Andrić, Njegoš i kosovska misao

Piše Dragan Hamović

U Herceg Novom je, upravo na poluvekovnu godišnjicu vesti da je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, i na 160-godišnjicu od upokojenja Vladike Pesnika, Srpsko kulturno-prosvetno društvo „Prosvjeta“ priredilo naučni skup „Njegoš i Andrić“, skoro preću­tan od medija u Crnoj Gori i Srbiji

U podrobnoj studiji o međuratnom pripovedačkom opusu Iva Andrića, Nikola Mir­ković (1938) isti­če do beziz­laza zaoštrenu pripovednu sliku čoveka u svetu, neiz­drživu suprema­ciju zla što pritiska Andrićeve junake i junakinje, osobito u prozama vremenski naj­bližim pisanju studije („Pripovetke“, 1936), prozire u tak­voj rubnoj situ­aciji nuž­nost raz­rešenja ili makar preokreta. Nadomak ništavila i apsurda Mirko­vić moguć­nu tačku oslonca prepoznaje u tek objavljenom eseju („SKG“, 1937), drugom po redu i najz­načajnijem Andri­ćevom radu o Njegošu, pod naslovom „Njegoš kao tragi­čni junak kosovske misli“: „Jednog takvog čoveka koji je ’napukao’ u borbi, ali nije podlegao, Ivo Andrić je našao na domaćem tlu, i načinio od njega skoro neki sim­bol naše isto­rije i sudbine (…) Njegoša, koji se do smrti borio i nosio sa spolja­šnjim i unut­rašnjim zlom, oli­čenim za njega u Turcima, neslozi i nedosti­živosti ideala, ali koji je sav priti­sak zla uspeo da uzvrati prkosom umetničkog stvaranja i umet­ničkog uobličavanja svojih strašnih vizija, uobličavanja u formu koja je daleko iznad sva­kog povi­janja, svake mekoće i slabosti“. Andrić u saučesni­čki izvede­nom portretu Njegoševog udesa i vre­mena, kao i zaveta kojem je sledo­vao, iznalazi i model koji mu je nedostajao u suočenju sa izazovima ličnih i epohalnih egzisten­cijalnih pre­preka. Pomenuto Andrićevo čitanje Njegoša nije samo ključni iskaz njegovog opre­deljenja za kulturu i tradiciju koju nedo­mašiva epska paradigma srp­ske umetničke književnosti oličava i sobom sažima, nego je Njegošev slučaj bio slika i prilika Andrićevog poimanja i svoga i čovečanskog poziva.

[restrictedarea]

NOSITI IDENTITET
Možda se Andrićeva autopro­jekcija najbolje zapaža u poznijem napisu „Nad Njegoše­vom pre­pis­kom“ (1963), gde u deonici koju navodimo iskazuje model za koji slobo­dno možemo reći da proističe iz najdubljeg ličnog stava ili barem težnji: „Pažljivim čita­njem može se u prepisci poslednjih godina, ličnoj kao i zvaničnoj, jer one ostaju i dalje povezane, prime­titi neka rezignirana odlučnost. To je snažna i muška rezig­nacija čoveka koji je bez iluzija, ali rešen da vrši svoju dužnost do kraja, čoveka koji prima svet takav kakav je, jer ne može drukčije, ali i koji se ne plaši da u tom svetu vidi sve stvari onakve kakve jesu, i da ih nazove pravim ime­nom“. O kome pisac ovde svedoči, o Njegošu ili sebi samom? Andrić, dakle, na egzemplaru Njegoša kao zatočnika „tragične kosovske misli“, tragi­čne jer je podvižnička, a ne zato što je besmislena ili bezrazlo­žna, prećutno zas­niva upo­rište u svagdašnjoj, pa i savremenoj poziciji pojedinca, za koju smo odne­kud bili poverovali da je posebna i bitno drugačija od one u istoriji. Znamo da je moderni, u misaone fikcije zarobljeni narcistički um neizbežno došao do tačke apsurda, do koje u svoj kobni čas dolaze i Andrićevi likovi, odeveni u nošnje bosanskih ljudi iz (ne uvek jasno određenog) prošlog vremena. Andrić, pri svemu tome, upošljava paradok­salni smisao jed­nog od najistaknutijih Njegoševih stihova, koji je nazivao jedin­stve­nom „strašnom lozinkom“ („Neka bude što biti ne može!