Vrhunska dela zrače i sa tarabe

Piše Dejan Đorić

Da li se mogu praviti revolucionarne izložbe? Publika odgovara potvrdno, za nju se zapravo i stvara, a ne za nekolicinu nabusitih intelektualaca. I najzagriženijim avangardnim tipovima je drago kada su im izložbe dobro posećene, niko na slavu imun nije

U Srbiji stvaraju mnogi izvanredni umetnici ili kako je jedan slikar koji živi u Portugaliji rekao iznenađen njihovom brojnošću: „Ni manje zemlje, ni talentovanijeg naroda“. Oni sada nemaju skoro nikakav manevarski prostor, ne postoji za njih mogućnost izlaganja, beogradske galerije, a sve više i one u unutrašnjosti zatvaraju se za sve vidove figuracije. Iz Gradskog sekretarijata i Ministarstva kulture ne stiže im finansijska pomoć, a privatni galeristi ih manje ili više ucenjuju i sami tavoreći.

KADA SE „CEO SISTEM“ URUŠAVA
Srbija možda nikada nije imala više i boljih slikara, kao što oni nikada nisu bili u gorem položaju. Za vreme Kraljevine Jugoslavije nadležni su shvatili da ulazak u Evropu znači pre svega kulturno uzdizanje. Kraljevina je bila deo Evrope zahvaljujući pre svega umetnicima, književnicima, filozofima i naučnicima, čije predstavljanje je pomagala država. Najvažniji izlazak u svet Kraljevine Srbije bilo je učešće na jubilarnoj rimskoj izložbi 1911. godine, gde je Meštrovićeva kosovska simbolika privukla pažnju evropske umetničke javnosti. U Titovo vreme nastavljeno je sa izložbama naših umetnika u svetu, novu državu nisu zastupali samo sportisti, naučnici, Fulbrajtovi stipendisti i književnici, već i likovni umetnici. Sadašnji ateljei izgrađeni su i predati na korišćenje u to vreme, a sa izložbi  redovno su otkupljivana dela za muzejske fondove i predstavništva u svetu. Veliko blago srpskog slikarstva nalazi se u posedu državnih institucija, kvalitetom izazivajući čuđenje čak i predsednika Putina. Sada su slikari, vajari, crtači i grafičari dovedeni na rub egzistencije, bez državne podrške ceo sistem se polako urušava i tone u prosečnost. Nepostojanje zdravog takmičarskog duha, propadanje tržišta, nemogućnost izlaganja i publikovanja, doveli su umetnike do teškog i bezizlaznog položaja. Više nije bitno kako ko slika, da li pripada realistima, majstorima fantastike ili nekoj trećoj struji. Još gori od materijalnih su duhovni problemi. Umetnici su sada prvi put u poziciji da se za njihov rad ne interesuju državne institucije, komisije, istoričari umetnosti, likovni kritičari i novinari. Skoro da je postalo izlišno stvarati, kao da to malo koga ovde interesuje, umetnici su u vakuumu bezizlazno upućeni sami na sebe. Mediji, galeristi i tržište su povezani, uskraćenost na jednoj odražava se na drugoj strani. U isto vreme publika nikada nije bila više željna prave umetnosti, a ne projekata, eksperimenata, instalacija, performansa i konceptuale, o čemu najbolje svedoče posete izložbama i reči ushićenja u knjigama utisaka. Izložbu savremenog srpskog slikarstva „Figuracija. Tradicija. Nacija“ videlo je prošle godine, bez bilo kakve medijske najave, tri hiljade posetilaca u beogradskoj Galeriji „Medija centra Odbrana“ („Dom vojske“), a u tom prostoru je izložbe „Sava Šumanović“, „Srpski vladari i vojskovođe“, „Umetnička galerija `Nadežda Petrović`. Izbor iz zbirke“ videlo, svaku pojedinačno, više od deset hiljada zainteresovanih. