Borisova kosovska kletva

Piše Nikola Vrzić

Pošto će „Srbija u jednom trenutku morati da prizna Kosovo, ako hoće u EU“, kako nam je to ove srede otvoreno saopštio Žan Aselborn, ministar spoljnih poslova Luksemburga, a Boris Tadić u Nemačkoj istog dana poručio da „za Srbiju članstvo u EU nema alternativu“, znači li to da je jedina još neokupirana, slobodna Srbija, ona koja je na severu Kosova ograđena bodljikavom žicom NATO-a, kojom ne komanduju ni Tadić, ni EU, ni NATO? Ili samo još Tadić nije obavešten o kosovskom uslovu koji članstvo u EU nosi sa sobom…

[restrictedarea]

Četiri i po sata pokušavao je Boris Tadić u nedelju uveče da ubedi Srbe sa severa Kosova, predsednike opština Leposavić, Zvečan, Zubin Potok i Kosovska Mitrovica, da prihvate zahteve Evropske unije i NATO-a, EULEKS-a i KFOR-a, jer su to i njegovi zahtevi. Tražio je da se „u najkraćem roku omogući normalno snabdevanje jedinicama KFOR-a i u tu svrhu i njihovo nesmetano kretanje, i da se omogući nesmetano kretanje EULEKS-a po putevima na severu Kosova, uz uslov da ne prevoze pripadnike prištinskih institucija“. I predsednici opština učinili su najgore što su mogli da (mu) učine. Prihvatili su njegov zahtev, baš onako kako ga je on formulisao; izrazili su spremnost da „u najkraćem roku obezbede slobodu kretanja KFOR-u“, kao i „spremnost da omoguće slobodu kretanja i za EULEKS, ako državni vrh izdejstvuje garancije od te misije da neće prevoziti službenike kosovskih institucija“. I Boris Tadić sada mora nešto da učini; da istraje na svom uslovu i time se suprotstavi najnovijem zahtevu Evropske unije i NATO-a, EULEKS-a i KFOR-a, a to je „bezuslovna sloboda kretanja za sve građane i međunarodne misije“ ili da ispuni ovaj zahtev EU i NATO-a uprkos svom uslovu i Srbima koji su njegov uslov podržali, pa mu čak i poverili da on lično poradi na njegovom ispunjenju. Eh, koliko bi mu lakše bilo da su ga četvorica predsednika opštine odbila, i tako mu pružili izgovor da ih, zajedno sa onima koji su ih izabrali, otkači kao i sve ostale ekstremiste koji još misle da je Kosovo pokrajina u Srbiji. Ili je, pak, Boris Tadić izabrao treću varijantu? Da uceni čelnike srpskih opština na severu Kosova i natera ih da sami uklone barikade. Na šta su oni u sredu popodne, da pokažu svoju dobru volju, ponovili ponudu KFOR-u da propuste njegove konvoje za snabdevanje vojnika na Jarinju i Brnjaku.
A posle ove ucene, svog izlaza iz stupice, Tadić je, da predahne, pobegao u pokrajinu u kojoj je dobrodošao, u Baden-Virtemberg. Otišao je baš u Nemačku, u zemlju čiji vojnici preko nišana gledaju u kosovske Srbe, ali moraće otud da nam se vrati.

