Vikiliks i Slovenija: Po naređenju Vašingtona!

Piše Svetlana Vasović-Mekina

Najnovija serija od 38 publikovanih Vikiliksovih depeša samo su još jednom potvrdile kako Ljubljana sa partnerima iz Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država zaslađuje Srbiji amputaciju Kosova

Kada je nemačka kancelarka u Beogradu predsedniku Srbije dala ultimatum u vezi sa Kosovom, Boris Tadić setio se da u pomoć pozove Boruta Pahora, valjda u nadi da će slovenački premijer, posle večere u Beogradu, pokušati da omekša zahteve Angele Merkel prema Srbiji. I zaista, Pahor se u Ljubljani potrudio da udovolji Merkelovoj, ali ne zbog Tadićeve molbe, već da bi se dodvorio šefu države koja je najvažniji trgovački partner Slovenije čija je privreda već tri godine u teškom ropcu.
U šetnji Ljubljanom, dve delegacije, nemačka i slovenačka, naišle su na tezgu punu cveća. Borut, vazda željan da ispadne kavaljer, ponudio se da Angeli kupi kitu cveća. Ona je pristala, a kamere su uhvatile momenat kada se slovenački premijer nespretno latio crnog buđelara i branjevki (lokalni izraz za seljanku koja dopunjava kućni budžet prodajom domaćih rukotvorina na pijaci) pokazao na jedan od manjih buketića, reklo bi se suvog cveća. Uslikan je i momenat još trapavije primopredaje te kite iz premijerskih u kancelarkine ruke. Zato se ne može reći da Pahor nije održao obećanje dato Tadiću – jeste sa Merkelovom razmenio uobičajene stavove o napretku Zapadnog Balkana ka EU, ali je potom istakao da i on, Pahor, ima (poput sad već pokojnog Janeza Drnovšeka) svoj plan za rešenje problema Kosova. Plan se, da ga skratimo na suštinu, sastoji u tome da nezavisnost koju je Slovenija priznala među prvima – ostaje. Štaviše, Tadićev slovenački prijatelj u Ljubljani ne krije da se njegov plan za dogovor između Beograda i Prištine uopšte ne razlikuje od nemačkog.
Pahor je tako potvrdio da Slovenija podržava stav Nemačke, jedino što njegov „plan za Kosovo“ sadrži više „detalja“ i navodno je „promišljeniji“ od onoga koji je Merkelova prethodno predstavila u Beogradu.
Nove Vikiliksove depeše pokazuju nam da ovakav kurs službene Ljubljane prema očekivanjima Beograda nije novost, naprotiv. Pored već poznate izjave predsednika slovenačke vlade Boruta Pahora koji je prilikom posete američkog senatora slovenačkih korena Džordža Vojinoviča te kolege mu Šejhina Ljubljani, izjavio „ako Hrvatska uđe u EU, a Srbija bude izostavljena, čeka nas pakao“. Nove depeše Vikiliksa razotkrivaju još niz zanimljivih podataka o tajnim potezima slovenačkim za račun američkih diplomata, a protivno interesima zvaničnog Beograda.
Sada saznajemo nove detalje i povodom tajnih razgovora na liniji Stejt dipartment-službena Ljubljana, uoči slovenačkog preuzimanja predsedavanja EU, početkom 2008. godine. Da podsetimo, Kosovo je proglasilo državnost netom pošto je Slovenija preuzela vođenje Unije. Uoči preuzimanja štafetne palice predsedavanja EU, Slovenija je od SAD u tzv. „vašingtonskoj depeši“ preko tadašnjeg slovenačkog ambasadora u Americi Samjuela Žbogara i diplomate Mitje Drobniča, dobila precizan spisak zahteva i uputstava kako Ljubljana mora da postupa u vezi sa Kosovom. Između ostalog, američka administracija sugerisala je Sloveniji da Kosovo nezavisnost proglasi u nedelju, na dan kada se Savet bezbednosti UN ne sastaje. Tako je bilo.

