Matica G. Petrovića u ATELJEU 212 Iz svakodnevice „malih ljudi“

Piše Raško V. Jovanović

Opredelivši se da dosledno realistički postavi komad „Matica“ Gorana Petrovića, reditelj Rahim Burhan uspeo je da priču uverljivo scenski artikuliše kao mogućnu sliku nečega što se dešava tu, odmah pored nas

Uopšteno govoreći, pozorišna publika, a tako je i sa filmskom, želi da na sceni gleda priču. Najviše voli da je vidi i čuje ispričanu do kraja, dabome sa svim pojedinostima što prate pojedine ljudske sudbine. To dobro zna Goran Petrović, naš poznati romansijer i pripovedač, te kada piše za scenu, poučen iskustvima posle izvođenja njegovog romana „Opsada crkve Svetog Spasa“  punu pažnju posvećuje  formiranju fabule i profilisanju likova u okviru nje.
Vidljivo je to i u njegovom komadu „Matica“, prvi put prikazanom početkom proleća ove godine.

IZMEĐU SKRIBA I KRECA
Reč je o dirljivoj priči iz savremene svakodnevice naših „malih ljudi“, priči u kojoj se živopisno prepliću savremenost i prošlost i u nizu scena i međuscena  u kojima se gledalac suočava sa životnim problemima današnjice naporedo sa prtljagom sećanja na događaje i doživljaje iz vremena Jugoslavije, države koja više ne postoji. Dramu „Matica“ je Goran Petrović napisao, kako je sam naznačio, prema motivima istoimene priče, ali i „po motivima nekih drugih priča koje su napisane i po motivima priča koje će tek biti napisane.“ U radnju ovog komada, koji bismo najradije nazvali scenskom pričom, pisac uvodi sedam ličnosti. Karakteristično je da  na zaglavlje njihovog popisa nije stavio uobičajeno „Lica“, već „Uloge“: kao da je želeo da naglasi kako ide tragom prakse Ežena Skriba, poznatog francuskog dramatičara iz prve polovine 19. veka, autora „dobro skrojenih komada“ za koga se govorilo da „piše uloge“. Ne možemo a da ovom prilikom ne ukažemo i na našeg Skriba, na Nušića, koji je takođe pisao uloge! Pogotovo i stoga što je Goran Petrović više scena svoga komada prožimao humorom, da bi, pri kraju, uveo čak i jednu „predstavu u predstavi“. Zato se može govoriti da ovaj komad žanrovski donekle naginje komediji. Ali, kako nam se čini, u „Matici“ Petrović je blizak „opisivačkom realizmu“ nemačkoga pisca Franca Ksavera Kreca, koji je u svojim delima, što ih je pisao tokom sedamdesetih godina prošloga veka, naročito u dramama, smelo i otvoreno, tretirao različite probleme iz savremenog života.
Glavni junak komada „Matica“, Andrija Gavrović, zastavnik prve klase JNA u penziji, povukao se iz svoga stana na neki od spratova jednog beogradskog solitera u podrum da bi se izolovao od svakodnevice u uslovima tranzicije jer mu očigledno ne prija. Usamljen,  može neometan i u tišini da bilansira svoj životni put prisećajući se nekih prelomnih trenutaka, čime će početi intenzivnije da se bavi posle posete Smiljka Perušine, pukovnika JNA u penziji, on mu je doneo jedan tom Enciklopedije Jugoslavije i na njemu je ispisao brojne ispravke i dopune, sa željom da ih pročita i ako treba i sam nešto dopuni. Naravno, njegovoj supruzi, Mileni Gavrilović, ne sviđa se što se on iselio iz stana, zbog čega mora da mu donosi hranu u podrum. Pored sina, Uroša Gavrovića, Andriju obilazi i unuk, koji očekuje da mu deda za rođendan popravi bicikl. Popravka je zastala zato što se dedi nenadano otkotrljala jedna matica bez koje ne može da pričvrsti važan šraf.

NA TRAGU SINIŠE KOVAČEVIĆA
Reditelj Rahim Burhan, opredelivši se da dosledno realistički postavi komad „Matica“ Gorana Petrovića, zajedno sa scenografkinjom Marijom Jevtić, koja je prostor za igru popunila brojnim rekvizitima popisanim u opširnom katalogu što prati tekst drame, uspeo je da priču uverljivo scenski artikuliše kao mogućnu sliku nečega što se dešava tu, odmah pored nas. Pri tom koristi i animirane crno-bele projekcije, kojima oživljava atmosferu između pojedinih scena.
Burhan je naišao na savršen odziv glumaca, koji su sa istinskim majstorstvom oživeli junake ove priče. Najveću pažnju gledalaca privukao je Petar Kralj u ulozi Andrije Gavrovića: nalazeći se sve vreme na sceni oživljavao je lik zastavnika armije negdašnje Jugoslavije sa sebi svojstvenom spontanom  neposrednošću, u punoj meri stvarajući utisak autentičnosti – prisetili smo se njegovog Tole Manojlovića! – tako da smo ne jednom pomišljali kako se susrećemo sa vojnim licem koje i penziju prihvata kao zadatu dužnost. Zaista, brižljivo prikazan lik sa brojnim pažljivo odabranim pojedinostima u izrazu. Svetlana Bojković, kao Milena Gavrović, takođe je imala u svojoj pojavi, stavu i izrazu dovoljno autentičnosti prikazujući našu „običnu“ ženu domaćicu, koja prati put svoga supruga deleći dobro i zlo, ali koja ipak ne uspeva da sagleda razloge njegovog silaska u podrum. Nenad Ćirić tumačeći pukovnika u penziji Smiljka Perušinu načinio je pravu malu karakternu studiju. Veoma plastično je prikazao negdašnjeg borca, vojnički istrajnog u doslednosti svoga nauma da ispravi navode štampane u enciklopediji o ratu u bitkama u kojima je učestvovao i, isto tako, nepomirljivog sa opštom životnom situacijom, koju neumoljivo donosi  t.z.v. tranzicija. Glumac je lik prikazivao često izazivajući smeh, mada je njegova igra samo ponekad bila na ivici karikiranja. Saša Torlaković sa diskretnim i pomirljivim tonovima prikazao je Andrijinog i Mileninog sina Uroša Gavrovića, neostvarenog predavača marksizma. Gorica Popović tumačila je Predislavkovicu iznašavši pravu meru u prezentaciji žene koja se uspešno „snalazi“ u novim društvenim uslovima, ispoljivši poslovnu sposobnost i preduzimljivost u smislu korišćenja mogućnosti da Andriju prikazuje radoznalim  stranim turistima željnim da vide kako je izgledao borac Titove armije. Dragana Đukić igrala je Danicu sa svim osobenostima turističkog vodiča i animatora. Mali Uroš Rakić, kao Andrijin unuk, na pravi način emanirao je dečiju radost kada je od dede  dobio popravljeni bicikl.
Rečju, gledali smo predstavu, lišenu svakog ulepšavanja, o vremenu današnjem. Pri tom, neumoljivo nam se, prvenstveno zbog sličnosti situacija, nametnula asocijacija na dramu „Janez“ Siniše Kovačevića, tamnije osenčenu i sa surovim prikazom stvarnosti.