BARIKADE EU KANDIDATURI
Tadićevi zahtevi kosovskim Srbima, inače, upadljivo su do sada pratili zahteve glavnokomandujućeg KFOR-a, nemačkog generala Erharda Drevsa. I što su zahtevi, kako je vreme odmicalo, postajali veći, više su otkrivali i svoju pravu svrhu i njihove skrivene namere. Najpre je, podsećamo, Drevs tražio samo slobodu kretanja za KFOR radi snabdevanja svoje vojske, zarobljene na Jarinju i Brnjaku sopstvenom bodljikavom žicom, pa je to od pobunjenih Srba zatražio i Boris Tadić („Predsednik Srbije Boris Tadić poručio je Srbima sa severa Kosova da je Beograd čvrsto uz njih, ali da istovremeno mora da se pronađe rešenje za prolazak KFOR-a kroz barikade“, javljeno je prošle srede). Srbi su te iste srede KFOR-u odgovorili da može da prođe, ali im je KFOR onda rekao da sa njima mora da prođe i EULEKS. Pa je to od Srba zatražio i Tadić (pri čemu je između njega, predsednika Srbije, i onih koji Srbe ograđuju žicom od Srbije, i pucaju na njih bojevom municijom, ostala samo ta sitna razlika, onaj „uslov da ne prevoze pripadnike prištinskih institucija“, i za taj su se uslov Srbi sa severa Kosova sad uhvatili kao za svoju poslednju vezu sa Tadićevim Beogradom). KFOR je, međutim, ove nedelje i to odbio, i zatražio da se barikade potpuno uklone i za međunarodne organizacije i za sve građane, pa i Tačijeve carinike, otkrivajući time da se pod krinkom „slobode kretanja“, zapravo, krije pokušaj uvođenja vlasti nezavisnog Kosova na čitavoj teritoriji pokrajine. Kao što je, uostalom, rekao i Štefan File, EU komesar za proširenje: „Oblast severno od Ibra je deo Kosova, koje je po Međunarodnom pravu, tačnije Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, definisano kao jedan pravni entitet“.
Između nezavisnog Kosova, i srpskog Kosova, tako, ostale su da stoje još samo barikade u četiri severne opštine; one stoje i između „primene dosad postignutih sporazuma u dijalogu Beograda i Prištine“, kako stoji u Mišljenju Evropske komisije o kandidaturi Srbije za članstvo u EU, i odluke o dodeljivanju tog statusa kandidata za EU 9. decembra. Ne bude li primene „dosad postignutih sporazuma“, a među njima je i o carinskom pečatu koji ne može da se primeni sve dok Srbi drže barikade ka Jarinju i Brnjaku, ništa od statusa kandidata. Šta će učiniti Boris Tadić? Hoće li stati na srpske barikade ili će ih lično porušiti?
Odgovor je, nažalost, bolno očigledan. Nema iznenađenja. Jer, reč je o logičnom nastavku politike puzajućeg priznavanja nezavisnosti Kosova, koja je započela još prilikom potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, 29. aprila 2008. godine, koji je Srbiji naložio da uspostavi dobrosusedske odnose sa Kosovom. Da se ponovi, da se ne zaboravi: ubrzo posle SSP-a pristali su i na EULEKS, misiju EU predviđenu planom Martija Ahtisarija o nadgledanoj nezavisnosti Kosova. Pa su odustali od nastavka pregovora o statusu Kosova, a pregovore koje imamo da vodimo, pregovore o „tehničkim pitanjima“, uzeli su od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, gde srpski suverenitet nad Kosovom ima zaštitu Rusije i Kine, i prebacili ih u okrilje Evropske unije, koja taj suverenitet otvoreno krši. Sledeća faza u otkidanju Kosova od Srbije nastupila je dogovorom o carinskom pečatu nezavisnog Kosova; da se Beograd pitao taj pečat bi se već uveliko udarao i na Jarinju i Brnjaku, ali nije se pitao. Srbi sa severa Kosova sprečili su letos, neočekivano, noćni prepad Tačijevi specijalaca na ova dva prelaza. Podigli su barikade i zatvorili Jarinje i Brnjak, zaustavili KFOR, EULEKS i kosovske carinike, i svojom upornošću naterali Tadićev Beograd da ih podrži. Makar na rečima, pošto njegova dela govore nešto sasvim drugo.

