Antisrpstvo za početnike

Piše Miodrag Zarković

Novi talas jugonostalgije stiže ponedeljkom sa frekvencije „B92“

Među vrhunce savremene zapadnjačke masovne kulture svakako spada i naučno-popularni serijal „Mitbasters“ (na srpskom: „Rušioci mitova“), već devetu godinu zaredom prikazivan na „Diskaveriju“. Mada opterećen i osakaćen površnošću, brojnim nelogičnostima, a pre svega napadnim i napornim glupiranjem voditeljskog para, ovaj serijal je širom planete stekao veliku gledanost, pa i ugled, zahvaljujući britkosti osnovne ideje: preispitivanje uvreženih verovanja, i to ne drevnih legendi, već mahom relativno mladih zabluda prikladnih našem dobu, prilikama i tehnološkom razvoju.
Britka i maštovita, takva ideja ipak je izrazito štetna po neprilično uticajan sloj beogradskih „intelektualaca“, inače zaslepljen zapadnjačkom masovnom kulturom. Taj je sloj, naime, nastao i ojačao upravo na jednom urbanom mitu, o Titu i njegovoj Jugoslaviji. SFRJ je bila njihova obećana zemlja, za nju je vezan najsrećniji period njihovog života, u Brozu su prepoznali državničke ideale, u famozno svemogući pasoš te države spakovali su sav svoj navodno nemirni duh, a iz filmova Veljka Bulajića naučili su sve što im je potrebno o ideologiji i sprovođenju iste. Drugu državu oni nikada nisu želeli, niti im je potrebna, a zašećerenu uspomenu na onu svoju ima da održavaju do sudnjeg dana – zato su se, u onolikom broju i u onakvom veselju, stavili na raspolaganje autorima serijala „SFRJ za početnike“, koji je „B92“ počela da prikazuje ponedeljkom.
„SFRJ za početnike“ je u svojoj suštini suprotnost „Mitbastersima“, namenjena ne preispitivanju već, naprotiv, učvršćivanju mitomanije. Što kroz naraciju osmišljenu u poletnom titovo-pionirskom mozgu, a što kroz prisećanja zaslužnih Jugoslovena (kako se sami izjašnjavaju), serijal vraća gledaoce u nestvarno privlačnu jugoslovensku prošlost, oživljavajući njene duhovne i materijalne simbole: „fiću“, Bebu Lončar, „borosane“, šoping ture do Trsta, nesvrstane, ljubavne vikend romane, par-nepar tablice, zagrebački „Start“, TV seriju „Sandokan“… Ta su prisećanja romantična, omamljujuće setna, nekada i komična – recimo, kada Neda Arnerić kaže da ona kao velika „štreberka“ nikada nije prekršila par-nepar raspored vožnje; Neda „Bodrum“ Arnerić; štreberka, jašta; pitajte Bojana Pajtića. Ali su najvećma nestvarna. To jest, njima koji ih izriču, ta su sećanja stvarnija i bliža od ma koje sveže vesti sa Kosova i Metohije, ali su nestvarna u odnosu na ono kako je SFRJ zaista izgledala.
Nestvarna i dvolična. Isti ljudi koji svakodnevno bljuju po sankcijama i oskudici devedesetih, ovde s osmehom prepričavaju slom SFRJ ekonomije iz osamdesetih i njegove prateće pojave. Dok besparica u Srbiji ubija, besparica u Jugoslaviji valjda oplemenjuje, sudeći po iskazima ovih moralnih patuljaka… Takođe, kada naratorka podseća na nekadašnji priliv studenata iz nesvrstanih zemalja, dodaje da tada nije bilo udruživanja građana, pa ni desničarskih organizacija, samim tim ni problema zbog kulturološke i rasne različitosti – prosto čovek da zažali za jednopartijskim, maršalskim sistemom, zar ne?!
Po istraživačkoj dubini „SFRJ za početnike“ podseća na udarne turske TV novele. Nećete ovde naći podrobnije zalaženje u jugoslovensko „izobilje“ koje je, na primer, Gordani Suši (potpisanoj sa „TV zvezda Jugoslavije“) omogućavalo da kupi „fiću“ od dve plate, niti u udobnost Brozove kvazi-nesvrstane spoljne politike. Taman posla da se pomenu posledice zanesenosti „bratstvom i jedinstvom“. Sve je podređeno kako-nam-je-nekad-bilo-lepo šablonu. Sve osim – raspada Jugoslavije. Uzrokovanom,  zna se odakle. Krivicom,  zna se kojeg naroda. Zločinima,  zna se čije vojske.
Jedini sumorni delovi prve dve epizode, prikazanih proteklog ponedeljka, vezani su za poslednje ratove, tek ovlaš pomenute u ta dva sata: jednom kada naratorka kaže da je bivša misica Nikica Marinović rođenje u Dubrovniku smatrala „darom sa neba“, ali to je devedesetih „postalo prokletstvo, kada je iz Beograda gledala nasilje nad njenim gradom“; drugi put kada Borka Pavićević priča ubeđenošću očevica, iako nije ni prišla događaju, o tome kako su srpski vojnici vadili radnike iz fabrike u Borovom Selu i razvrstavali ih na kolonu za Srbe i kolonu za Hrvate.
Nisu nam neophodni „Mitbastersi“ da bismo proniknuli u temelje ovakve, predvidivo antisrpske postavke stvari. Autor serije je znameniti Radovan Kupres, jedan od osnivača „Inicijative mladih za ljudska prava“, nevladine organizacije (umilnog li naziva za udruženo pravdanje zločina nad Srbima) poznate, između ostalog, i po tome što je leta 2005. godine zasula srpske gradove morbidnim plakatima o Srebrenici, a godišnjice početka NATO bombardovanja često koristi za promociju onih „istina“ što ih je zastupao i Džejmi Šej, o tome kako smo pobili nekih milijardu i po kosovskih Albanaca pre nego što je ijedan „stelt“ poleteo iz Avijana.
Niti su nam „Mitbastersi“ potrebni da bismo znali odakle Kupresu sredstva za kvalitetnu produkciju (sa zavidnom grafičkom obradom), zahtevnu logistiku (pred kamerama se smenjuju poznate ličnosti iz svih krajeva nekadašnje države) i izgleda neograničeno korišćenje televizijskih arhiva. Ni tu nema nikakve tajne: lepo piše na kraju svake epizode da je „program podržan od strane Ministarstva kulture Republike Srbije“. Serijal je sniman 2010, dok se na čelu pomenutog Ministarstva nalazio vrli Nebojša Bradić, kultur-jurišnik koalicije okupljene oko ideje da „Evropa nema alternativu“.
Jedino što bi „Mitbastersi“ mogli da isprate, jeste da li će – i zašto neće – neko najzad odgovarati zbog toga što novcem srpskih građana izdržava TV projekat namenjen daljem gaženju srpskih nacionalnih osećanja i podrivanju krhke srpske državnosti. Za raščlanjivanje tog mitskog mozaika ipak nam je, po svoj prilici, nužan neko sa „Diskaverija“, pošto mi iz srpskog glasačkog tela nikako da ga razobličimo.