Борисова косовска клетва

Пише Никола Врзић

Пошто ће „Србија у једном тренутку морати да призна Косово, ако хоће у ЕУ“, како нам је то ове среде отворено саопштио Жан Аселборн, министар спољних послова Луксембурга, а Борис Тадић у Немачкој истог дана поручио да „за Србију чланство у ЕУ нема алтернативу“, значи ли то да је једина још неокупирана, слободна Србија, она која је на северу Косова ограђена бодљикавом жицом НАТО-а, којом не командују ни Тадић, ни ЕУ, ни НАТО? Или само још Тадић није обавештен о косовском услову који чланство у ЕУ носи са собом…

[restrictedarea]

Четири и по сата покушавао је Борис Тадић у недељу увече да убеди Србе са севера Косова, председнике општина Лепосавић, Звечан, Зубин Поток и Косовска Митровица, да прихвате захтеве Европске уније и НАТО-а, ЕУЛЕКС-а и КФОР-а, јер су то и његови захтеви. Тражио је да се „у најкраћем року омогући нормално снабдевање јединицама КФОР-а и у ту сврху и њихово несметано кретање, и да се омогући несметано кретање ЕУЛЕКС-а по путевима на северу Косова, уз услов да не превозе припаднике приштинских институција“. И председници општина учинили су најгоре што су могли да (му) учине. Прихватили су његов захтев, баш онако како га је он формулисао; изразили су спремност да „у најкраћем року обезбеде слободу кретања КФОР-у“, као и „спремност да омогуће слободу кретања и за ЕУЛЕКС, ако државни врх издејствује гаранције од те мисије да неће превозити службенике косовских институција“. И Борис Тадић сада мора нешто да учини; да истраје на свом услову и тиме се супротстави најновијем захтеву Европске уније и НАТО-а, ЕУЛЕКС-а и КФОР-а, а то је „безусловна слобода кретања за све грађане и међународне мисије“ или да испуни овај захтев ЕУ и НАТО-а упркос свом услову и Србима који су његов услов подржали, па му чак и поверили да он лично поради на његовом испуњењу. Ех, колико би му лакше било да су га четворица председника општине одбила, и тако му пружили изговор да их, заједно са онима који су их изабрали, откачи као и све остале екстремисте који још мисле да је Косово покрајина у Србији. Или је, пак, Борис Тадић изабрао трећу варијанту? Да уцени челнике српских општина на северу Косова и натера их да сами уклоне барикаде. На шта су они у среду поподне, да покажу своју добру вољу, поновили понуду КФОР-у да пропусте његове конвоје за снабдевање војника на Јарињу и Брњаку.
А после ове уцене, свог излаза из ступице, Тадић је, да предахне, побегао у покрајину у којој је добродошао, у Баден-Виртемберг. Отишао је баш у Немачку, у земљу чији војници преко нишана гледају у косовске Србе, али мораће отуд да нам се врати.

БАРИКАДЕ ЕУ КАНДИДАТУРИ
Тадићеви захтеви косовским Србима, иначе, упадљиво су до сада пратили захтеве главнокомандујућег КФОР-а, немачког генерала Ерхарда Древса. И што су захтеви, како је време одмицало, постајали већи, више су откривали и своју праву сврху и њихове скривене намере. Најпре је, подсећамо, Древс тражио само слободу кретања за КФОР ради снабдевања своје војске, заробљене на Јарињу и Брњаку сопственом бодљикавом жицом, па је то од побуњених Срба затражио и Борис Тадић („Председник Србије Борис Тадић поручио је Србима са севера Косова да је Београд чврсто уз њих, али да истовремено мора да се пронађе решење за пролазак КФОР-а кроз барикаде“, јављено је прошле среде). Срби су те исте среде КФОР-у одговорили да може да прође, али им је КФОР онда рекао да са њима мора да прође и ЕУЛЕКС. Па је то од Срба затражио и Тадић (при чему је између њега, председника Србије, и оних који Србе ограђују жицом од Србије, и пуцају на њих бојевом муницијом, остала само та ситна разлика, онај „услов да не превозе припаднике приштинских институција“, и за тај су се услов Срби са севера Косова сад ухватили као за своју последњу везу са Тадићевим Београдом). КФОР је, међутим, ове недеље и то одбио, и затражио да се барикаде потпуно уклоне и за међународне организације и за све грађане, па и Тачијеве царинике, откривајући тиме да се под кринком „слободе кретања“, заправо, крије покушај увођења власти независног Косова на читавој територији покрајине. Као што је, уосталом, рекао и Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење: „Област северно од Ибра је део Косова, које је по Међународном праву, тачније Резолуцији 1244 Савета безбедности, дефинисано као један правни ентитет“.
Између независног Косова, и српског Косова, тако, остале су да стоје још само барикаде у четири северне општине; оне стоје и између „примене досад постигнутих споразума у дијалогу Београда и Приштине“, како стоји у Мишљењу Европске комисије о кандидатури Србије за чланство у ЕУ, и одлуке о додељивању тог статуса кандидата за ЕУ 9. децембра. Не буде ли примене „досад постигнутих споразума“, а међу њима је и о царинском печату који не може да се примени све док Срби држе барикаде ка Јарињу и Брњаку, ништа од статуса кандидата. Шта ће учинити Борис Тадић? Хоће ли стати на српске барикаде или ће их лично порушити?
Одговор је, нажалост, болно очигледан. Нема изненађења. Јер, реч је о логичном наставку политике пузајућег признавања независности Косова, која је започела још приликом потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, 29. априла 2008. године, који је Србији наложио да успостави добросуседске односе са Косовом. Да се понови, да се не заборави: убрзо после ССП-а пристали су и на ЕУЛЕКС, мисију ЕУ предвиђену планом Мартија Ахтисарија о надгледаној независности Косова. Па су одустали од наставка преговора о статусу Косова, а преговоре које имамо да водимо, преговоре о „техничким питањима“, узели су од Савета безбедности Уједињених нација, где српски суверенитет над Косовом има заштиту Русије и Кине, и пребацили их у окриље Европске уније, која тај суверенитет отворено крши. Следећа фаза у откидању Косова од Србије наступила је договором о царинском печату независног Косова; да се Београд питао тај печат би се већ увелико ударао и на Јарињу и Брњаку, али није се питао. Срби са севера Косова спречили су летос, неочекивано, ноћни препад Тачијеви специјалаца на ова два прелаза. Подигли су барикаде и затворили Јариње и Брњак, зауставили КФОР, ЕУЛЕКС и косовске царинике, и својом упорношћу натерали Тадићев Београд да их подржи. Макар на речима, пошто његова дела говоре нешто сасвим друго.

ПСИХОЛОШКИ РАТ
Тадићев Београд, наиме, покренуо је, у спрези са НАТО-ом, медијско-пропагандни, психолошки рат против Срба на барикадама, не би ли међу њих унео смутњу која ће разорити њихово јединство. И тако олакшати немачким „јазавцима“, оклопним возилима за уклањање препрека, да ослободе пут тачијевцима ка Јарињу и Брњаку и тадићевцима ка ЕУ кандидатури. Једно је с другим, препоруком Европске комисије, нераскидиво повезано. А Срби су, преокретом своје судбине, од клетве цара Лазара која их је обавезивала на јединство у одбрани Косова („Ко је Србин и српскога рода, а не дош’о на Бој на Косово…), доспели до клетве Бориса Тадића.
Тадић, наиме, уноси смутњу тако што покушава Србе са севера Косова да завади по партијама – „Захтевам од локалних лидера да доносе одлуке које се тичу искључиво виталних интереса грађана и доприносе очувању нашег народа на Косову, а не интересима њихових страначких шефова који и ово питање дневно-политички инструментализују у сврху неких будућих избора“, саопштио је прошлог четвртка – иако су само дан раније одборници свих партија, па и његове, из четири северне општине једногласно, сложно, рекли „не!“ његовој досадашњој косовској политици. На Тадића се надовезује Борко Стефановић, рекавши да „многи од тих захтева изнетих на Скупштини нису реални и представљају политички став Демократске странке Србије и Српске напредне странке“, а затим и Горан Богдановић, министар за КиМ, тврдњом да председници општина „једно причају на састанку, друго медијима, а треће народу“. Порука коју народу, народу који је по зими и киши окупљен на барикадама, сва тројица шаљу јесте да не верују својим лидерима, зато што их лажу и зато што не раде у њиховом интересу већ у интересу партијских шефова. Паралелно с овим уношењем смутње међу косовске Србе, у медијски рат укључује се и НАТО пропаганда. „Административни прелаз Брњак у потпуности је отворен за све врсте саобраћаја. После разговора са командантом снага КФОР-а које се налазе на Капији 31, грађани су сами уклонили барикаду, па је самим тим овај прелаз у потпуности отворен за саобраћај свих возила“, лаже у понедељак, у изјави за „Б92“, Уве Новицки, портпарол КФОР-а. А пошто су грађани, већ сами уклонили барикаде, они који су на барикадама остали су криминалци и шверцери, „откривају“ наредних дана „Њујорк тајмс“, „Блиц“ и „Б92“, дајући тиме оправдање за евентуалну насилну акцију КФОР-а. Ове среде, најзад, праву пометњу изазива информација да су челници четири општине одлучили да КФОР-у отворе безусловни пролаз, чиме би барикаде биле потпуно обесмишљене, иако им је на састанку само конкретизована већ постојећа, и већ одбијена, понуда пропуштања конвоја са храном, водом и горивом…
Но, о Тадићевим нечасним косовским намерама не сведочи само подли психолошки рат за српску неслогу. Обратите пажњу: председник Србије престао је чак и да говори да Србија никада неће признати независност Косова. Почео је сасвим неодређено да прича о „заштити виталних националних интереса“ на Косову, о још мање одређеном „решењу за Косово уз признавање легитимних интереса и Србије и косовских Албанаца“, али да „Србија никада, ни експлицитно, ни имплицитно, неће признати Косово“ одавно није поновио.