PSIHOLOŠKI RAT
Tadićev Beograd, naime, pokrenuo je, u sprezi sa NATO-om, medijsko-propagandni, psihološki rat protiv Srba na barikadama, ne bi li među njih uneo smutnju koja će razoriti njihovo jedinstvo. I tako olakšati nemačkim „jazavcima“, oklopnim vozilima za uklanjanje prepreka, da oslobode put tačijevcima ka Jarinju i Brnjaku i tadićevcima ka EU kandidaturi. Jedno je s drugim, preporukom Evropske komisije, neraskidivo povezano. A Srbi su, preokretom svoje sudbine, od kletve cara Lazara koja ih je obavezivala na jedinstvo u odbrani Kosova („Ko je Srbin i srpskoga roda, a ne doš’o na Boj na Kosovo…), dospeli do kletve Borisa Tadića.
Tadić, naime, unosi smutnju tako što pokušava Srbe sa severa Kosova da zavadi po partijama – „Zahtevam od lokalnih lidera da donose odluke koje se tiču isključivo vitalnih interesa građana i doprinose očuvanju našeg naroda na Kosovu, a ne interesima njihovih stranačkih šefova koji i ovo pitanje dnevno-politički instrumentalizuju u svrhu nekih budućih izbora“, saopštio je prošlog četvrtka – iako su samo dan ranije odbornici svih partija, pa i njegove, iz četiri severne opštine jednoglasno, složno, rekli „ne!“ njegovoj dosadašnjoj kosovskoj politici. Na Tadića se nadovezuje Borko Stefanović, rekavši da „mnogi od tih zahteva iznetih na Skupštini nisu realni i predstavljaju politički stav Demokratske stranke Srbije i Srpske napredne stranke“, a zatim i Goran Bogdanović, ministar za KiM, tvrdnjom da predsednici opština „jedno pričaju na sastanku, drugo medijima, a treće narodu“. Poruka koju narodu, narodu koji je po zimi i kiši okupljen na barikadama, sva trojica šalju jeste da ne veruju svojim liderima, zato što ih lažu i zato što ne rade u njihovom interesu već u interesu partijskih šefova. Paralelno s ovim unošenjem smutnje među kosovske Srbe, u medijski rat uključuje se i NATO propaganda. „Administrativni prelaz Brnjak u potpunosti je otvoren za sve vrste saobraćaja. Posle razgovora sa komandantom snaga KFOR-a koje se nalaze na Kapiji 31, građani su sami uklonili barikadu, pa je samim tim ovaj prelaz u potpunosti otvoren za saobraćaj svih vozila“, laže u ponedeljak, u izjavi za „B92“, Uve Novicki, portparol KFOR-a. A pošto su građani, već sami uklonili barikade, oni koji su na barikadama ostali su kriminalci i šverceri, „otkrivaju“ narednih dana „Njujork tajms“, „Blic“ i „B92“, dajući time opravdanje za eventualnu nasilnu akciju KFOR-a. Ove srede, najzad, pravu pometnju izaziva informacija da su čelnici četiri opštine odlučili da KFOR-u otvore bezuslovni prolaz, čime bi barikade bile potpuno obesmišljene, iako im je na sastanku samo konkretizovana već postojeća, i već odbijena, ponuda propuštanja konvoja sa hranom, vodom i gorivom…
No, o Tadićevim nečasnim kosovskim namerama ne svedoči samo podli psihološki rat za srpsku neslogu. Obratite pažnju: predsednik Srbije prestao je čak i da govori da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Počeo je sasvim neodređeno da priča o „zaštiti vitalnih nacionalnih interesa“ na Kosovu, o još manje određenom „rešenju za Kosovo uz priznavanje legitimnih interesa i Srbije i kosovskih Albanaca“, ali da „Srbija nikada, ni eksplicitno, ni implicitno, neće priznati Kosovo“ odavno nije ponovio.

