Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Piše Aleksandar Đaja
Kad albanski predsednik, koji sliku „velike Albanije“ drži u kupatilu pored četkice za zube, govori o „velikoj Srbiji“, to je najfinijim literarnim jezikom rečeno – svinjarija!
Vlasnici pasa moći će da šetaju svoje ljubimce bez povodca, da ih izvode u park i na druge javne zelene površine tokom letnjeg računanja vremena, od 22:00 uveče do 09:00 sati ujutru, odlučili su odbornici Skupštine grada Beograda. Tokom zimskog računanja vremena vlasnici će svoje pse moći da izvode od 20:00 uveče do 10:00 sati ujutru…Za razliku od pasa, ljudi će još neko vreme moći da se kreću slobodno, bez povodca, 24 sata dnevno!
PSEĆI TAJMING ZA SVE
Posle ovoga, niko više sa Zapada ne može da optuži Srbiju da nije ispunila sve uslove za dobijanje statusa kandidata za prijem u EU. Jer, ne samo što je srpski režim doneo odluku o „psećem tajmingu“, nego je i ingenioznim političkim manevrom „priznao“ da „ne priznaje“ nezavisnost Kosova, time što je „priznao“ carinski pečat Republike Kosovo, na kojem ne piše „Carina republike Kosovo“, nego „Carina Kosova“! Da li zaista srpski vlastodršci misle da smo mi, kako reče jedan gnevni „forumaš“ na Internetu – sisali veslo? Pa, na tom pečatu bi moglo da piše i „žeton za korišćenje javnog WC-a“, ali ako bez njega srpska roba ne može da pređe „administrativnu liniju“, odnosno granicu, to znači da država Srbija priznaje da se prekoputa nalazi – druga država! A od toga, pa do zvaničnog priznanja nezavisnog Kosova, samo je pola koraka. Možda će se i ta „polovina“ smanjiti na četvrtinu, već na sledećoj rundi „tehničkog dijaloga“ Prištine i Beograda, koja bi trebalo da se održi 27. i 28. septembra u Briselu. Najavljene teme su, možete zamisliti: telekomunikacija, energetika, regionalna saradnja i – kašnjenje u sprovođenju pet prethodno postignutih dogovora!?… Nisam znao ni da su postignuti nekakvi dogovori, a kamoli da kasne! Kao što nisam znao ni da se legalizacija otete državne teritorije naziva „tehničkim pregovorima“…
Možda bi neko ovo nazvao „jezičkim finesama“ koje nemaju suštinsko značenje. Kamo sreće da je tako! Ali, nije. Ova se „finesa“ zove konačni krah politike srpskog režima i predsednika Borisa Tadića lično. Jer, kakve mu je bezobrazluke albanski predsednik Sali Beriša servirao na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, 24. septembra, to, kako bi rekao naš narod, ne bi progutao „ni pas s maslom“! Na primer…
„Najveći problem za kosovske Srbe danas su napetosti stvorene i orkestrirane sa nacionalističkim ciljem.“ Prema Berišinim tvrdnjama paralelne strukture koje plaća Beograd, pretvorile su tri homogene srpske zajednice severno od Mitrovice u utočište za organizovani kriminal i svaku vrstu krijumčarenja. „Napori Beograda da u te tri zajednice održi paralelne strukture vlasti pokazuju da on još veruje u promenu granica u našem regionu, zasnovanu na propaloj i odavno prevaziđenoj ideji etnički čistih teritorija ‘velike Srbije’.“ Neverovatno! Kad albanski predsednik, koji sliku „velike Albanije“ drži u kupatilu pored četkice za zube, govori o „velikoj Srbiji“, to je najfinijim literarnim jezikom rečeno – svinjarija! A kada se tome doda i podatak da je Beriša u istom govoru, za izveštaj Dika Martija o trgovini ljudskim organima rekao da je fikcija i da ga podseća na roman Agate Kristi (nije rekao na koji, jer je delimično pročitao samo jedan kojem je zaboravio ime), onda, ponovo – svinjarija!
ĆUTANJE KAO ODOBRAVANJE
Tragedija srpskog režima, kao i svih nas kojima je taj režim na grbači, jeste u tome što će na ovakvu provokaciju albanskog predsednika, zapravo banditsko mešanje u unutrašnje stvari jedne suverene zemlje, i to još sa govornice Generalne skupštine UN, baš kao i u filmu „Tomi“ ostati – gluv, nem i slep. A ćutanje znači odobravanje. O nekakvom demaršu, povlačenju ambasadora, zatezanju diplomatskih odnosa, neće biti ni govora! Jer, osnovna non-stop iliti „dragstor-deviza“ politike Borisa Tadića, ostaće čvrsta i nepromenjena kao granit: „Ne nasedati na provokacije!“ Pa, čak i kada ta „provokacija“ postane brutalno političko silovanje. Jadna je Srbija, kada za njen suverenitet čak ni Albanija (o kojoj smo u ranoj mladosti pričali viceve – setite se samo „albanske podmornice“) – ne daje više ni pet para!
Ni pet evro-centa ne daje ni nemački ambasador u Beogradu Volfram Mas, ali je zato blagonaklono ciničan… „Oduvek smo bili jasni da očekujemo i nadamo se da će Srbija pokazati konstruktivan pristup u procesu dijaloga sa Prištinom.“ Govoreći o tome, može li Srbija da očekuje 12. oktobra i kandidaturu i datum početka pregovora sa EU, Mas je rekao da preporučuje pristup „korak po korak“. I zaista, jedan od prvih „konstruktivnih koraka“ svakako je upućivanje na Kosovo dva inženjerijska oklopna vozila tipa „jazavac“ nemačke vojske, koja treba da budu korišćena prilikom demonstracija i za uklanjanje barikada. Za njima ubrzo dolaze i dva vodena topa za „polivanje demokratijom“. Sva ta vozila treba da „poboljšaju mogućnost kontrole nasilju sklonih masovnih skupova, odnosno da se koriste za uklanjanje barikada i tako olakšaju očuvanje bezbednosti i slobode kretanja na Kosovu“, glasi obaveštenje nemačke vlade… Vidite koliko je cela stvar otišla dođavola. Srpska policija ne samo što je po Rezoluciji UN 1244 trebalo odavno da bude u Pokrajini, nego danas u njoj ne sme čak ni da rasteruje srpske demonstrante, već je to prepušteno Vermahtu, pardon… Bundesveru.
A sad, pošto je nastupio termin za šetanje pasa, izađimo napolje da zajedno lajemo. Ako srpski vlastodršci zapuše uši, svejedno… Čuće nas zvezde.
Iako se događaji na političkoj mapi Srbije i KiM dešavaju velikom brzinom, Đaja manirom iskusnog i vanserijskog kolumniste, gotovo uvek uspe,iako tekst sigurno predaje nekoliko dana ranije zbog štampanja, da predvidi događaje. I, stvarno, ovaj tekst kao da je napisan posle varvarskog pucanja NATO na goloruke Srbe, a ne pre. Na žalost, situacija je toliko tragična i bolna, da se lanac tužnih događaja koji predstoje, sada već toliko vidi, da ga može uočiti i prosečni građanin Srbije. Jedino ga ne vidi, ili neće da ga vidi, ili je slep – Boris Tadić! I srlja sve dublje i dublje u sopstvenu i našu propast!… Ja ne znam šta je s tim čovekom? Pa, čak i da opšta politička i ekonomska situacija u zemlji nije tolko beznadežna, svaki iole normalan i moralan čovek bi se samo na osnovu tekstova u “Pečatu” (a zna se da se u tom nedeljniku oglašava vrh intelektualne i patriotske elite Srbije), zapitao: gde ja to grešim – i odmah proverio ispravnost svoje politike na vanrednim izborima. Jer, ako ovo nije vanredna situacija, ja ne znam onda šta jeste. Ali, ne! Po Tadiću – greše svi drugi, samo je on u pravu. To više nije ni inat, ni tvrdoglavost – to je bolest! Da, mi možemo da lajemo na zvezde i one će nas čuti. Samo, zvezde su daleko, a naš je problem mnogo bliži. Samo lajanje tu nam neće mnogo pomoći… Pozdrav redakciji “Pečata” i svim autorima!
Prenormiranje je opasna bolest prilikom uređenja jedne države jer se zasniva na stavu o neodgovornosti i nemoralnosti njenih građana Naši vlastodršci to obilno rade dodvoravajući se Evropi pa se ne bih iznenadio i o zakonu o čuvanju kućnih ljubimaca, počevši od papagaja, pa do krokodila.
O Kosmetu tek toliko da smo pored tolikih skupova održanih u Beo- gradu trebali na jedan pozvati i sve zemlje koje nisu priznale Kosmet, bez obzira da li je to na nivou ambasadora, više ili niže.
To bi bila prilika da se argumentovano, pravno i istorijski, cela problematika približi svetu.
“PKB je vodeći proizvođač i prerađivač mleka u Jugoslaviji. Samo na farmama u Pančevačkom ritu gaji se 24.000 grla stoke od čega je 11.000 muznih krava. Prosečna mlečnost je 6.500 litara po grlu, a godišnja ukupna proizvodnja u preduzeću je 60 miliona litara mleka”, navodi se u izveštajima iz 1994. godine, kada je generalni direktor preduzeća bio Vojislav Simanović. U mlekarskoj industriji PKB-a tada su bili pogoni u Beogradu, Kraljevu, Požarevcu, Petrovcu na Mlavi, Vršcu, Šidu, Čačku, Zelenici, Sokobanji i Kosovu Polju, proizvodilo se više od 60 raznih mlečnih proizvoda. U klaničnu industriju sa farmi ovog preduzeća usmeravano je godišnje hiljade tona kvalitetnog junećeg, svinjskog i ovčijeg mesa. Tako je bilo nekada, ali više ništa nije isto. “Imlek” je sada posebno preduzeće, izdvojeno iz PKB-a.
Tada ga je, prve posleratne godine, prota Smiljanić, kao kum blagoslovio rečima: “Dabogda se uvek peo uz brdo i proizvodio što više baštenskih proizvoda, mleka i živine i snabdevao Beograd”.
Na pijace su prvi plodovi sa njiva Poljoprivrednog dobra “Pančevački rit” počeli da pristižu u jesen 1946. godine.
Na poljima i močvarama ovog dobra razvio se gigant za proizvodnju i preradu hrane Poljoprivredni kombinat “Beograd” – PKB.
Preduzeće proizvodi i prerađuje hranu za prestonicu. Od šezdesetih godina rad preduzeća se zasniva na povezanosti poljoprivredne proizvodnje, prerade, trgovine, ugostiteljstva, razvoja nauke, kao i primeni znanja u praksi. Preduzeće je vremenom postalo poznato, kako kod nas, tako i u inostranstvu.
Po rečima Miloša Bugarina, sadašnjeg generalnog direktora PKB-a, krajem sedamdesetih ovaj, za naše uslove, poslovni agro-industrijski džin, imao je u posedu 90.000 hektara korisne obradive površine i armiju od 43.000 radnika. U to vreme firma je bila teška 2.000.000.000 američkih dolara. Desetine hiljada kvadrata proizvodnih pogona i poslovnih zgrada širom Jugoslavije bilo je u posedu preduzeća.
BEOGRAD – Zemljište čiji je korisnik PIK “Bečej” u opštini Srbobran, 1.244 hektara najplodnijih oranica u Evropi, izdato je nezakonito u zakup četvorici zemljoposednika u januaru 2007. godine, što je od tada predmet spora.
– Iza svega stoje pokrajinski čelnici G17 plus i Demokratske stranke Ivana Dulić-Marković, Bojan Pajtić i Saša Dragin, koji izgleda žele da 250 radnika PIK “Bečej” ostane bez posla kako bi se ostvarili nečiji privatni interesi – tvrde čelni ljudi dva najveća sindikata u PIK “Bečej”.
Branislav Šekerović, predsednik Samostalnog sindikata “PIK Bečej”, i Aleksandar Pešić, predsednik Sindikata “Nezavisnost” u toj firmi, u saopštenju za javnost otkrivaju da su od 5. januara do 5. aprila prošle godine “namešteni zakupci, podržani od Pajtića, Dragina i Dulićeve, nasilno i bez validnih dokumenata pokušavali da zaposednu sporno zemljište, ali su ih radnici PIK ‘Bečej’ u tome sprečavali”.
– Ta zemlja je najplodnija u Evropi, a po kvalitetu druga u svetu, i PIK “Bečej” ju je koristio 50 godina. Lokalna vlast odlučila je da je da na licitaciju za trogodišnji zakup krajem 2006. godine, u vreme kada je bio u toku tender za PIK “Bečej”. Ministarstvo poljoprivrede i Agencija za privatizaciju nisu dali saglasnost za tu licitaciju, već samo preporuku da se sačeka završetak privatizacije, kako bi na javno nadmetanje mogao da se prijavi i novi vlasnik. Međutim, njima se žurilo, pa su dali zemljište četvorici zemljoposednika iz Udruženja paora 100P plus, koje je osnovala Ivana Dulić-Marković, potpredsednik G17 plus – objašnjava Šekerović.
On ističe da je Dulićeva u bliskim odnosima s Brankom Gajinom, predsednikom opštine Srbobran, i da pokušava da uništi PIK “Bečej”, kao “najveću prepreka njenom planu strateškog razvoja poljoprivrede, koji podrazumeva rasparčavanje velikih poljoprivrednih sistema”.
– Nju su podržali Bojan Pajtić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, i Saša Dragin, tada zamenik pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, a sada ministar ekologije. Oni su čak prevarili predsednika Srbije Borisa Tadića rekavši mu da je nezadovoljstvo masovno i da će izgubiti važne glasove na predsedničkim izborima ako ta licitacija ne bude priznata. Zbog toga je Tadić u januaru ove godine naložio Slobodanu Milosavljeviću, novom ministru poljoprivrede, da potpiše tu licitaciju. To nam je sam Milosavljević priznao – tvrdi Šekerović.
On kaže da je novi vlasnik, firma “Irva” Đorđija Nicovića voljna da učestvuje na ponovljenoj licitaciji ili da plati zakupninu koja je izlicitirana jer PIK “Bečej” kao dosadašnji korisnik ima preče pravo. Međutim, opštinske vlasti ne pristaju ni na jednu od tih ponuda.
– Novi vlasnik je čak platio zakupninu za prošlu godinu po izlicitiranoj ceni. U međuvremenu su se desila tri-četiri pokušaja nasilnog upada, pa i fizičkog napada na naše radnike, ali smo sprečili otimanje zemlje jer bi nam to nanelo nenadoknadivu štetu. Na tom zemljištu imamo farme goveda i svinja, ratarsku upravu i oko 250 zaposlenih. Radnici bi ostali bez posla, jer i bez pomenutog problema imamo višak zaposlenih – upozorava Šekerović.
Pokušali smo da stupimo u kontakt sa Ivanom Dulić-Marković, ali je ona čim smo se predstavili spustila slušalicu i nije se javljala na ponovni poziv. Ni Bojan Pajtić nije odgovarao na naše telefonske pozive.[ antrfile ]
…………………………………………………………………………………………………………………..
OTIMAČINA
Pokrajinski čelnici G17 plus i Demokratske stranke podržavaju nelegalne zakupce koji nasilno pokušavaju da uzurpiraju 1.244 hektara oranica PIK “Bečej“
BEOGRAD – Zemljište čiji je korisnik PIK “Bečej” u opštini Srbobran, 1.244 hektara najplodnijih oranica u Evropi, izdato je nezakonito u zakup četvorici zemljoposednika u januaru 2007. godine, što je od tada predmet spora.
– Iza svega stoje pokrajinski čelnici G17 plus i Demokratske stranke Ivana Dulić-Marković, Bojan Pajtić i Saša Dragin, koji izgleda žele da 250 radnika PIK “Bečej” ostane bez posla kako bi se ostvarili nečiji privatni interesi – tvrde čelni ljudi dva najveća sindikata u PIK “Bečej”.
Branislav Šekerović, predsednik Samostalnog sindikata “PIK Bečej”, i Aleksandar Pešić, predsednik Sindikata “Nezavisnost” u toj firmi, u saopštenju za javnost otkrivaju da su od 5. januara do 5. aprila prošle godine “namešteni zakupci, podržani od Pajtića, Dragina i Dulićeve, nasilno i bez validnih dokumenata pokušavali da zaposednu sporno zemljište, ali su ih radnici PIK ‘Bečej’ u tome sprečavali”.
– Ta zemlja je najplodnija u Evropi, a po kvalitetu druga u svetu, i PIK “Bečej” ju je koristio 50 godina. Lokalna vlast odlučila je da je da na licitaciju za trogodišnji zakup krajem 2006. godine, u vreme kada je bio u toku tender za PIK “Bečej”. Ministarstvo poljoprivrede i Agencija za privatizaciju nisu dali saglasnost za tu licitaciju, već samo preporuku da se sačeka završetak privatizacije, kako bi na javno nadmetanje mogao da se prijavi i novi vlasnik. Međutim, njima se žurilo, pa su dali zemljište četvorici zemljoposednika iz Udruženja paora 100P plus, koje je osnovala Ivana Dulić-Marković, potpredsednik G17 plus – objašnjava Šekerović.
On ističe da je Dulićeva u bliskim odnosima s Brankom Gajinom, predsednikom opštine Srbobran, i da pokušava da uništi PIK “Bečej”, kao “najveću prepreka njenom planu strateškog razvoja poljoprivrede, koji podrazumeva rasparčavanje velikih poljoprivrednih sistema”.
– Nju su podržali Bojan Pajtić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, i Saša Dragin, tada zamenik pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, a sada ministar ekologije. Oni su čak prevarili predsednika Srbije Borisa Tadića rekavši mu da je nezadovoljstvo masovno i da će izgubiti važne glasove na predsedničkim izborima ako ta licitacija ne bude priznata. Zbog toga je Tadić u januaru ove godine naložio Slobodanu Milosavljeviću, novom ministru poljoprivrede, da potpiše tu licitaciju. To nam je sam Milosavljević priznao – tvrdi Šekerović.
On kaže da je novi vlasnik, firma “Irva” Đorđija Nicovića voljna da učestvuje na ponovljenoj licitaciji ili da plati zakupninu koja je izlicitirana jer PIK “Bečej” kao dosadašnji korisnik ima preče pravo. Međutim, opštinske vlasti ne pristaju ni na jednu od tih ponuda.
– Novi vlasnik je čak platio zakupninu za prošlu godinu po izlicitiranoj ceni. U međuvremenu su se desila tri-četiri pokušaja nasilnog upada, pa i fizičkog napada na naše radnike, ali smo sprečili otimanje zemlje jer bi nam to nanelo nenadoknadivu štetu. Na tom zemljištu imamo farme goveda i svinja, ratarsku upravu i oko 250 zaposlenih. Radnici bi ostali bez posla, jer i bez pomenutog problema imamo višak zaposlenih – upozorava Šekerović.
Pokušali smo da stupimo u kontakt sa Ivanom Dulić-Marković, ali je ona čim smo se predstavili spustila slušalicu i nije se javljala na ponovni poziv. Ni Bojan Pajtić nije odgovarao na naše telefonske pozive.
PROEVROPSKA HAJDUČIJA
“U zemljama Evropske unije veliki zemljišni kompleksi sačuvani su u državnoj svojini iz strateških razloga, kao najvredniji agrarni potencijal u budućnosti. Ne postiže se socijalna pravda tako što se četvoro zemljoposednika bogati, a 200 ljudi ostaje bez posla nezakonitim oduzimanjem 1.244 hektara… Političkom hajdučijom i negiranjem zakona i pravne države ne ide se u Evropu”, konstatuje se u saopštenju dva sindikata PIK “Bečej”.
SKANDAL – Hrvatski „Agrokor” preuzima srpsko tržište mesa i prerađevina
Srbija uvozi svinjetinu iz Hrvatske
Hrvatska kompanija „Belje”, koja posluje u okviru koncerna „Agrokor” tajkuna Ivice Todorića, najavila je da će uskoro početi sa izvozom većih količina svinjskog mesa u Srbiju.
Svinjetina iz susedstva na našem tržištu mogla bi da se nađe već za dve godine, odmah nakon što „Belje” izgradi novu klanicu u Baranji.
Predsednik uprave „Belja” Goran Pajnić rekao je za Press da je ovoj kompaniji veoma interesantno srpsko tržište.
– Planiramo izgradnju klanice koja će imati kapacitet od 600.000 svinja i veći deo proizvodnje planiran je da ide u Srbiju. Vaše tržište nam je interesantno kako zbog blizine, tako i zbog toga što se u Srbiji konzumiraju velike količine svinjetine. Vi jednostavno nemate dovoljnu proizvodnju, pa uvozite svinjetinu isto kao i mi – primetio je Pajnić.
Stočarstvo u krizi
On je otkrio da je ova kompanija već pokušavala da izvozi svinje u našu zemlju, kada je bilo problema sa nestašicom, ali da veterinarske službe obe zemlje nisu donele pravni okvir da se to omogući.
– Mi sarađujemo sa firmama iz Srbije, posebno iz domena stočarske proizvodnje, a vlada interesovanje i za uzajamnu razmenu znanja iz ove oblasti – tvrdi Pajnić, i podseća da je „Agrokor” pre godinu i po dana otvorio farmu junadi pored Novog Sada kapaciteta 1.400 komada.
Stočarstvo u Srbiji danas je u velikoj krizi, i pored izrazito povoljnih prirodnih uslova. Broj stoke je u poslednjoj deceniji opadao po godišnjoj stopi od dva do tri odsto, pa je proizvodnja mesa sa 600.000 tona, koliko je iznosila 90-ih godina, pala na 472.000 tone, koliko iznosi danas.
Stručnjak za poljoprivredu Branislav Gulan kaže da su Hrvati to primetili i na osnovu tih podataka rešili da nam prodaju svinjsko meso.
– S jedne strane, to je za mene normalno, jer je u Srbiji katastrofalno stanje sa svinjama. Sa druge, to je bruka za našu zemlju. Srbija je, primera radi, 1990. godine imala 900.038 krmača za priplod. Sad imamo samo 200.000. U tovu imamo samo negde od 2,5 do 3,5 miliona svinja, a mogli bismo da imamo 14 miliona tovljenika. Za to je potrebno da zažive projekti koji su urađeni i zasnovani na tezi da poljoprivreda bude strateška privredna grana zemlje – kaže Gulan.
Saradnik Centra za naučno-istraživački rad u Privrednoj komori Srbije Vojislav Stanković priznaje za naš list da ga je uznemirila vest o tome da će nam Hrvati prodavati svinjsko meso.
– Mi imamo veće i kvalitetnije resurse za razvoj stočarske proizvodnje u odnosu na Hrvatsku. Imamo i bolji genetski potencijal životinja od njih. Prema tome, kreatori agrarne politike trebalo bi da se presaberu i pređu sa reči na dela – upozorava Stanković.
Prema njegovima rečima, svinjetinu trenutno uvozimo iz Nemačke, Austrije, Italije i Makedonije, a ovo ne bi bio ni prvi put da uvozimo od Hrvata.
– Prošle godine smo uvezli oko 2.500 tona svinjskog mesa, a za sedam meseci oko 1.000 tona. Doduše, od Hrvata smo samo sporadično uvozili. S druge strane, mi smo 80-ih izvozili kuvanu šunku u limenkama, po čemu smo bili poznati kao tradicionalni snabdevači inostranih tržišta – podseća Stanković.
Potrebne subvencije
Svinjarstvo u strukturi poljoprivredne proizvodnje čini oko 12 odsto. Prošle godine kod nas je uzgojeno 3,4 miliona grla svinja, što je u odnosu na 2009. manje za 4,6 procenata. Vojislav Stanković ističe da se proizvodnja hitno mora povećati.
Sve me ovo čini veoma tužnom, jer vidim da smo u potpunom ćorsokaku. Predsednik praktično nije u stanju da valjano obavlja svoje funkcije, Narodna Skupština je nekakav dekor, kao kulise u pozorištu, Cvetković i Vlada imaju najmanje tri opozicije u svojim redovima, a kao, jedinstveni su. Cvetković sluša sve što mu Tadić naredi, a Tadić ne naređuje ništa, nego samo prenosi naređenja sa Zapada i spreman je i svoje g… da pokloni, samo da dobije kandidaturu za EU. Iz prostog razloga što je na tu kartu sve stavio, ali je čak i njemu jasno da ta karta definitivno gubi! Ne znam šta će biti, ali znam da ovaj režim mora što pre da ode…! Pozdrav svima u Pečatu!
*braca Rvati nisu nis krivi*..*ali tko je kriv za to*..sto bi fon Canak rekel..*di idu nasi novci*…?
…………………………………………………………………………………………………………………
da li je ovo moguĆe… Hrvati dobili „trgovinski rat” – u naŠim supermarketima u ponudi je viŠe od 300 hrvatskih artikala
Hrvati nam prodaju čak i sendviče
Odnos – Na pumpama u Srbiji prodaju se sendviči iz Hrvatske, u našim marketima u ponudi je više od 300 hrvatskih proizvoda, a naših artikala u Zagrebu ima tek desetak
Na benzinskim pumpama kompanije OMV u Srbiji prodaju se, verovali ili ne, sendviči „montana” koji se proizvode u Hrvatskoj!
Sendviče prave u Zagrebu, a u našu zemlju ih svakodnevno uvozi kompanija „Atlantik”, hrvatska firma u čijem vlasništvu je i „Štark”.
U „Atlantiku” su nam rekli da oni uvoze sendviče u našu zemlju iz Hrvatske jer je tamošnja firma koja ih proizvodi u njihovom vlasništvu. Izvršni direktor „Atlantik brendsa” Dragomir Kostić tvrdi da se sendviči distribuiraju u adekvatnim hladnjačama i da nema potrebe postavljati pitanje o njihovoj ispravnosti. U kompaniji OMV nismo dobili odgovor na pitanje zašto su baš izabrali da se snabdevaju „montana” sendvičima, koji putuju iz Hrvatske, i zašto nisu angažovali neku srpsku kompaniju da snabdeva njihove pumpe na našem tržištu.
Najzastupljeniji hrvatski proizvodi u srpskim rafovima
– „kiki” bombone
– „b” bombone
– „lada” čajno pecivo
– „lili” čajno pecivo
– „super” čokoladica
– „mond” čokoladica
– „dorina” čokolada
– „linolada” eurokrem
– „kviki” slane grickalice
– „jana” voda
– „pepermint” bombone
– „cedevita” sok
– „lino” dečja hrana
– pekmez „podravka”
– ajvar „podravka”
– sardina „eva”
– sveži ABC sirni namaz
– „bananko” krem bananica
Papović: Skandalozno
Ali sve to je manje važno od same činjenice da se na srpskom tržištu prodaje veliki broj proizvoda iz Hrvatske, da mi to ovde kupujemo bez ikakvog razmišljanja, dok naše robe u hrvatskim maloprodajama skoro da i nema.
Predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS) Goran Papović kaže da je prodaja hrvatskih sendviča u Srbiji skandalozna, bez obzira na sva objašnjenja.
– Čak i sendviče kupujemo od Hrvata. Pa ne mogu da verujem! Šta? Je l’ mi ne umemo da ih pravimo? Odmah bi trebalo videti i da li te iste sendviče veterinarska inspekcija svako jutro proverava – skrenuo je pažnju Papović i zapitao da li i Hrvati jedu naše sendviče.
– Kod njih se naši proizvodi mogu na prstima prebrojati – nastavlja odmah Papović.
I dok u hrvatskim trgovinama u najbolju ruku možete da nađete srpsku „jafu”, „plazmu”, „smoki”, „mančmelou” i „eurokrem”, reporter Pressa pronašao je juče samo u jednom od beogradskih supermarketa više od 300 hrvatskih artikala.
Naše tržište prosto je preplavljeno hrvatskim slatkišima. U ponudi je više od 70 različitih vrsta konditorskih proizvoda poreklom iz Hrvatske. Hrvati su se izborili i da svoje začine prodaju kod nas, kao i supe, pudinge, čajeve, cerealije, dečju hranu… Najviše je zastupljena roba kompanije „Podravka”, od koje kupujemo čak i ono po čemu smo najpoznatiji – ajvar, pekmez od šljiva, marmeladu od šipka…
Našoj eliti bi trebalo postaviti pitanje zašto nisu zahtevali reciprocitet kada su otvarali granice … Saša Đogović, IZIT
Direktor Biroa za regionalnu saradnju Privredne komore Srbije Milivoje Miletić naveo je za Press da je ukupna robna razmena Srbije i Hrvatske za prvih osam meseci ove godine iznosila 594 miliona dolara, što je za 39,5 odsto više u odnosu na isti period prošle godine.
Prema podacima Hrvatske narodne banke, hrvatska ulaganja u Srbiju u periodu od 1999. godine do 2010. godine iznosila su 523,8 miliona evra, što čini oko 12,9 odsto njihovih ukupnih ulaganja u inostranstvu.
ПЕТРОВГРАЂАНИН [neregistrovani] (05. 10. 2011, 08:09:37)
1000 ПОЗИВА
До сада сам оставио преко 1000 коментара “Купујмо домаће, српске производе! Купујмо производе из Србије, Р. Српске и Црне Горе. Спасимо домаћу производњу како би сачували домаћа радна места!”.
Залуд је ако саме институције власти праве проблем!
1. Култура куповања као део опште културе једног народа значи куповину домаћег производа. Ево прочитајте коментар изнад па ћете видети каква је наша култура – тобоже хоћемо квалитет као да наша предузећа производе продају у ринфузи… У В. Британији сам као љубитељ чоколаде купују њихову чоколаду која је коштала 10 ЕУР док је милка на суседној полици коштала као и код нас 1,5 ЕУР. Чоколада од 70 гр. без окуса и мириса али скоро све залихе распродате а Милка нетакнута стоји на полицама.
2, Пословна култура као део опште културе а на основу које предузетници граде своју пословну политику са своје стране налаже пласман домаћег производа. Зашто наши трговци уопште тргују туђим а посебно хрватским производима када знамо да наши производи на полицама њихових трговаца једноставно не постоје?
3. Политичка култура која опет у основи има општу културу налаже да политичари на власти воде бригу о свом народу а не о туђем, да воде бригу о својој земљи а не о туђој, да обезбеде погодну пословну климу за српске домаћине док је код нас случај да жути заједно са синовима комунизма, посебно лидером “Региона” прогањају српске домаћине, да их квалификују као лопове, да им крв пију док их потпуно не униште.
У питању је некултура политичара на власти од које потиче пословна и свака друга некултура.
КУПУЈМО СРПСКО!