ALEKSANDAR SOKUROV Tvorac filmova koji menjaju svet

Piše Vladislav Panov

Čuveni ruski sineasta Aleksandar Sokurov nedavno je sa svojim filmom „Faust“ osvojio „Zlatnog lava“ na Festivalu u Veneciji, što je vrsta priznavanja koje predstavlja presedan u višedecenijskoj karijeri ovog neobičnog autora

Iako je avangardni ruski režiser Aleksandar Sokurov tokom skoro čitave karijere hvaljen od kolega i kritike, i čak stekao brojno uporište među mladim ruskim autorima rešenim da idu njegovim stopama, on nikada ni na jednom velikom festivalu nije dobio neku od glavnih nagrada. Ni kao autor, niti je neki od njegovih filmova, od kojih je većina odmah sticala kultni status, osvajala takva priznanja.

DALEKO OD „OBIČNE“ NARACIJE
Sokurov je laureat drugih nagrada, počasnih, ili od struke i kritike, i u tom pogledu nema festivala na kojem nije uspeo da se okiti s nekim priznanjem. Glavne nagrade su mu međutim izmicale jer su njegova dela bila previše lična, drugačija, kontroverzna, avangardna, pa često i nepristupačna, posebno za takozvanu „običnu publiku“. Osvajajući „zlato“ na upravo završenoj Mostri, i to  verovatno zahvaljujući činjenici da je žiri bio sastavljen od jednako „drugačijih“ i avangardnih individua (predsednik je bio proslavljeni njujorški sineasta Aren Daronofski koji se prošle godine, posle niza na razne načine takođe vrlo povoljno prihvaćenih filmova, svetski proslavio sa „Crnim labudom“), Aleksandar Sokurov je doživeo da kao šezdesetogodišnjak sa tridesetogodišnjim iskustvom prvi put dobije jedno od glavnih priznanja na velikom evropskom festivalu. Njegov prošlogodišnji film „Faust“ osvojio je „Zlatnog lava“ na Festivalu u Veneciji,  a proglašen je za najbolji film ovogodišnje „Mostre“, inače zatrpane radovima iskusnih, čuvenih i od njega daleko poznatijih najpre holivudskih, a onda i evropskih sineasta. Doduše, Sokurov kao režiser i dalje nema takvo evropsko priznanje, ali je barem prepoznato njegovo delo. Sama činjenica da je na nekom velikom evropskom festivalu glavnu nagradu dobio ruski film, posebno još, eto, avangardni, toliko je poslednjih godina retka da je, nažalost, postala i neverovatna.
Iako je Aleksandar Sokurov preko trideset godina aktivni stvaralac, kako kada je reč o igranim, a još više o dokumentarnim filmovima, te u svojoj filmografiji sve zajedno ima blizu stotinu naslova, on je takozvanoj „najširoj publici“ verovatno nepoznat. Ili ako ga uopšte prepoznaju, većina to čini uz panični strah od dosade, odnosno uz potpuno nerazumevanje. To nije čudno s obzirom na to da je Sokurov stekao ime i izbaždario svoj stil upravo kao tvorac „drugačijeg“, najpre kao esteta i eksperimentator, a skoro nikad kao funkcionalni i svima razumljivi narator. Kod onih koji su uspevali da prepoznaju tu vrstu njegove posebnosti, Sokurovljevi filmovi su primani kao poezija za dušu s posebnim estetskim štelovanjima i prihvatani do bezpogovornog obožavanja.

UTICAJ TARKOVSKOG
Njegov aktuelni pobednički film je prava ilustracija ove samosvojne poetike, s obzirom na to da je s potpuno drugačijim svojstvima od uobičajenih „pročitao“ i predstavio Fausta, što su prefinjeni intelektualni ukusi shvatili kao vrhunsku dragocenost. Čak i kao onu, kao što je u obrazloženju dodele „Zlatnog lava“ ispred svog žirija Aronofski rekao, „koja menja sam život“!
Sokurov, inače, ima potrebu da se bavi filmskim radom u segmentima. „Faust“ je, recimo, završni deo tetralogije koju je započeo 1999. godine, a koja se okretala ljudima koji su menjali istoriju, ali ne njihovim biografijama, već samo određenim momentima u njihovom životu. Pre Fausta on se u ovoj segmentizaciji bavio Hitlerom („Moloh“), Lenjinom („Taurus“) i japanskim imperatorom Hirohitom („Sunce“). Bio je zainteresovan za prezentaciju svog filmskog viđenja posebnih, rodbinskih, ljudskih odnosa koje je ponudio u čuvenim, u nekim detaljima i izuzetno kontroverznim filmovima, „Otac i sin“ i „Majka i sin“, a sada to čini i sa naslovom „Dva brata i sestra“ koji upravo snima. Tokom čitave karijere je snimao dokumentarne filmove o elegiji u Rusiji, putovanju, svetu, životu.
Specifičan pogled ovog čoveka na svet, umetnost, film i samim tim sam život izvesno je posledica neobičnog odrastanja pod oštrom senom oca, oficira veterana Drugog svetskog rata, stalnog seljenja iz sredine u sredinu, potpune izolovanosti od okoline u jednom delu najranijeg sazrevanja, ali i ogromnog uticaja koji je na njega kao sasvim mladog autora izvršio čuveni Andrej Tarkovski. Tarkovski ga je protežirao i kao autora „izveo na put“. Sokurov je tokom tog krajnje introvertnog puta najviše tragao za razumevanjem ljudske duše i tajnih sila koje utiču na nju, a koje svi nose u sebi uglavnom dobro skrivene. U svojim filmovima, međutim, on nije ništa od spoznatog otkrivao ili objašnjavao. Ostavljao je svoje misli i poruke samo njemu sasvim jasne i otvorene svačijem tumačenju, zbog čega je i uglavnom neshvaćen, često sasvim pogrešno tumačen (za sovjetsku vlast je čak bio i ideološki neprihvatljiv, skoro do statusa neprijatelja) i nepristupačan. Kao i drugi „posebni“ umetnici i on je do priznavanja svoje apsolutne izuzetnosti došao težim i dužim putem. Takav je slučaj i sa njegovim najčuvenijim i svuda u svetu prikazivanim filmom, na neki način i životnim delom, proslavljenim „Ruskim kovčegom“, koji je u potpunosti snimio digitalnom kamerom, u jednom jedinom kadru svih devedeset pet minuta, a sve u nastojanju da se kroz takvu perpetualnu „video-šetnju“ u prvom licu kroz čuveni muzej „Ermitaž“ dočara kompleksna i prebogata, elegična i konfliktna, uzbudljiva i surova ruska istorija. I koliko god je uspeo da se taj njegov neverovatni rad prihvati kao izuzetan doprinos filmskoj umetnosti ili bar celuloidnom eksperimentu, toliko je i osporavan, kritikovan i otvoreno napadan. Baš kao što je bio slučaj i sa skoro svim drugim stvarima kojima se bavio tokom karijere.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.