И ИМПЛИЦИТНО И ЕКСПЛИЦИТНО ПРИЗНАЊЕ КОСОВА
Зато што је од Србије затражено и једно и друго. У препоруци за додељивање статуса кандидата затражено је да се српске барикаде уклоне и да се Тачијеви цариници доведу на Јариње и Брњак, чиме ће „држава“ Косово бити заокружена. То је, сасвим јасно, формулисао Јелко Кацин, специјални известилац Европског парламента за Србију: „За стицање статуса кандидата неопходно је да Влада Србије јасно позове на уклањање барикада на северу Косова, без чега нема примене договора о царинским печатима“.
Наравно, то је само увод у оно што треба да уследи, пошто је у препоруци за почетак преговора о кандидатури затражено да имплицитно признамо независно Косово. То је крајње отворено признао и Ласло Варга, председник Одбора Скупштине Србије за европске интеграције: „Уколико се ти критеријуми или услови правилно протумаче, онда тешко може да се тумачи да су статусно неутрални. Уколико је једно од питања које морамо да решимо и питање закључивања Споразума о енергетској заједници, то практично значи да ће Србија морати један мултилатерални, међународни или међудржавни споразум да закључи са делом своје територије. Јер тешко могу да прихватим да ће, после свега што се десило, неко у Приштини прихватити да њихове власти не буду потписници Споразума. Косово сада није део те енергетске заједнице, јер се годинама води спор око тога ко ће бити потписник, пошто УНМИК више није оперативан као што је био када је потписиван Цефта споразум. Код тог питања је тешко наћи средње решење – или ће се прећи црвена линија, или неће. Други услов је функционисање ЕУЛЕКС-а на целој територији – то значи и функционисање правосудног система на целој територији Косова (…) Србија би требало да прихвати да се започне враћање законитости у северномитровачком Суду и да у пракси почне примена закона које је усвојио косовски Парламент“.
А на каквом ће, тек, искушењу Тадићева власт бити на пролеће, када буду расписани и парламентарни и локални избори. Хоће ли се гласати и за одборнике у Косовској Митровици, Лепосавићу, Зубином Потоку и Звечану? Распуштање тих, „паралелних институција“ у четири општине на северу Косова, немачка канцеларка Ангела Меркел још у августу је и јавно, пред новинарима, затражила од Бориса Тадића. Тадић је то, ове среде у Штутгарту, назвао „неспоразумом“.
Има ли сличног неспоразума и око онога што нас чека даље на нашем путу без алтернативе, том путу у ЕУ који не води никуда? „Србија ће у једном тренутку морати да призна Косово ако хоће у ЕУ“, рекао је „Вечерњим новостима“ Жан Аселборн, министар спољних послова Луксембурга. „Преговори ће вероватно бити потребни пре коначног признавања Косова од стране Србије, али мислим да ће временом бити неминовно да Србија призна Косово као независну и суверену државу.“
Истовремено са овим, најјаснијим могућим разјашњењем будућности Србије ако настави да иде ка ЕУ, из Штутгарта је стигао и одговор председника Србије. Он је „поновио да за Србију чланство у ЕУ нема алтернативу“. Па је додао и да му смета што га пореде са Џорџом Клунијем, и да га „никако не треба гледати као глумца, јер би то било веома опасно у политици“. Не – наставио је да објашњава да није опасан као Клуни – „ја сам психолог у политици који веома пуно ради на помирењу“. И закључио да се залаже и за помирење на Косову, да се не одриче легитимних интереса Србије на Косову (што год му то значило), али „истовремено признајем и легитимитет албанских интереса – у овом оквиру можемо да нађемо решење. Да се тако нешто може постићи, показује наша политика помирења са Хрватском и Босном“. Истог дана, косовски министар полиције Бајрам Реџепи најавио је да ће приштинске власти улетети на север Косова, да поруше барикаде и да похапсе лидере српског отпора… После тога ће Тадић, неометан, моћи да пређе преко Јариња или Брњака, и помири се са Косовом као са Хрватском и Босном.

[/restrictedarea]