je Nikolaj II pretnjom da će njegova Carevina istupiti iz rata naterao zapadne saveznike da 1915-1916. godine evakuišu srpsku vojsku iz Albanije umesto da je, kao što su nameravali, ostave da tamo poumire od gladi.
Na sreću, većina Srba ipak zna da su nam Rusi tada, kao i još mnogo puta, priskočili u pomoć. Naravno, to ne znači da nas generalno više vole  nego sebe, i da bi trebalo da naše interese stave ispred svojih, kao što neretko iracionalno pomišljamo. Pa ni da nas ponekada – uostalom kao i mi njih – nisu izneverili. No, vratimo se „Danas“-ovom serijalu, ali ne njegovom malo tabloidnom, a malo šupljem sadržaju – kojim smo se dovoljno bavili – već razlozima za pojavljivanje takvog jeftino malicioznog štiva. Ipak pre toga, bez želje da polemišem sa onim što ni to ne zaslužuje, samo reč-dve o ubistvu Đinđića. Nisu njega na vlast doveli Rusi, pa da se ljute što ih je, eventualno, izneverio, te da mu se zbog toga svete. Uz to – s obzirom na posebne veze koje bez obzira na neretka međusobna neslaganja ima sa Berlinom – Kremlju u Srbiji mnogo više bodu oči američki lakeji nego što su mu smetali primarno pronemački evroatlantisti. Pa, ko želi da istražuje (geo)političku pozadinu Đinđićevog ubistva, neka pođe od izjava i intervjua koje je on dao pred fatalni atentat, iz kojih – pošto se suočio sa njegovim „prijateljstvom“ prema Srbima iz pozicije nekoga ko je držao nacionalno kormilo – neskriveno isijava gnevna razočaranost u Zapad.

EU-JAČI TLAČI
Natovci nam već dve decenije pričaju bajke o „evropskim vrednostima“, odnosno da nam „zapadni prijatelji“ žele dobro, a da mi stradamo zbog politike koju vode srpske nacionalističke snage. Međutim, sada ni okoreli petokolonaši – ako nisu baš pali na tako niske grane kao jedan naš, tokom devedesetih relevantni političar, koji sada izigrava „ludu Nastu“ i trabunja da su Srbi napali NATO na severu Kosova – ne mogu da nam poruče da zbog „evropskih vrednosti“ i ljudskih prava skopčanih sa njima, treba da se odreknemo i dela Južne pokrajine gde građani žele da ostanu u sastavu Srbije. I slepima je jasno o čemu se radi, zato nam i evroentuzijasti stalno govore – jači nameće ono što želi, tako je uvek bilo.
Sa pucnjima NATO soldateske u nenaoružane srpske civile na Jarinju, bar privremeno, bajke o „evropskim vrednostima“ gurnute su u drugi plan. Ali, u staru mešinu sipano je novo vino, pa se vašingtonsko-briselski zadaci u cilju konačnog rešenja srpskog pitanja obavljaju na modifikovani način. Sada nam se poručuje: šut se sa rogatim ne bije, makar rogati bio zao, a šut u pravu, te da je bolje đavolu dati manji, ma koliko krvavi danak, nego da nam on iznudi veći. Pri tome se lažima zamagljuje činjenica da se vreme promenilo i ako sami ne damo ono što se od nas traži, više ni Amerikancima nije lako da nam to otmu. Kao i da oni nikada neće stati ako ih ne zaustavimo.
Druga strana medalje iskovane od lažnog zlata je da nam se poručuje, kako bi bili potpuno obeshrabreni, da nam sa druge strane niko neće priskočiti u pomoć. Rusi su, navodno, još gore zlo od Amerikanaca, pa ako se na njih oslonimo samo čekaju priliku da nas tlače u staljinističkom duhu. Druga varijanta te crne propagande je da je svako uzdanje u Ruse iluzorno, jer nam – kako glasi već pomenuta floskula – nikada  nisu pomogli. Znači, sada kada akcenat više ne mogu da stave na šargarepu, samozvani drugosrbijanci posredno opravdavaju zapadni štap, i tvrde: u poniženju i kontrolisanom samosakaćenju je spas. Evropa će naše rane jednog dana ipak pozlatiti, dok će nam svaka ruska pomoć presesti!
To je pozadina histerične kampanje koja se sada vodi protiv Rusije i srpskih patriotskih snaga, a čiji je deo tek objavljeni „Danas serijal“. Ona je odraz nemoći onih koji vide da se sada, ne tako davno ogromna podrška građana Srbije ulasku u EU, ubrzano topi (ispod je 50 posto sa tendencijom daljeg pada), dok uporedo jačaju narodne želje da se konačno okrenemo pravoj, a ne retoričkoj saradnji sa prijateljskim državama, tj. pre svega sa Ruskom Federacijom.

TOMAHAVK ŠTAMPA
Drugo pitanje je zašto se serijal tipa „Danas“-ovog nije pojavio u uticajnijim prozapadnim medijima? Stvar je u tome da čak iako američka i slične ambasade na tome insistiraju, žuti oportunisti u predizbornom periodu nisu spremni da otvoreno plivaju protiv struje većinskog javnog mnjenja. Nisu radi da svoje fotelje stave iza evroatlantske ideologije, što ne znači da joj se neće posvetiti ako opet uspeju da obmanu narod. Drugačije stvari stoje sa političarima iz redova LDP-a i sa NATO nevladinim jurišnicima, odnosno medijskim bojovnicima, koji ni iz marketinških razloga ne mogu da se distanciraju od najagresivnijeg vida evroatlantizma. Kako narod kaže – svaka krpa nađe zakrpu. Otuda, njihov ekstremizam može da bude koristan za mobilizaciju nekoliko procenata građana Srbije sličnih, u suštini totalitarnih, opredeljenja kao što su njihova. To je suština antiruskog serijala objavljenog u „nezavisnom“ „Danas“-u.
Ipak – u prilog njihove odbrane – čini mi se da „Danas“-ovi i drugi novinari koji plasiraju slične dezinformacije, iako ne veruju u veći deo onoga što pišu, smatraju da svi u Srbiji rade za nekoga sa strane. Možda se rukovode rečima Džozefa Čemberlena, britanskog ministra kolonija sa početka 20 veka: „Vreme malih nacija je odavno prošlo. Nastupilo je vreme imperija“. I u skladu sa tim pokreće ih nakaradna ideja da je patriotizam mrtav, a jedino lična korist živa, te da stoga i svako ko zastupa drugačiji stav od evroatlantskog ima nekog drugog inostranog gazdu.
Jedan ruski novinar svojevremeno je napisao: „Pristojni političari su kao i pristojne žene. Prvi održavaju odnose sa stranim partnerima iz ubeđenja, a druge su u vezi zbog ljubavi. Međutim, ni u prvo, ni u drugo, ne veruju oni i one koje plaćaju za političke, medijske i seksualne usluge. Nalaze se u psihološki razumljivoj zabludi da je ceo svet nalik njima“.