SEDENJE NA DVE STOLICE
U slovenačkoj javnosti se pre tri godine, nakratko, a povodom tzv. „vašingtonske depeše“ rasplamsala rasprava da li suverenoj državi priliči da sluša diktat strane sile. Uprkos stavu nekih komentatora da je „vašingtonska depeša“ dokument koji dokazuje skandalozno servilan odnos zvaničnika iz Ljubljane prema Velikom bratu s druge strane okeana, u Ministarstvu spoljnih poslova Slovenije (MSPS), tada pod vođstvom ministra Dimitrija Rupela, zauzeli su stav da je depeša dokaz puke „razmene mišljenja sa diplomatijom SAD“, i ništa više. Najnovija serija od 38 publikovanih Vikiliksovih depeša (sve označene statusom „poverljivo“) nastalih u američkoj ambasadi u Sloveniji dokazuje, međutim, da je Slovenija prilikom proglašenja nezavisnosti Kosova početkom 2008. godine bila puki izvršilac američkih zahteva.
U diplomatskoj depeši s oznakom 09LJUBLJANA215, pod naslovom „Vaš susret sa slovenačkim ministrom spoljnih poslova“ i datumom 24. 07. 2009, američki otpravnik poslova Bredli Freden u ambasadi u Ljubljani tumači američkoj državnoj sekretarki Hilari Klinton ključne tačke razgovora sa Rupelovim naslednikom, novim slovenačkim ministrom spoljnih poslova Samjuelom Žbogarom.
„Dok su ostali saveznici svoju prisutnost u NATO-voj operaciji KFOR na Kosovu smanjili, Slovenija želi da zadrži svoj kontingent od 380 vojnika. Sloveniji je uspelo da zadrži odlične odnose istovremeno sa Srbijom i sa Kosovom i usmerava velika sredstva za ekonomski razvoj i projekte razvoja demokratije u obe države (Srbiji i Kosovu – prim. aut.). Pahor je početkom ove godine posetio Beograd, što je bila prva takva poseta otkako je srpska rulja posle proglašenja nezavisnosti Kosova uništila slovenačku ambasadu, a Tadić je posetio Sloveniju krajem avgusta. Na naše naređenje, Slovenija je napisala dva važna pisma Međunarodnom sudu pravde i u pismima podržala nezavisnost Kosova,“ zapisao je Freden. Istina, druge depeše otkrivaju da je Slovenija istovremeno odbila zahteve SAD da pred sudom u Hagu i usmeno podrži Kosovo, a prilikom glasanja u UN o rezoluciji o Kosovu – Slovenija se uzdržala. Ali ne radi se tu o želji Slovenije da očuva netom uspostavljene odnose sa Srbijom, već o zaštiti slovenačkih interesa u Srbiji, gde je slovenačka privreda uspela da kupi sve i svašta i da u obogaćivanje svog kapitala – uloži mnogo para.
Fredenovi zapisi približavaju nam srž slovenačkog umeća „sedenja na dve stolice“. Slovenija se i u Beogradu i u Prištini predstavlja kao najbolji prijatelj, a zapravo u najvažnijim odlukama, kada su posredi interesi Srbije – radi „po naređenju“ SAD, i gotovo uvek za dobrobit „Kosovara“, kako u Sloveniji od milošte odnedavno krste žitelje Kosova. I u drugim depešama, koje je Vikiliks razotkrio, a koje su poslate iz Ljubljane put SAD, na delu je ista matrica. Na primer, poverljiva depeša od 26.04.2006. Pokazuje kako je Slovenija poslala „demarš“ u Beograd da bi ubedila Zajednicu Srbije i Crne Gore da podrži Inicijativu o proliferaciji (Proliferation Security Initiative, PSI). Slovenački diplomata Boštjan Jerman saopštio je američkoj ambasadi u Ljubljani da je Slovenija primila demarš od SAD te da je i sama poslala svoj demarš Zajednici Srbije i Crne Gore, uz zahtev da podrži inicijativu. Jerman se pohvalio američkim sagovornicima da u slovenačkom demaršu „nisu pomenute SAD“ i da Slovenija radi na ubeđivanju Zajednice SCG da bi podrška inicijativi bila „u interesu cele regije“.

SVAKO ČUDO ZA TRI DANA
U depeši broj 06LJUBLJANA761 pod naslovom “Slovenija balansira svoje interese u Srbiji/Kosovu”, od 29. 11. 2006. godine, navodi se razgovor američkog ambasadora u Sloveniji Tomasa Robertsona sa političkim direktorom MSPS Leonom Marcom za “područje Zapadnog Balkana”. Marc je tada “istakao koliko je važno da se pronađu putevi kojima bi se (Srbiji) ublažio, makar samo delimično, očekivani gubitak Kosova”. Dodao je da uz “istorijsku podršku Slovenije kosovskim Albancima, treba tvrdo raditi i na održavanju dobrih odnosa i poverenja sa Srbijom”. Slovenački diplomata je Robertsonu preneo procenu da postoji velika razlika između stavova naroda u Srbiji oko Kosova, i srpskih političara. “Išao je čak tako daleko da je kazao da bi mnogo srpskih problema bilo rešeno kada bi se Srbi odrekli svoje romantične navezanosti na Kosovo,” zapisao je Robertson Marcove reči.
Povodom izjava (tada) ministra spoljnih poslova SCG Vuka Draškovića o potrebi da se oko Kosova postigne nekakav kompromis, njegov tadašnji slovenački kolega Dimitrij Rupel razmišljao je o načinu za “spašavanja (srpskog) obraza”. Rupelovo razmišljanje ovekovečeno je 20. 12. 2006. (Depeša broj: 06LJUBLJANA824) Iako je pitanje statusa Kosova tada (bar formalno) još uvek bilo stvar pregovora, Rupel je pred predstavnicima američke ambasade u Ljubljani otvorio karte, propagirajući “skorašnju nezavisnost Kosova”. Rupel je podvukao potrebu jedinstva Zapadnih zemalja po pitanju nezavisnosti Kosova, uz podršku Ahtisarijevom planu uz “zabrinutost” da bi Rusija u SB UN mogla vetom da blokira odluku Saveta bezbednosti o proglašenju nezavisnosti Kosova. Američki sagovornici su mu kazali da će Rusi svakako pokušati da podele EU iznutra i da naprave razdor između EU i SAD, naravno – ukoliko za to dobiju šansu, ali da će, “ako budu suočeni sa jedinstvenim frontom – a Slovenija bi tu trebalo da bude usaglašena sa kolegama – biti manja verovatnoća da će Rusija praviti probleme”. Rupel se složio da “više nema mesta za kompromise”, jer to “znaju svi”. Setio se, na kraju, da pomene kako mu je ministar spoljnih poslova SCG Vuk Drašković naglasio da će (posle proglašenja nezavisnosti Kosova) u Srbiji “biti potresa otprilike šest meseci, a onda će većina krenuti dalje”, jer “demokratske snage u Srbiji znaju da je Srbija izgubila Kosovo 1999. godine”. Sve u stilu – kod Srba svako čudo prođe za tri dana.

ŠMINKANJE AMPUTACIJE
Rupel je istom prilikom evocirao i svoj razgovor sa ministrom ekonomije Srbije, vođen u Tirani. Srpski ministar mu je natuknuo da će Vojislav Koštunica i posle izbora verovatno ostati u vladi. Rupel je američkim sagovornicima u Ljubljani zato savetovao da u slučaju, da Tadić dobije više glasova, “Koštunici ukažu na prednosti i koristi od saradnje sa Tadićem pa da se okane iskušenja da formira konkurentsku koaliciju sa manje prihvatljivim političkim partnerima”. Rupel nije zaboravio ni srpske radikale, ali je umirio zabrinute Amerikance ocenom da se “nada da će (radikali) ostati previše neukusni za bilo kakvu koaliciju i da neće pronaći mesto u nijednoj novoj vladi”. Svoju intervenciju po pitanju komentarisanja prilika u Srbiji, Rupel je začinio objašnjenjem da bi “zaista hteo da pomogne svom prijatelju Vuku” (Draškoviću). U sličnom tonu je i suština depeše od 19.1.2007. godine (07LJUBLJANA25). U njoj ambasador SAD u Sloveniji Tomas Robertson opisuje novu seansu ćaskanja sa direktorom slovenačkog MSP-a Leonom Marcom. Marc je primetio da je važno da Kina i Rusija podržavaju Ahtisarijev plan, uz napomenu i obavezu da će Slovenija “nastaviti da šminka Srbiju”.