I IMPLICITNO I EKSPLICITNO PRIZNANJE KOSOVA
Zato što je od Srbije zatraženo i jedno i drugo. U preporuci za dodeljivanje statusa kandidata zatraženo je da se srpske barikade uklone i da se Tačijevi carinici dovedu na Jarinje i Brnjak, čime će „država“ Kosovo biti zaokružena. To je, sasvim jasno, formulisao Jelko Kacin, specijalni izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju: „Za sticanje statusa kandidata neophodno je da Vlada Srbije jasno pozove na uklanjanje barikada na severu Kosova, bez čega nema primene dogovora o carinskim pečatima“.
Naravno, to je samo uvod u ono što treba da usledi, pošto je u preporuci za početak pregovora o kandidaturi zatraženo da implicitno priznamo nezavisno Kosovo. To je krajnje otvoreno priznao i Laslo Varga, predsednik Odbora Skupštine Srbije za evropske integracije: „Ukoliko se ti kriterijumi ili uslovi pravilno protumače, onda teško može da se tumači da su statusno neutralni. Ukoliko je jedno od pitanja koje moramo da rešimo i pitanje zaključivanja Sporazuma o energetskoj zajednici, to praktično znači da će Srbija morati jedan multilateralni, međunarodni ili međudržavni sporazum da zaključi sa delom svoje teritorije. Jer teško mogu da prihvatim da će, posle svega što se desilo, neko u Prištini prihvatiti da njihove vlasti ne budu potpisnici Sporazuma. Kosovo sada nije deo te energetske zajednice, jer se godinama vodi spor oko toga ko će biti potpisnik, pošto UNMIK više nije operativan kao što je bio kada je potpisivan Cefta sporazum. Kod tog pitanja je teško naći srednje rešenje – ili će se preći crvena linija, ili neće. Drugi uslov je funkcionisanje EULEKS-a na celoj teritoriji – to znači i funkcionisanje pravosudnog sistema na celoj teritoriji Kosova (…) Srbija bi trebalo da prihvati da se započne vraćanje zakonitosti u severnomitrovačkom Sudu i da u praksi počne primena zakona koje je usvojio kosovski Parlament“.
A na kakvom će, tek, iskušenju Tadićeva vlast biti na proleće, kada budu raspisani i parlamentarni i lokalni izbori. Hoće li se glasati i za odbornike u Kosovskoj Mitrovici, Leposaviću, Zubinom Potoku i Zvečanu? Raspuštanje tih, „paralelnih institucija“ u četiri opštine na severu Kosova, nemačka kancelarka Angela Merkel još u avgustu je i javno, pred novinarima, zatražila od Borisa Tadića. Tadić je to, ove srede u Štutgartu, nazvao „nesporazumom“.
Ima li sličnog nesporazuma i oko onoga što nas čeka dalje na našem putu bez alternative, tom putu u EU koji ne vodi nikuda? „Srbija će u jednom trenutku morati da prizna Kosovo ako hoće u EU“, rekao je „Večernjim novostima“ Žan Aselborn, ministar spoljnih poslova Luksemburga. „Pregovori će verovatno biti potrebni pre konačnog priznavanja Kosova od strane Srbije, ali mislim da će vremenom biti neminovno da Srbija prizna Kosovo kao nezavisnu i suverenu državu.“
Istovremeno sa ovim, najjasnijim mogućim razjašnjenjem budućnosti Srbije ako nastavi da ide ka EU, iz Štutgarta je stigao i odgovor predsednika Srbije. On je „ponovio da za Srbiju članstvo u EU nema alternativu“. Pa je dodao i da mu smeta što ga porede sa Džordžom Klunijem, i da ga „nikako ne treba gledati kao glumca, jer bi to bilo veoma opasno u politici“. Ne – nastavio je da objašnjava da nije opasan kao Kluni – „ja sam psiholog u politici koji veoma puno radi na pomirenju“. I zaključio da se zalaže i za pomirenje na Kosovu, da se ne odriče legitimnih interesa Srbije na Kosovu (što god mu to značilo), ali „istovremeno priznajem i legitimitet albanskih interesa – u ovom okviru možemo da nađemo rešenje. Da se tako nešto može postići, pokazuje naša politika pomirenja sa Hrvatskom i Bosnom“. Istog dana, kosovski ministar policije Bajram Redžepi najavio je da će prištinske vlasti uleteti na sever Kosova, da poruše barikade i da pohapse lidere srpskog otpora… Posle toga će Tadić, neometan, moći da pređe preko Jarinja ili Brnjaka, i pomiri se sa Kosovom kao sa Hrvatskom i Bosnom.

[/restrictedarea]

3 komentara

  1. Dali mi Srbi uopšte više treba pratimo što on priča on je ispričao što je imao to ćemo lepo da bacimo u koš za odpadke.
    Sve što je rekao on i njegovi su opovrgli i sad imamo veliko ništa Od te.Od te DOSOVSKE klape.Čekamo dan kada ćemo reći,baj,baj u zepećak tu vam je mesto.

  2. Nemojte da dramatizujete. Luxemburski izaslanik i Tadic kod zelenih u Nemackoj je ravno nekoj Tacijeoj setnji po Albaniji. Ti ljudi ne odlucuju o sudbini EU i upravo se redovi Evrope ciste od slicnih gore pomenutih u politici. U ovom trenutku Kosovska Mitrovica jeste jedina slobodna teritorija u Srbiji – republika i zbog toga ce imati svetlo mesto u srpskoj istoriji….ove prevarante cemo skinuti s vlasti i gotovooooooooooooooooooo.

  3. Kolikogod se neki jos kprcaju i pricaju o ulasku Srbije u EU to treba posmatrati jos samo kao puke zelje, jer od toga nema nista= to vec vide i slepi ljudi. Toliko je vec bilo raznoraznih clanaka koji toliko jasno govore da od ulaska Srbije u EU nema nista, a da bi to bilo pogubno za srpski narod, ali jedino bota tima laze i obmanjuje ovaj narod , jer mu ke to jedini adut da opstaje na vlasti. Imam blizu 80 godina i u zivotu san sretao traznorazne lazovcine i hohstaplere, ali ovakav se srece jednom u zivotu i vise nikada. On bi trebalo da odrzava kurseve za lazove i prevarante.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *