Ludilo bez sistema

Piše Aleksandar Đaja

Kada je reč o današnjem srpskom režimu u pitanju je ozbiljna progresivna šizofrenija kojoj leka nema… A na vrhu te „piramide propasti“ već više godina stoji jedan čovek koji kontroliše svu vlast u zemlji…

Predlog zakona o pomorskoj plovidbi, koji je Vlada usvojila iako Srbija nema more, predviđa osnivanje nezavisnog državnog organa koji će ispitivati pomorske nesreće. U Predlogu zakona stoji da će se to telo baviti ispitivanjem uzroka pomorskih nesreća, predlaganjem mera u cilju njihovog izbegavanja i unapređenjem pomorske plovidbe. Jedino što nije precizno objašnjeno jeste, na kojim će se to lokacijama u Srbiji odvijati „pomorska plovidba“ i dešavati „pomorske nesreće“. Možda autori zakona ne znaju da je Panonsko more nestalo pre oko 600.000 godina – ili im se broj rođaka koje moraju da zaposle u državnoj administraciji toliko povećao, da razmišljaju o ponovnom plavljenju Vojvodine, gde bi glavna luka novog Panonskog mora bila, na primer, Inđija – a glavni „panonski mornar“, razume se, Goran Ješić!   Ilustracije radi, donošenje ovakvog zakona u Srbiji ekvivalentno je, na primer, donošenju zakona o obaveznoj upotrebi lanaca za sneg prilikom vožnje kolima kroz Saharu!

VLASTODRŠCE NA GRUPNU TERAPIJU
Takođe, potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić i predsednik Evropske asocijacije za aluminijum Marten Laberton otvorili su 15. septembra u beogradskom „Supermarketu“ izložbu skulptura napravljenih od limenki. Đelić je izjavio da Vlada Srbije ovim pokazuje da želi da pruži podršku „svim inicijativama koje doprinose popularisanju koncepta recikliranja i zaštite životne sredine“… A zar mi već nismo svi još 1999. godine pod NATO bombama sa osiromašenim uranijumom pretvoreni u „sekundarne sirovine“ i potom reciklirani u limenke za „koka-kolu“ i „Karlsberg pivo“? Pa, čak i tako „limeni“, kao u „Čarobnjaku iz Oza“, činimo nadčovečanske napore da Šiptarima predamo celo Kosovo i Metohiju. Zato, pretpostavljam, i naš „pregovarač“ (istina, ne znam s kim pregovara, niti u čije ime?) Mirko, pardon, Slavko, izvinite… Borko Stefanović, ponovo kukumavče kako je Srbija „posvećena dijalogu, jer je to jedini način da rešimo probleme, jedini način da se dogovorimo“ i dodao da se sada čeka pozitivan odgovor iz Brisela… Zaslugom srpskih vlastodržaca građani Srbije su do sada iz Brisela dobili toliko „pozitivnih odgovora“, koji su ih primoravali da mesecima piju „ranisane“ i „bensedine“, da nema nikakve sumnje da će tako biti i ovoga puta, samo sa još jače udarenim „štambiljem“ u korist šiptarske strane. Tako će Tadićev režim dobiti još jače, željno iščekivano pokriće za odustajanje od bilo kakvih srpskih zahteva za suverenitetom nad, makar, severnim delom Kosova i Metohije. Razume se, sve to uz obaveznu parolu o „nepriznavanju Kosova“, koju će srpski vlastodršci danonoćno izvikivati sve dok ne promuknu i odu na grupnu terapiju kod otolaringologa! Jedino što ćemo posle toga morati da se neprekidno tuširamo pet, umesto tri dana, ne bi li nekako sprali tu najnoviju bruku i poniženje koje će ovoga puta ispolivati po nama u količinama većim od uobičajenih!

NE KOLONIJA, VEĆ PROTEKTORAT!
Međutim, da dostojanstvo Srbije – ali i nezavisnost Kosova – ne bi bili ničim ugroženi, za to se kao i obično pobrinuo Čedomir Jovanović. Naime, ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin kritikovao je 15. septembra 2011. godine učesnike prvog Beogradskog bezbednosnog foruma iz Srbije da ne brane interese svoje zemlje u vezi sa Kosovom, a potom i ljutito napustio salu jer je opomenut da je govorio više od ostalih govornika!? „Zar u ovoj dvorani nema Srba?“, uzviknuo je u nekoliko navrata Konuzin, isto ono što bi uzviknuo i svaki moralan, patriotski nastrojen građanin Srbije. Ali, Čedina reakcija bila je isto toliko „principijelna“, koliko i tragikomična: „Srbija nije ničija kolonija i ambasador Rusije mora da poštuje njenu nezavisnost i da se drži diplomatskog reda“… Čedo, svaka čast! Srbija zaista nije ničija kolonija, a pogotovo ne ruska. Ona čak nije ni američka, jer „kolonijalni status“ podrazumeva vrlo ozbiljne obaveze i finansijska ulaganja kolonizatora u svoju koloniju. Srbija je danas, pod režimom Borisa Tadića i njegovih satelita: „dramaturga bez drama“, Čede Jovanovića, Sonje Liht, predsednice Beogradskog fonda za političku izuzetnost (baš je „izuzetna“!), te Ivana Vejvode, potpredsednika za programe Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a (pazite, baš nemačkog, kakva slučajnost!), nešto mnogo bednije. Srbija je – američki protektorat! A to je status kakav imaju i šimpanze po svim zoološkim vrtovima u svetu!
Nesrećni Polonije je pred svoju smrt u Šekspirovom „Hamletu“ provalio da u  ludilu danskog kraljevića „ima nekog sistema“. U ludilu današnjeg srpskog režima, međutim – sistema nema ni u naznakama! U pitanju je ozbiljna progresivna šizofrenija kojoj leka nema. Život građana Srbije je od 5. oktobra 2000. godine, a poslednjih nekoliko godina pogotovo, danonoćna agonija političke i ekonomske propasti Srbije, svakodnevnog poniženja i dodvoravanja Zapadu, gubljenja državnog suvereniteta i svakog oblika minimalnog nacionalnog dostojanstva. A na vrhu te „piramide propasti“ već više godina stoji jedan čovek koji kontroliše svu vlast u zemlji. Čovek, po sopstvenim rečima, sportskog duha, sportske borbenosti i sportskog morala. Idealan vođa nacije, kakav se samo poželeti može. Ali, avaj! Taj čovek ne zna ili neće da prihvati činjenicu da je utakmicu definitivno izgubio, da su tribine prazne – i da je poslednji čas da i on zauvek ode u svlačionicu. Dok neko ne pogasi sva svetla u dvorani.