BOBI FIŠER „Ludilo“ jednog genija

Piše Vladislav Panov

U dokumentarnom filmu o legendarnom šahovskom šampionu Bobiju Fišeru „Bobi Fišer protiv sveta“ sveprisutna politika konfrontacije između istoka i zapada i dalje, kao što je to bilo i nekada, isključuje bilo kakvo nastojanje za razumevanjem šahovskog genija

Ovog leta je zahvaljujući dokumentarnoj produkciji moćnog koncerna „HBO“ svet bio ponovo u sukobu sa najčuvenijim šahovskim majstorom svih vremena Bobijem Fišerom (1943-2008). Samo preko filma o njemu, naravno, koji je sasvim adekvatno naslovljen „Bobi Fišer protiv sveta“. Devedesetominutni dokumentarac o pokojnom šahovskom geniju je ponovo izbacio na svetlost dana čoveka koji je promenio sve kada je reč o šahu i borbi za primat u ovom sportu.

KAO U PROFESIONALNOM BOKSU
Nikada pre, ali ni posle, svet nije tako bio opčinjen ovom igrom, niti je na takav način obožavao njegovog velemajstora broj jedan. Nikada ranije, kao ni posle, upravo zahvaljujući Fišeru, svet nije tako dobro bio obavešten o zvezdama ove igre. Šah su s pravom poredili sa profesionalnim boksom. Protagonisti i jedne i druge borbe su bili medijske zvezde bez premca, rame uz rame sa holivudskim. Šou biznis i mediji su Fišera i njegove protivnike pretvorili u zabavni materijal u kojem su uživali milioni ljudi širom planete. Istorijska borba za svetsku titulu između Fišera i Borisa Spaskog krajem leta 1972. godine je jedan od najpraćenijih televizijskih spektakla ne samo tog vremena, već i od kada je malih ekrana. Bio je to dvoboj ne samo dve škole šaha, dva shvatanja života i šahovske teorije, pa i filosofije, već i politički rat između hladnoratovskih blokova koji je baš u to vreme bio na vrhuncu. Borba za prestiž između istoka i zapada (Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država) dosegla je vrhunac upravo na šahovskoj tabli u Rejkjaviku na Islandu, ispred koje su sedeli Spaski i Fišer. Mnogi će se i danas zakleti da nikada nije bilo uzbudljivijeg šahovskog dvoboja za titulu. Sama ta priča, o tom šahovskom sudaru dve velesile, kako direktnih protagonista, tako i ideologija koje su hteli ili ne predstavljali, mogla je da ispuni nekoliko dokumentaraca koji ostavljaju bez daha.

NERAZUMEVANJE „IDOLA FIŠERA“
Ali, ovaj film, delo vrlo cenjene američke autorke Liz Garbus, pretplaćene na najprovokativnije svetske teme, koja se uzdigla čak i do nominacije za Oskara, nije poklekla pred neodoljivošću teme dvoboja Spaskog i Fišera i sasvim „hladne glave“, profesionalno, odradila je život najkontroverznije javne ličnosti od kada je javnih ličnosti i modernih medija koji ih pretvaraju u osobe pogodne da postanu svačiji idoli. U njenom filmu kao da nema mesta za „idola Fišera“. On je pokazan, delom uz pomoć komentara šahovskih velemajstora, od kojih dobar deo nije bio njegov savremenik ili s njim nije dolazio u takmičarski dodir (šta, recimo, među tumačima onog vremena i značaja pojave Fišera traži Gari Kasparov, tim pre što je iz neobjašnjenog razloga iz filma u potpunosti izostao bilo kakav komentar Spaskog?), a mnogo više preko obimnog kolaža televizijskih i filmskih snimaka iz raznih perioda života ovog bizarnog šahovskog genija.
Ovo jeste film o jednom izuzetnom talentu, ali je, ipak, hteli to autori filma da priznaju ili ne, odnosno bez obzira na to da li su u priču o Fišeru ušli zbog Fišera ili iz drugih razloga, ovo još jedan ambivalentni politički komentar. Rat bez milosti i predaje koji se neprestano vojuje između Rusije i Amerike, i suštinski se nikada nije ni prekidao, ako se poslužimo nadahnućem obimne paranoje protagoniste ovog filma, aktuelan je i danas. Tako se i ovaj film može protumačiti kao njegovo svojevrsno, vrlo suptilno oružje. Fišer je posle osvajanja šahovske titule i njenog gubljenja nepune dve godine kasnije, postao protivnik broj jedan Amerike i njenog totalitarnog režima. Prvi veliki buntovnik s razlogom, intelektualac s brojnim manama, ali najpre pionir ogromnog pokreta koji se partizanski bori protiv mnoštva zamajaca moći unutar američke mašinerije političkog i svakog drugog zla. Fišer je decenijama pre svojih današnjih istomišljenika izgovorio sve njihove bojazni, spoznaje o strašnim zaverama i zastrašujućim zločinima koji su počinjeni svetu navodno u ime demokratije. Kao i u šahovskoj teoriji Bobi Fišer je i u teoriji političkih zavera bio van svog vremena i zato je maliciozno  „čitan“ i prihvatan. Medijski je naštelovan kao ekscentrik, pa i kao izgubljeni ludak, kakav je bio za skoro sve američke medije, posebno pošto je posle čuvenog ponovnog susreta sa Spaskim, na dvadesetogodišnjicu od originalne borbe za titulu, organizovane u umirućoj i sankcijama okovanoj Jugoslaviji, postao i legitimna meta za odstrel. Zanimljivo je da je pominjanje Jezdimira Vasiljevića i njegovog „Jugoskandika“, iz kojeg je finansiran dvoboj oronulih eks-šampiona, vredan čak pet miliona dolara, u filmu potpuno izostalo. Ali nije i pljuvanje Fišera ispred kamera, na dokumentu američkih vlasti kojim ga obaveštavaju da kršenjem sankcija postaje kriminalac koga u Sjedinjenim Državama čeka desetogodišnji zatvor i višemilionska globa.