“), stanovište što ga je nazvao, takođe paradoksalno, „pozi­tivnim nihilizmom“. „Bez toga upornog negiranja stvarno­sti i očevidnosti“, veli Andrić u svakako centralnom mestu eseja „Njegoš kao tra­gični junak kosovske misli“, „ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdu­bljeg kolektiv­nog ose­ćanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobo­đenje, od Karađorđa, pa do najnovijih vremena“. Kao što se na ličnom planu Andri­ćevo pojedinstvo poistovećuje sa Njegoševim u opisanom tra­gičkom sižeu, tako je i pokosov­ska srpska istorija, sva od borbene težnje za slobo­dom, zadobila značenje univerzalnog obrasca postojanja. Zar nam, danas i juče, ne odzvanja u sluhu stalno pozivanje na realnost, što domaćih, što uvoznih savetodavaca našeg odsvud zatisnutog naroda? Realnost se stvara i menja, i ne traje večno, zaboravljaju da i to kažu. Ali srpska kultura zna šta je i kako je, i zato se na njeno pamćenje toliki svesno i obrušavaju.
U svedenom opisu čoveku nametnutog zadatka, iz besede „O priči i pri­čanju“, Andrić izdvaja kratku odrednicu: „Nositi identitet.“ Identitet kao oslo­nac i putokaz, ali i kao teret – kao i sve što počiva na ljudskosti – bio je spasonosno rešenje za dozre­log i svakojakim iskustvima ophrvanog Andrića. Taj oslonac i taj teret, posle pomno i asketski izvedenog tragalačkog puta u lirici i prozi, našao je Andrić i, kako rekosmo, oličio u Njegoševom liku, u kojem se prela­maju i lična i kolektivna borba neprestana, živa slika egzistencije same. Na širem planu, pitanje svoje matične pripadnosti rešio je Andrić opredeljenjem za srpsku kul­turu, što delatno baštini svečovečanske vredno­sti u sopstvenoj isto­rijskoj pre­daji, a čiji je sukus sadržan u narodnoj epici kojom je određen ne samo Njegoš, nego i toliki borci i pregaoci pre i posle njega, kao i trpljeni­čku i, pored svih izazova i posrtanja, postojanu samosvest srpske kulture. Zato su sledeće Andrićeve reči o Njegošu, napisane prigodnom prilikom, mnogo više od prigodni­čki pojačanog slova, štaviše prigoda je očito iskorišćena da se potvrdi jedno tvrdo uve­renje: „U našim putovanjima po svetu i po knjigama Njegoš nas nije nikad potpuno napu­štao. U trenucima kad smo mislili da smo najdalje od njega, on bi se odjednom pojavio, ne kao priviđenje, nego kao živa snaga, kao glas krvi i stvarnosti koja postoji i dej­stvuje i kad nevidljiva ćuti“.
U tom pogledu, Andrićeva „kosovska misao“ u pris­nom je saglasju sa koncepcijom Branka Lazarevića o „tri najviše jugo­slovenske vre­dnosti“, među kojima su narodna epika i Njegoš (uz pridodatog Meš­trovića), po kome te vrednosti spadaju „u opšti i zajednički fond manifestacija ljudskog duha koje je svet oglasio za najviše, najšire i najdublje“, „vidovdanskoj etici“ i hristo­sofskoj srpskoj povesti Miloša Đurića, kao i opisu „kosovskog oprede­ljenja“ Zorana Mišića da je ono „onaj posle­dnji, besprizivni odgovor kojim se odgo­vara na pitanje o smislu čovekovog posto­janja“. Mimo svake parohijalne uskogru­dosti pomenuti autori upućuju na univerzal­nost zalaganih vredno­sti, čija je osnova, razume se, nacionalna.