U depeši koja je poslata iz američke ambasade u Ljubljani u Vašington 20.04.2007. (07LJUBLJANA256), ministar Rupel lamentira nad pitanjem Kosova koje je “prelomno” za ceo Zapadni Balkan. U razgovoru sa američkim diplomatom Kurtom Vokerom, Rupel je ponovio da između SAD i EU po pitanju Kosova ne sme biti razlika, već monolitan stav. “Polazeći od tačke da je Ahtisarijev plan jedino održivo rešenje, Rupel je dodao da je potrebno učiniti još mnogo više kako bi se zasladilo rešenje za Srbiju”. Predložio je “veliki nacrt” za ceo Balkan, sve u kompletu, i to zato da Rusija ne bi postala “onaj ko smeta” i da se između republika nekadašnje Jugoslavije ne bi pojavila pukotina, trvenja zbog “velike ljubomore” kada se porede jedna s drugom. Rupel je pledirao da treba rezoluciju UN “spremiti za glasanje (najkasnije) do kraja maja, jer bi to razrešilo odgovornosti bilo koju srpsku vladu – za odluku o Kosovu”.
Depeša od 24.10.2007, (07LJUBLJANA666) opisuje razgovor između slovenačkih zvaničnika i zamenice odeljenja za Evropu Džudi Garber, tik uoči slovenačkog preuzimanja predsedavanja EU. Vašington je tražio “snažno slovenačko vođstvo” po pitanjima “od strateškog interesa, uključujući i Balkan”. Predstavnici Slovenije izrazili su “zabrinutost” povodom Kosova; državni sekretar Matjaž Šinkovec natuknuo je sagovornicima iz Stejt Departmenta da bi EU morala “da posadi šargarepice”, pa da “ih nutka Srbiji kako bi promovisala evropsku perspektivu u Srbiji i drugim delovima Balkana”. Šinkovec je potvrdio da Slovenija žuri da uvede Srbiju na evropski put što pre, jer očekuje veće probleme kada, kako se očekuje, Kosovo jednostrano proglasi nezavisnost.
U depeši od 9.11.2007 (07LJUBLJANA704), zabeležena je žalopojka ministra Rupela američkoj zamenici odeljenja za Evropu u američkom ministarstvu spoljnih poslova Rozmari DiKarlo (Rosemary DiCarlo) povodom njegove “uznemirujuće posete Beogradu”. Vajkao se jer su “Srbi potpuno nespremni da se malo omekšaju povodom Kosova” i da “gledaju u Rusiju kao u svog političkog i ekonomskog partnera”. Rupel je bio nezadovoljan jer, kada je “protestvovao kod srpskih zvaničnika, rečima da ne mogu da ostave Evropu i evropske ekonomske partnere iza sebe pa da se dogovaraju samo sa Rusijom, odgovoreno mu je ‘samo nas gledajte’, posle čega je Rupel ocenio da Rusija postaje sve veći problem na većem broju frontova i da komplikuje rešavanje regionalnog problema”.
Leon Marc iz slovenačkog MSP-a, dopunio je tada ministra Rupela: “Marc je kazao da su u Srbiji i predsednik Tadić i ministar spoljnih poslova Jevremović (naopak zapis američke ambasade u Ljubljani prezimena srpskog ministra Jeremića – prim.aut.) podvukli da evropska budućnost za Srbiju i Tadićeva lična politička budućnost zavise od Kosova ali, delimično, i od potpisivanja Sporazuma o pridruživanju i kooperaciji. Ministar spoljnih poslova (Rupel) ocenio je Koštunicu kao ‘malo mekšeg’, ali još uvek veoma kritički nastojenog prema 14 tačaka i nespremnog da prihvati ni faktičku, ni formalnu nezavisnost (Kosova). Marc je, međutim, mišljenja da bi i Tadić i Jeremić bili spremni da prihvate faktičku nezavisnost (Kosova).”
