Reči, reči…

Piše Milovan Danojlić

Rodoljublje se ispoljava u barem dva registra, u jednom  kao blagorodno nadahnuće, u drugom kao prizemna, kukavna žalopojka.U prvom slučaju čovek se otvara  prema svetu, nudi mu obilje svoga roda; u drugom, samoživi očajnici bi da u naciji, kao u alkoholu, utope svoju izgubljenost i uskraćenost

Reči su, u ideološkim društvima, izložene težem nasilju nego i ljudi. Čoveku je ostavljena mogućnost da postavlja pitanja, da se opire i  odlaže izvršenje zadatka; on može  odvratiti glavu, ili popiti čašicu jakog pića… Reči ćutke izlaze na mučilište. Njihova osveta  dolazi naknadno, a pošto je estetske prirode, nije svakom očigledna. Pod teretom  nečasne upotrebe i iznuđenog značenja, reči se sprdaju sa onim  što im je zadato kao značenje; izopačene i unakažene, ukazuju na rugobu nauma u koji su uvučene. Novine, ovih dana, javljaju o oslobađanju Libije. U ovoj sintagmi, ako znamo prave ciljeve rata, reči se same sebi podsmehuju, rugajući se zločinu  počinjenom u borbi za osvajanje  naftonosnih izvora. Ovakvo, grubo izokretanje reči svodi se, u suštini, na zločin u pokušaju. Ishod je obrukao počinioca, barem kod ljudi od duha i sluha.

*
Naši su nekadašnji upravljači  precenjivali  važnost i moć reči do te mere da su se protiv njih borili i administrativnim  sredstvima. U Krivičnom zakoniku postojao je jedan član (133) predviđen za suzbijanje  štetnog govora, tj. delikta mišljenja. Pojam „neprijateljske propagande“ bio je dovoljno rastegljiv da obuhvati i ono što supružnici šapuću u krevetu. „Govor mržnje“, protiv kojeg vojuju sadašnji izabranici, još je rastegljiviji. Zakletnici jedne ideologije – što znači, jednog verbalnog programa – nadzornici javnog mnjenja ne prave razliku između govora i tvora. Oni opravdano strahuju da bi njihovu priču mogla potisnuti neka druga, bolje sročena narativna konstrukcija. Što se prethodnoj ekipi, krajem  osamdesetih, i desilo: pobedio je program koji se obraća čoveku-pojedincu, njegovoj težnji ka bogaćenju, umesto onoga  koji je obećavao dobrobit narodnim masama i nižim društvenim klasama.

*
Za štampanje Solženjicinovog „Ivana Denisoviča“ izdavač je čekao imprimatur od Kremlja. Tema je bila odveć osetljiva. Šef Vlade i Partije, Nikita Hruščov, razdelio je rukopis  članovima CK, da bi iznudio zajedničku odluku. Po njegovu osećanju, Ivan Denisovič je oličavao  duševno zdravlje običnog ruskog čoveka, za koga je i u logoru rad svetinja, a dobro obavljen  posao pitanje lične časti…Sastanak Politbiroa se pretvorio u čitalački čas. Urednik Tvardovski je dobio dozvolu za objavljivanje.
Možemo li, u naše dane, zamisliti zasedanje Upravnog odbora Međunarodnog monetarnog fonda na kome se komentariše roman  o zlodelima svetskog finansijskog poretka? Čovekoljupci utopijskog smera su ozbiljno uzimali ljudsku reč; pod humanistima liberalnog pravca možete govoriti šta vas je volja, nijedna vam se ne računa. Jedini bog je Novac, a kad se on poljulja, počinje bezverničko očajanje.

*
Svaka grupa koja drži vlast nastoji da podanike ubedi  u svoje zakletve i svoje zabrane. Razdoblje jednoumlja, kako se sada ljubazno naziva sprovođenje lične vlasti jednog despota, vodilo je neprestani rat protiv  nepoželjnih  pojava, njihovih nosilaca, i reči koje ih označavaju. Protiv unitarista, tehnokrata, dogmata, nacionalista i liberala držani su višednevni  egzorcistički plenumi.
Spisak štetnih pojava i opasnih skretanja u međuvremenu  je promenjen, ali su formulacije u presudama  često doslovno iste. Do 1990, samoupravljanje nije imalo (druge!) alternative; danas je bez alternative Evropska unija. Svetinja zvana „bratstvo i jedinstvo“, udavljena u krvoproliću zbraćenih, zamenjena je „ljudskim pravima“, koja vode u opštu obespravljenost.

*
Na svakom koraku izloženi smo indoktrinaciji. U našem obrazovnom sistemu najviša građanska vrlina nije  sloboda, nego poslušnost. Grci su nam, sa sokratovskim dijalogom pokazali da se slobodno razmišljanje i kritičko suđenje uče, da ih valja  stalno uvežbavati. Istinoljubivost nije samorodna vrlina, do prirodnosti  se ne stiže  lakim, „prirodnim“ putevima. Država  nema vremena za ovakve suptilnosti. Njena medijska  mašinerija se, kod nas i na  Zapadu, bavi  ispiranjem mozgova. Vlast je, po svom ustrojstvu, sklona  zloupotrebama, a reč, posebno književna reč, veoma je osetljiva na ogrešenja  o istinu, pravdu i meru. Otuda zaletanje pisaca u politiku.
Sa silom se najuspešnije nosi satira; ona za tu borbu ima izgrađeno oružje. Naši aforističari neumorno peckaju, dobacuju i ujedaju. Lirika se drži po strani. Mandeljštam je nastradao zbog jedne osrednje pesme  o Staljinu, „unesrećitelju seljaka“. I pesnik je živ čovek; teško je, ponekad, oćutati.

*
Politika, u poeziji, prolazi jedino kao strogo lični doživljaj. Evo kako je nedavno preminuli Novica Tadić, u Pesmi, 1993. video nesreću  koja se sručila na Srbiju:
Pozna je jesen, a našu zemlju
iznuruju i satiru besni ljudi.
Muku na muku dodaju, jad na jad,
i tom tamnom sledu nema  kraja.

Jednostavno, doživljeno, izmucano, a jako, i tačno. Više je žive istine u ova četiri reda nego u brdima komentara, reportaža i članaka. Svi su govorili racionalno, s visine; pesnik je u nizini, upro prstom u ranu.

*
Prošle, ili pretprošle godine, započeše  kampanju protiv zlostavljanja na radnom mestu. Zamisao je korisna, ali gde nađoše onu nemoguću reč s kojom će zakonski predlog izneti pred Skupštinu? Mali ljudi, kojima pretpostavljeni zagorčavaju život, svakako ne znaju da su žrtve mobinga. Mob, na engleskom, označava rulju, bagru, šljam, svetinu; kao glagol, znači nasrnuti, odasvud navaliti na nekoga ili na nešto. Poreklo reči, prema mom debelom Vebsteru, nije utvrđeno. U našim rečnicima, naravno, nema joj mesta. Njojzi najbliža, po zvuku, jeste moba. P. Skok joj nije izučio etimologiju. A. Loma nije  do nje stigao. I u mobi učestvuje mnoštvo, pokretno ljudstvo. Možda je ona u vezi sa latinskim mobilis, ali tu smo već na tlu improvizacije.
Kako god bilo, moja diletantska raspravica  ne tiče se ni subjekata, ni objekata mobinga. Predlagači zakonskog teksta mogli su se, za časak, osvrnuti oko sebe, koliko da vide u kojoj zemlji žive. Psihološko kinjenje zaposlenih  i inače je teško dokazati, a pozajmljenica neće  olakšati  posao ni sudijama, ni žrtvama.

*
Neustrašiv u  posezanju za tuđicama, deo domaće elite  vrlo je obazriv u korišćenju najobičnijih domaćih reči sa nešto  pomerenim značenjem, pa svako skretanje od osnovnog smisla kroti navodnicima. Evo dva-tri primera iz novina koje držim u ruci: često se javljaju „čepovi“ u saobraćaju, hoteli „nose“ četiri zvezdice, među velikane „ugurao“ se i on,  1,7 miliona zaposlenih „izdržava“ 1,6 miliona penzionera, najveći broj romske dece „ispadne“ iz školskog sistema. I tako dalje.
U svom burnom životu reči su  osvojile izvesne lako  razumljive slobode koje im kruti člankopisci ne priznaju.

*
Genocid, od latinskog genus, rod, i occidere, odnoso caedere, ubiti, jeste kovanica nastala na Nirnberškom  procesu, da bi imenovala nacistički program istrebljivanja  čitavih narodnih i verskih zajednica. Takav zločin, u načelu, može vršiti  državna i vojna organizacija; lične inicijative imaju ograničen učinak. Tamo gde se pošteđuju žene i deca, što se desilo u Srebrenici, kvalifikacija  je neprimerena. Osvetnička likvidacija ratnih zarobljenika  je ratni zločin, ali nije genocid. Genocidne radnje su Hitlerov plan za konačno rešenje jevrejskog  pitanja, ubijanje Cigana u Drugom svetskom ratu i turskih Jermena u prvom svetskom ratu, kao i plansko etničko čišćenje Srba u NDH.
Posezanje za prejakom, neodgovorajućem rečju obesmišljava, poništava  istinu o stvarnom stradanju ljudi. Sa zločinjenja u životu  lako se prelazi na zločinstva u jeziku, a odavde, u nova izvrtanja, bez konca i kraja. Tako se desilo da potomci  čuvara logora iz 1941.  podnesu tužbu protiv potomaka svojih nekadašnjih logoraša  za – genocid.

*
Reči, reči …
Ne mogu da zaboravim cmizdravu jadikovku iznajmljivača soba u D, početkom  sedamdesetih. Žalopojka, u vezi sa cenovnikom Turističkog biroa odjednom je, bez vidljivog razloga i logične veze, prešla u gorki nacionalistički izliv. Nesrećan čovek je imao nešto protiv Srba, pa je pohitao da mi to prenese. Zgrčenoj, samoživoj dušici svaka je prilika dobra  da prospe nakupljeni otrov.
Rodoljublje se ispoljava u barem dva registra, u jednom  kao blagorodno nadahnuće, u drugom kao prizemna, kukavna Žalopojka. U prvom slučaju čovek se otvara  prema svetu, nudi mu obilje svoga roda; u drugom, samoživi očajnici bi da u naciji, kao u alkoholu, utope svoju izgubljenost i uskraćenost.
Ima i kod nas ovakvih nevoljnika prema kojima gajim  nagonsku odbojnost. Prema onom, „njihovom“, pored intelektualnog, osetio sam i fizičku  odvratnost: tuđi izmet jače zaudara od sopstvenoga.

*
Dobra književnost  je zasnovana na skladnoj i srećnoj upotrebi reči. Ona se bavi različitim stupnjevima ljudske istine, a do estetskih učinaka stiže kroz tačnost predstavljanja. Zadovoljstvo teksta (izraz R. Barta) je radost koju nam donosi odgovorno i delatno upotrebljena reč.