OSTATI ONO ŠTO JESI
U otužne činjenice naše novije kulturne istorije i ideolo­ški pometene svesti, nasuprot samosvesti koju je upravo Andrić (koji je rođenjem i poreklom imao i drugog, probitačnijeg izbora) pregnantno i razumevajuće opisao kroz portret Njegoša, pripada i okolnost da su čak i priređivači od znanja i ugleda, svojevre­meno, u priređivačkim napomenama uz Andrićevu esejističku knjigu, što počinje „Njegošem kao tragičnim juna­kom kosovske misli“ morali da brane piščev zreli stav od njega samog, sa pozicije tada­šnje idejne pravovernosti, istržući ga, ne bez muke, iz navodnog konteksta međuratne „nacionalističke“ kampanje „kosovske mito­logije“ označene kao „izobličena romanti­čarska fikcija“. U novije vreme, opet, bez rečenih opterećenja, u punom je značenju vred­novan Andrićev esej i stanovište obrazloženo njime. Tako, Rajko Petrov Nogo akcentuje istančana mesta u Andrićevoj prozi, stavljajući u prvi plan Andrićeve „ljude iz naroda“, zajmeći i uopštavajući piščevo određenje iz jednog opisa u „Travnič­koj hronici“, nazivajući ih „brižnim ljudima“. Kako Andrić, pripovedački delatno, ispunjava svoje posta­vke o „tragičnoj kosovskoj misli“, u čijoj se senci odvija istorija našeg naroda? Kao što je epskog Đerzeleza skinuo sa konja da ga prikaže u ljudskoj kom­plikovano­sti i slabosti, tako je Andrić postupao i na građi „kosovske mitologije“. „Upravo je on jedin­stveno prizemljivao i mitove i legende“, napominje Nogo podvlačeći upo­trebnu vrednost predanja u modernom pripovedanju, „dajući ih u svirepom, životno real­nom okviru, žestoko demistifikujući ono što je u njima i lažno i naivno. Ali sa onom, takođe jedinstvenom, mitotvoračkom, mitopejskom snagom koja od zrnaca istine u tim stoljećima slaganim legendama uspijeva satvoriti novu, skeptičkoj svijesti uvjer­ljivu, modernu priču-mit, bez koje je svaka književnost tek puka brb­ljarija“. Zato u prob­ranoj deonici iz „Travničke hronike“, o dvojici osuđenika na vešanje, nema „obligatnog dinarskog patosa“ – nego realnog, ali zato dubinski uzvi­šenog podviga „brižnih ljudi“ „sa jednakim izrazom čudne zbunjene nelagodnosti“ koji ne izražava „ni strah, ni hrab­rost, ni oduševljenje, ni ravnodušnost“.
S druge strane, nešto drugačiji primer iskazuje scena pogubljenja Nedeljka Đukano­vića iz priče „Rzavski bregovi“ (1924). Lik povaro­šenog trgovca drvetom i life­ranta, u priču uvedenog kao pobornika „mudre neutralno­sti“ u neizvesnosti početka Prvog svetskog rata na srbijanskoj granici, suočen s neizbe­žnom i nedostojnom smrću, uspravlja se pred socijalnim talogom što je dočekao „svoj vakat“, i sam polazi pod konopac, gazdinskim „gnevnim korakom“, „kao što je poslije kakve svađe u čaršiji izlazio iz dućana“. „Bezbeli; nema više Srbije“, likuju šuckori, na šta Nedeljko odgovara iz osnove duboko usađene narodne samosvesti: „Srbija je bila i biće opet, a vi ćete ostat Cigani k’o i bili“. U red bizarnosti proisteklih iz nepojm­ljive stvar­nosti rajinskog bezuslovnog otpora, možemo ubrojiti i pripovedačev iskaz u pri­zoru kada kulučari u poznatoj sceni romana „Na Drini ćuprija“ napeto posmat­raju dželate kako obilaze na kolac nabijenog Radisava: „Već po načinu kako su se na obalu spu­stili i prošli ćutke između zaposlenih ljudi, svi su shvatili da je seljak izda­hnuo“. Potom sledi rečenica, čiji se užasavajući paradoks sasvim uklapa u nesva­kidašnju optiku „tragične kosovske misli“: „I svi su Srbi osetili neko ola­kšanje, kao nevid­ljivu pobedu“. U krajnjoj nemoći, i skraćivanje perverznog uži­tka turskim mučiteljima može se uzeti kao zaumna, „nevidljiva pobeda“, kojom Andrić iskup­ljuje, nadilazi straho­tnu sliku mučeničkog kraja.
Kada svodi vekovno, zamršeno pitanje odnosa prema imperijalnom pritisku što hoće sve da podvlasti, ne samo u materijalnoj nego i u duhovnoj sferi, na prosto objaš­njenu razliku između dva antipoda u „Omer-paši Latasu“, naslovnog lika i kneza Bogdana Zimonjića, Andrić sleduje paradigmi datoj u Njegoševom „Gorskom vijencu“, u opreci nepomirljivih gledišta Mustaj-kadije i crnogorskih glavara, jer je, po istoj matrici, uspostavljeno slovo razlike između paše ambicioznog konver­tita i gatačkog kneza, upor­nog nosioca predačkog zaveta i duga: „Tako su se merila i nosila ta dva čoveka, od kojih jedan, Omer, želi sve što čovek može postati, i što ga podiže u očima sveta, a drugi neće ništa do samo da bude i ostane ono što je“. Na jednoj strani „zemaljsko veselje“, „banja slatka ljudskoga života“, a na drugoj prista­nak na oskudicu, tesnotu i mukotrpnu askezu „bez drugoga sjaja“, kako kaže Andrić u eseju o Njegošu, „osim unutarnjeg“. Nije takvo životno načelo („ostati ono što jesi“) samo Zimonjićevo, Andrić ga prepoznaje i u kolektivnom portretu naših krajišnika, u eseju o Petru Kočiću, čiji esejistički pos­redovan lik takođe nosi beleg autorove neskrivene naklonosti: „Jedino ’na planini i ispod planine’, gde je život ubog i do oporosti jednostavan, moglo se živeti ako čovek želi ostati ono što jeste. To su shvatanja porobljenih, ali neporaženih i neklonulih zajednica i naroda, psihologija revoltiranih ljudi koji nalaze ljuto i gotovo sladostra­sno zadovoljstvo u tome da budu bez potreba, pa i bez najnužnijeg: i kad već ne mogu da postanu ono što bi hteli biti, onda hoće da budu ono što drugi – njihovi tlači­telji – ne mogu nikad biti – siromasi bogati gordošću“.

PAKLENI IZAZOVI KOSOVSKOG OPREDELJENJA
Andriću svojstven postupak moderne reinterpretacije mitova, u ovom slu­čaju kosov­skog mita, nije samo u tragičnom, minucioznom realizmu likova stradal­nika što se opiru tiraniji i drže se svoga – kao Radisav Herak, recimo –  nego i u opisanoj pasivnoj rezistenciji porobljenog naroda, duhovnom otporu oličenom u odricanju od viška, pa i osnovnih potreba. Svo­jevrsnu, čistu parabolu o mukloj složenosti i paklenim izazovima „kosovskog opredeljenja“ u celini nosi Andri­ćeva „Priča o soli“ (1955). Na toj, tanano ispre­denoj priči, zastaćemo da bi se uve­rili u rečenu tezu o „kosovskoj“ para­boli u njenoj osnovi. Priča je locirana u srp­sku porodičnu zadrugu u planini, na čijem je čelu majka, rano obudovela, u doba pos­redno locirano napomenom o nas­tajanju turske čaršije na reci Miljacki. Dramski spregnuta i slo­ženo satkana priča počinje scenom razgo­vora kraj ognjišta, zapravo obzirno, ali tvrdo izrečenog mate­rinskog prekora prema najmlađem sinu. Prekor je upućen njegovoj mladoj ženi jer pričama unosi uzbunu u „ionako zbunjeno selo“, suo­čeno sa izazovom nedostatka soli: „Ko hoće soli, mora da siđe po nju i da je nabavlja od Turaka“. Seljani odbijaju da siđu dole, u tursku čar­šiju što se beli od novih zdanja. Bitni signal pripo­ve­dački glas daje u rečenici što sažima sižejni čvor „Priče o soli“: „Između soli i čoveka, skupe, a neophodne soli i kletog čoveka kome uvek nešto treba, uba­cuje se ko god može i ko god stigne“. Kletom čoveku uvek nešto treba, u tome je iskušenje za svako uverenje. Majstorski vođena priča, u kojoj je sim­bolički semantizo­vana gotovo svaka pojedinost. Uloga čuvaoca predanja, u odsustvu oca, preneta je majci. Ona govori teške reči sinu u vlasti mlade žene „meke i lakome“ – „Isturči se plaho i lakomo“, doziva se Andri­ćeva oznaka s dijagnozom iz „Gorskog vijenca“. U sina majka ne gleda nego u „laki puhor na ognjištu“ i taj detalj ulazi u red suptilnih sredstava opisa. Laki puhor s početka pretvoriće se na kraju priče u pepeo u ognjištu, kojim starica, mentalno zamrla istrajavajući bez soli, u bolesnom zanosu, tim pepelom što joj se pri­viđa kao „izbeljena i usitnjena morska so“ posipa sve unaokolo. Soli solju što je zap­ravo pepeo. I u tabuisanom imenovanju tuđe, turske čaršije, „tamo dolje“, aktivira se arhetipska opreka. Sići dole znači izneveriti, nalog je ostati na stame­noj visini, onde gde jesi, ono što jesi. „Selo ograničava i sma­njuje svoje potrebe, odriče se trampe i kupovine i pro­daje, i svakog posla zbog kojeg valja silaziti u ravnicu, zabranjuje svojima odlaženje ’dolje u novinu’.“ So je ovde takođe dvosmerno značenjski ozra­čena, uporedo u svetlu biolo­ške koliko i duhovne semantike, što se u linijama priče sudaraju na nerazrešiv način. Odsutni Turci suvereno vode infernalnu igru, u kojoj vreme neumi­tno radi za njih. U vođenju priče postupno se unosi rascep, sve veća napu­klina između strogog zaveta starijih i žeđi za opstan­kom mlađih seljana. Raspeće između zakona pre­daka i zakona održanja, kletog čoveka kome uvek nešto treba (a naročito so), Andrić raz­vija i dovodi do granica ljudske izdržljivo­sti i smislenog pokrića takve doslednosti. Lik majke na okvirima priče prima u sebe čitavu tra­gediju imanentne „kosovske misli“, htenja da po svaku cenu osta­nemo ono što jesmo. Ako je na početku simbolizam scene samo naznačen, završ­nica priče je čista simbolička slika, a neverovatno kon­kretna: „I tonući u san, sve se više nad­nosila nad ognjište i ne primećujući kako se vatra gasi, i ne osećajući kako pepeo sipi i teče, ni kako noć prolazi“. Dva sukobljena stanovišta podjednako su motivi­sana, pripovedač ostaje po strani i od jednog i od drugog, ali pov­lašćeno mesto u priči zauzima starica koja je sinovima bila „i otac i majka“, ostajući pos­tojana u „negiranju stvarnosti i očiglednosti“, neosetno klizeći u smrt.
Kao pisac moder­nog doba Andrić nije mogao zaobići ni spornu, poništavajuću stranu „pozi­tivnog nihilizma“ kosovske misli, ali kao mudar pisac i plemeniti zatočnik sve­sno iza­brane srpske kulture i univerzalnih vredno­sti kosovskog mita, zaveta ili opredeljenja, nije mogao da pripoveda­čki ne posvedoči tragični dignitet raz­ličito ispoljenih njego­vih nosilaca.

[/restrictedarea]