Već u sledećoj depeši od 12. 12. 2007. (07LJUBLJANA757) pod naslovom “Slovenija se slaže sa pogledima SAD o rešenju statusa Kosova”, Leon Marc podržava, u ime Slovenije, američko rešenje statusa Kosova, a povodom proglašenja “koordinisane deklaracije o nezavisnosti”. Marc je preneo vođstvu SAD analizu slovenačkog MSP-a iz koje proizlazi da bi Srbija mogla da odloži drugi krug predsedničkih izbora samo u slučaju proglašenja vanrednog stanja, a “ako Kosovo još ne bi proglasilo nezavisnost, to bi bilo malo verovatno”. Slovenački obaveštajni kanali u Prištini javili su matici da čekanje na drugi krug predsedničkih izbora u Srbiji (uoči proglašenja nezavisnosti) “ne bi duboko potreslo Kosovare”. Marc je pozdravio i “naša (američka) polazišta u vezi srpskih pretnji da će se osvetiti drugima”, jer bi srpske povratne mere, posle proglašenja nezavisnosti, mogle da “pogode Sloveniju, Makedoniju, Bugarsku,” između ostalih.

SLAMANJE VOLJE SRPSKIH POLITIČARA
Koliko su politički prvaci Slovenije bili prijatelji Srbije, svedoči depeša od 15.01.2008. (Označena: 08LJUBLJANA24) Depeša opisuje razgovore Danijela Frida sa slovenačkim rukovodstvom, prilikom Fridove posete Ljubljani. U razgovoru koji je vođen 10. januara 2008. godine, predsednik Slovenije Danilo Tirk potvrdio je Fridu da “nezavisnost Kosova mora ići dalje”, uz napomenu da treba pronaći i javno prezentovati “vodootporne” argumente koji dokazuju zašto slučaj Kosova “ne može biti presedan za druge regionalne konflikte”. Tirk je potvrdio da “srpsko nasilje nad kosovskim Albanacima i njihova potreba da se samozaštite – predstavlja egzistencijalni osnov za nezavisnost”. Pozabavio se i neuverljivom interpretacijom da je svrha rezolucije 1244 SB UN bila da se zaštiti Srbija od otcepljenja Kosova, uz komentar da je u suštini namerno izbegnuta reč Srbija te da rezolucija 1244 “uopšte ne zabranjuje nezavisnost”. Tirk je od SAD, za svaki slučaj, zatražio dodatna obrazloženja “zašto je nezavisnost Kosova legitimna”, iznevši “blagu zabrinutost” jer na političkoj platformi oko proglašenja nezavisnosti Kosova “treba još dosta poraditi”.
Ima još mnogo sličnih bisera u slovenačkom delu Vikiliksovih depeša. Oni nam otkrivaju duple aršine koji su svesno upotrebljeni prilikom rešavanja kosovske krize i činjenicu da je rezultat “pregovora” o Kosovu bio poznat unapred. Čak predodređen, jer je Slovenija na mestu predsedavajuće EU u vreme proglašenja nezavisnosti Kosova radila strogo po spisku naredbi koje su stigle tajnim diplomatskim kanalima iz Vašingtona. Vikiliksove depeše iz zemalja u okruženju pokazuju, uz to, i da su političari iz pojedinih zemalja u regionu, sa Slovenijom na čelu, bili složno upregnuti u posao “omekšavanja” srpskih političara i slamanja njihove volje, a sve to da bi Srbija pokorno priznala nezakonito proglašenu nezavisnost i tako legalizalovala otimanje svoje teritorije.
Da bi sve to bilo krunisano uspehom, Srbiji je njen “evropski put” pride posut “šargarepicama”, a amputacija Kosova “zaslađena” prvo potpisivanjem SSP-a, a sada obećanjima o skorom članstvu u EU. Sve to sluti da od Tadićevog očekivanja Pahorove pomoći neće biti vajde, jer kako se uzdati u one koji bez prigovora postupaju po naređenjima Vašingtona i koji su osvedočeni poslušnici politike sile. займы на карту веббанкир займ онлайнзайм под птс красноярсксмарт кредит займ