BRZO ZGASLA KOMETA
Posle tog meča, 1992. godine, održanom na Svetom Stefanu i u Beogradu, Fišer je svoju mržnju protiv Amerike i Jevreja, kao glavnih krivaca za sve zavere na svetu (nije mu u toj ogromnoj mržnji nikada smetalo što je i sam Jevrejin), intenzivirao, a u Ameriku se više nikada nije vratio. Prihvaćen je i s počasnim pasošem dočekan na Islandu, a živeo je izvesno vreme kao emigrant i u nekim drugim zemljama (Mađarska, Filipini). Umro je, takođe daleko od rodne grude, u Rejkjaviku, s islandskim pasošem, zasluživši tugu brojnih poklonika širom sveta protiv koga se, navodno, kako tvrde autori ovog filma, borio.
Film „Bobi Fišer protiv sveta“ sve to pominje, ali ostaje na faktografskom ređanju datuma, mesta i mišljenja ljudi koji su ga poznavali ili su samo možda bili upoznati sa komplikovanom enigmom zvanom Fišer. Ta enigma, međutim, nije uopšte rasvetljena. Fišer je u ovom filmu zapravo predstavljen kao kontroverzna, neotesana i svojeglava osoba, neizmerno kapriciozna i, zapravo, tokom najvećeg dela života teško psihički bolesna. Fišerovo navodno ludilo nije čak ponuđeno kao jedno od mogućih objašnjenja svega onoga što je radio i govorio. Ne, on je za autore ovog filma paranoidni ludak i u dobro montiranom kolažu njegovih izjava možete pronaći sve „dokaze“ da je mentalno zdravlje šahovskog genija bilo neizlečivo narušeno i da se s godinama sve više pogoršavalo. Uostalom, samo bi ludak mogao da mrzi i kritikuje Ameriku i da s neskrivenim ushićenjem slavi, recimo, napad na nju 11. septembra, zar ne? U svim tim pričama o „ludom šahisti“, koji se, eto, tokom života borio protiv celog sveta, najmanje je prostora ostavljeno za šah. Svet šaha je imao svoju kometu neizmerne svetlosti. Ali, avaj, brzo zgaslu. Ona je ostala neotkrivena i neshvaćena. A takva je i posle ovog filma koji Fišera nanovo šablonski tretira kao žrtvu sopstvene mentalne pogrešnosti, pa i nakaradnosti, a ne kao primer trijumfa izuzetnosti.

2 коментара

  1. Politicki svesni

    Bobi Fiser je principijelista, zastitnik slabijih i dokazani prijatelj u nevolji. Rizikovao je svoju karijeru oglusivsi se o sankcije nametnute Jugoslaviji, igravsi na turniru u nasoj zemlji.Podsecam citaoce da je Bobi Fiser 1992. igrao revanš protiv Borisa Spaskog na Svetom Stefanu i u Beogradu i pobedio. Iste godine zbog kršenja sankcija nametnutih Jugoslaviji zabranjen mu je povratak u US. Kada je on bio u nevolji, koliko je meni poznato, (izmedju ostalog i) zbog toga sto se zbog nase zemlje suprodstavio mocnim i udruzenim zemljama, DOS-ovska vlast nije mu pruzila azil. To je ucinile druge zemlje koje su, iako saveznici US, iskazale mnogo vise duse od Srbije. Srbe, naravno ne zanima i ner reaguju ni kada se direktno sece grana na kojoj sede, a pogotovo ne zbog principa. Ni Gadafiju nisu ponudili azil. Time su celom svetu pokazali da im nikada nikakvo dobro ne treba uciniti, niti pomoci u nevolji i da nisu iskreni prijatelji. Ne treba se stideti svojih prijatelja koji se nas nisu stideli onda kada je veci deo sveta okretao glavu od nas i ne napustati ih u njihovoj nevolji.
    Slava ti Bobi i hvala na svetlu kojim si u tamnim vremenima obasjao nase duse.

  2. Politicki svesni

    Bobi Fiser je principijelista, zastitnik slabijih i dokazani prijatelj u nevolji. Rizikovao je svoju karijeru oglusivsi se o sankcije nametnute Jugoslaviji, igravsi na turniru u nasoj zemlji.Podsecam citaoce da je Bobi Fiser 1992. igrao revanš protiv Borisa Spaskog na Svetom Stefanu i u Beogradu i pobedio. Iste godine zbog kršenja sankcija nametnutih Jugoslaviji zabranjen mu je povratak u US. Kada je on bio u nevolji, koliko je meni poznato, (izmedju ostalog i) zbog toga sto se zbog nase zemlje suprodstavio mocnim i udruzenim zemljama, DOS-ovska vlast nije mu pruzila azil. To su ucinile druge zemlje koje su, iako saveznici US, iskazale mnogo vise duse od Srbije. Srbe, naravno ne zanima i ner reaguju ni kada se direktno sece grana na kojoj sede, a pogotovo ne zbog principa. Ni Gadafiju nisu ponudili azil. Time su celom svetu pokazali da im nikada nikakvo dobro ne treba uciniti, niti pomoci u nevolji i da nisu iskreni prijatelji. Ne treba se stideti svojih prijatelja koji se nas nisu stideli onda kada je veci deo sveta okretao glavu od nas i ne napustati ih u njihovoj nevolji.
    Slava ti Bobi i hvala na svetlu kojim si u tamnim vremenima obasjao nase duse.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *