PEN U SRBIJI Selektivna duševnost književnog „pape“

Piše Ljiljana Bogdanović

Tragom 77. kongresa Međunarodnog PEN-a održanog u Beogradu

Pisci su svest i savest epohe, a književnost jezik sveta, gotovo horski je ponavljano na upravo održanom Kongresu međunarodnog PEN-a, koji je od 12. do 18. septembra u Beogradu okupio deo savremene planetarne stvaralačke elite: prisutno je bilo čak 90 delegacija i 250 učesnika iz 88 zemalja. Kako je objasnio predsednik međunarodnog PEN-a Džon Ralston Sol, autor knjige o propasti globalizma i pisac ovenčan neobičnim pedigreom jednog od „sto najmudrijih svetskih mislilaca“, ovaj je događaj potvrda da se „najvažniji godišnji sastanak intelektualaca i kreativaca iz celog sveta“ sada, dakle, odigrao u Srbiji. Kao zemlji po svoj prilici ne i slučajno izabranoj. Upravo u toj atmosferi „zgusnute misaone energije“ i razložnog (samo)zadovoljstva „savesnih i svesnih“, mogle su se, međutim, jasno prepoznati sile uticajne u stvarnosti našeg sveta, koji kao svoj – pre nego govor literature – prepoznaje jezike represije, nasilja i manipulacije, te trgovačkih marifetluka nezajažljivih globalnih profitera. Od svečanog otvaranja, do intonacije rasprava i usvojenih rezolucija, zaključaka i dokumenata, moglo se „očitati“ koliko se i kako – pod diktatom moći ideološko-političke volje, svet guši u teškim protivrečjima i nedoslednostima koje, poput neželjene nakaze, „proviruju“ često i kada se to najmanje želi. Za zemlju domaćina upravo je deo takvih – neželjenih, a grotesknih – utisaka o ovom „istorijskom“ skupu izuzetno važan.

REGION I POMIRENJE
Osvrnimo se najpre na neizbežnu, a u posebnom „ključu“ programiranu, političku mantru „regionalnog pomirenja i saradnje“ koja, dakako pokroviteljski, obeležava sve važne međunarodne, pa i kulturno-umetničke skupove u Beogradu (nedavno je i Konferencija UNESKA protekla u tom znaku). „Legenda“ o zagrljaju i međunacionalnom balkanskom pomirenju beše i važan deo razgovora na 77. Kongresu međunarodnog PEN-a.
Neophodna je saradnja pisaca sa Balkana u okviru međunarodnog PEN-a, rekao je predsednik Sol, uz zaključak da je „ovaj Kongres javno iskazivanje pomirenja, pa će sa skupa u Beogradu biti poslata poruka o neophodnosti pomirenja na Balkanu, ali i u čitavom svetu“.
Šta u PEN-ključu nagoveštava „pomirenje“? Dakako ne samo program koji su predstavnici 11 balkanskih PEN centara, ocenivši da je kulturna saradnja u regionu nezadovoljavajuća, ovom prilikom najavili kao buduće „umrežavanje i unapređenje kroz razmenu pisaca i knjiga, veći broj prevoda i otvaranje biblioteke balkanskih prevoda“.
Da li je to neka nova forma saradnje za kojom, na primer, žudi Basri Čapriči, predsednik kosovskog PEN-a, kada ovde kaže: „Pisci sa Balkana imaju tu specifičnost što su prednjačili kada je ovaj region katastrofalno razaran, oni su bili ispred generala, a danas idu iza političara i kasne kad ne treba“? Ako nije to, da li je reč o procesu koji pojedini analitičari u Srbiji ocenjuju kao deo zadatih aktuelnih globalnih integracionih tendencija, kojima se u našoj javnoj svesti ustoličava, ne „puka obnova jugoslovenstva, nego – pod evropskom zastavom – skrivena obnova titoističkog jugoslovenstva“? Za Srbiju i srpski narod uopšte ova „varijanta” pomirenja, čak i kada za nju lobiraju svetski pisci, teško da je željena stvarnost! Kada dogovor predstavnika balkanskih PEN klubova, Sol imenuje kao „suštinu PEN-a“, možemo razumeti da se umni, a prilikama svog vremena naredan, pisac ciljano udaljava od moguće „prozivke“ za povinovanje ideološki i politički poželjnom poretku, u kojem će se ubuduće možda dobro snalaziti upravo „nova srpska elita“, koju je on prepoznao u mladim ljudima što  ga u Beogradu okružiše.
Ipak, i pored neporecive vrednosti pojmova vezanih za saradnju i zbližavanje među narodima, samo „gluposti i neznanju“(kako sličnim povodom reče i sam Sol), nije jasno da je balkansko pomirenje, u stvarnosti zatečenih prilika, još uvek kontroverzna priča u kojoj su uloge često nasilno podeljene, krivci ne uvek pravedno označeni, kazne i oproštaji ne uvek ispravno odmereni, a sve to na način nameran da okameni neka nimalo dobra i pravedna rešenja. Prilike u zemlji domaćinu teško da su nepoznate mudrom predsedniku međunarodnog PEN-a. Shodno svojoj naglašenoj i poznatoj stranačkoj i ideološkoj pripadnosti, te prilike i buduću saradnju, sa manje takta i dara od Džona Ralstona, posredno je pomenula predsednica Srpskog PEN-a, književnica i diplomata Vida Ognjenović. „Ovakav skup promoviše jedinstvo različitosti, što znači da širom otvara parohijalne ograde i prevazilazi lokalne inhibicije, te pomaže da se jezik literature doživljava kao mogućnost širokog sporazumevanja“. Gde to predsednica Vida vidi „parohijalne ograde“ i prepoznaje „lokalne inhibicije“ za malo koga politički „pismenog“ može biti tajna.

PENOVI I TADIĆEVI PARADOKSI
Ne u tajne, već pre u nezvaničnu pikanteriju oko penovskog Samita ubraja se i zgoda prema kojoj je od strane g-dina Sola, navodno, odbijena želja srpskog ministra kulture da zvanično pozdravi skup, a sve sa principijelnim stavom da političari iz vladajućih struktura ne mogu biti „upleteni“ u susret idejno i politički nezavisnih stvaralaca. Za predsednika Srbije nije, međutim, važio isti stav, pa je – da li kao pisac ili samo tek ljubitelj književnosti? – Boris Tadić ceremonijalno otvorio 77. svetski kongres Međunarodnog PEN-a u svečanoj sali Skupštine grada. Tom prilikom ne samo da je poručio da je Srbija posvećena izgradnji mira i očuvanju različitih identiteta,već je, na sebi svojstven način, odgovorio na zadatu temu Kongresa: pored globalne ugroženosti pisaca i novinara, tema je između ostalog bila i ugroženost malih jezika, osuđenih na umiranje. Zvanično, predsednik nije „promašio“ temu i taj širi fokus pažnje na probleme jezika u savremenom svetu.
„Na ovom malom prostoru suočavamo se sa stvaranjem novih identiteta i moramo da poštujemo svaki novi identitet, što je kompleksan i vrlo senzitivan proces, koji ima svoju intelektualnu i političku dimenziju. U nekadašnjoj našoj zajedničkoj domovini govorio se srpskohrvatski, a sada se govori srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski. Svaki od tih jezika ima pravo na postojanje i mi smo sasvim posvećeni izgradnji mira i očuvanju različitih identiteta“, poručio je Tadić.
Šta on to nije rekao što se, u slučaju „naše zajedničke domovine“ i razgovora o jeziku i identitetu, te o novim jezicima i odgovarajućim identitetima, mora nezaobilazno reći? Da li je predsednik u svom efektnom ekspozeu slučajno prećutao činjenicu da su pomenuta jezička novorođenčad zapravo „oktroisani jezici“, to jest stvoreni „odozgo“, zaslugom političke volje i diktata državnih struktura za koje se nagađa da se neretko nalaze pod direktnom međunarodnom, odnosno stranom upravom?
Nije li srpski jezik kao bespomoćni i nebranjeni objekat nasilja i manipulacije na poseban način ugrožen, možda jednako kao oni jezici na koje misle penovci kada oplakuju „nestajanje malih jezika“? Kako da u diskusiji i u usvojenoj kongresnoj Rezoluciji o zaštiti ugroženih jezika nema makar neke sofisticirane reči zaštite za srpski, jezik na kojem parazitiraju novi, na brzinu sklepani, novobalkanski jezici?
Duhoviti polemičar Želidrag Nikčević, daleko od sjaja publiciteta koje je dobio predsednikov referat o jeziku, indirektno pojašnjava Tadiću po svoj prilici nejasan peh onih jezika koji su dekretom i političkom voljom umešeni. Osvrćući se na jedan od novih – jezik crnogorski, on kaže:
„Crnogorski jezik očigledno ne može da opstane bez srpske podrške, ne može da funkcioniše osim ako je parazitski oslonjen na korpus srpskog jezika…Ne zato što se neko sa strane tome protivi, nego zato što izgradnja jezika podrazumeva ogroman kolektivni nacionalni rad, sa bezbroj individualno-kreativnih doprinosa, u velikom vremenskom rasponu. Ako zaista imate političku volju, ostaje vam samo da strpljivo učite, pišete i prevodite – i sačekate nekoliko vekova“.

BRIGE – VELIKE, MALE I „ISTORIJSKE“
Hoće li nekakvih drugačijih „nekoliko vekova“ na odgovor, u ovom slučaju komiteta PEN-a, možda čekati i neki srpski pisci koji su se požalili međunarodnom PEN-u? U prošlom broju naš list je objavio otvoreno pismo književnika Miroslava Cere Mihailovića, glavnog urednika KZ „Borisav Stanković“iz Vranja, učesnicima Kongresa. „U zemlji domaćinu tako značajnog skupa, kao srpski pisac izložen sam brutalnom političkom linču i zlostavljanju koje traje već tri godine, a siledžijsko ponašanje vlasti ogleda se u čitavom arsenalu metoda pritisaka – od verbalnog šikaniranja i uništavanja lične imovine, do fizičke i psihičke presije i otvorenih pretnji, kako meni, tako i članovima moje porodice“, navodi se, između ostalog u ovom pismu. Iz „rečitog“ ćutanja, može se zaključiti i da među Mihailovićevim kolegama nije bilo interesovanja za njegov slučaj. Za „Pečat“, Mihailović komentariše: „ Do sada zvaničnog odgovora nema. Moguće je da će uslediti. Vidim, iz štampe, da PEN inače mnogo brine, jer po belome svetu ima mnogo većih problema i težih slučajeva: u Meksiku, Zanzibaru, Tunguziji… Doći će, valjda, i Srbija na red! Ja sam, Bogu hvala, živ; još me nisu ubili, niti sam uhapšen. Zbog knjige, naravno. Zbog ‘Sličica iz Lipsandrije’. Možda i zbog brade, kose, šešira… Što se srpskog PEN-a tiče, iako je o svemu više nego dobro informisan, nije se do sada oglašavao, osim pojedinaca. Predsedništvo ima većih briga. Njih brine hoće li im Fljora Brovina stići u Beograd!“
Govoreći o uspehu beogradskog Kongresa koji je, kažu, „istorijski“ne samo po broju učesnika, pomenutom regionalnom pomirenju, atmosferi i usvojenim odlukama, mnogi istaknuti – domaći i strani- pisci govorili su bezmalo egzaltirano. Kongres je „književna olimpijada“, Kongres je „značajan kao da je papa došao“, praštalo je u štampi. Odmereniju ocenu daje član Upravnog odbora srpskog PEN-a Gojko Božović: „Ostaće zapamćen zbog čitavog niza važnih rezolucija koje se bave pitanjima ljudskih sloboda i prava, pogotovo slobode izražavanja. Reč je o odlukama koje će obeležiti profil PEN-a u narednoj deceniji. Kongres je bio i snažan apel i za boljim međusobnim razumevanjem, uvažavanjem svojih i tuđih prava…“
Kada je reč o pomenutim rezolucijama koje se zalažu za poštovanje ljudskih sloboda, a prepoznaju se kao „jasan stav prema ključnim etičkim pitanjima današnjice“, nije li razumljivo i za očekivanje bilo da se i jedna tragična tema iz života zemlje domaćina nađe u nekom od usvojenih (ili predloženih) dokumenata? Reč je, razume se, o surovo ugroženim ljudskim pravima Srba na Kosovu, na teritoriji na kojoj su, dok su pisci u beogradskom „Kontinentalu“ strasno većali o slobodi, istovremeno nicali zidovi-barikade „ko planine“, a zidani rukama životno ugroženih ljudi. Reč je o obespravljenim Srbima dakle, a odgovor na pomenuto pitanje je nametljivo jasan, zapravo jasno – negativan! Globalni književni papa jeste duševan, jeste pravedan i budan, ali on je – selektivan. Odgovor na pitanje – zbog čega je tako, to jest kako se stiže do žive pažnje ovog literarnog „pontifeksa“, nije laka tema.
Možda se putokaz i prečica do nekakvog razjašnjenja nedoumice mogu prepoznati u rezignaciji i pesimizmu kojim je „zalivena“ iskrena izjava Džona Ralstona Sola. Na pitanje šta se sada u svetu dešava, on je beogradskom novinaru „odvalio“:
„Trenutno se survavamo nizbrdo zato što menadžeri ne vide dobro ovu krizu, niti na nju dobro reaguju. Stvaraju lažnu stabilnost i probleme prebacuju na građane. Kad kažem menadžer mislim i na političare i na ljude na pozicijama moći uopšte uzev“.

____________

Jezik sveta

Pod sloganom „Literatura – jezik sveta“ u Beogradu je od 12. do 18. septembra održan Svetski kongres međunarodnog PEN-a, najveće planetarne federacije pisaca. Beogradski skup je prvi u istoriji ove organizacije održan u Srbiji, i to u godini kada se obeležava 90 godina Međunarodnog i 85 godina Srpskog PEN-a. U okviru Kongresa održan je književni festival „Oslobodi reč“( u Beogradu, Novom Sadu i Nišu), uz učešće velikog broja pisaca, među kojima su bili i najpoznatiji savremeni književni stvaraoci, poput Andreja Bitova, Đerđa Konrada, Kristofera Houpa, Ane Blandijane…Književni samit okončan je usvajanjem više važnih rezolucija povodom ugroženosti pisaca, novinara i malih jezika. Posebno je izdvojena rezolucija povodom situacije u Meksiku, zemlji koja je „danas za pisce i novinare jedno od najopasnijih mesta na svetu“.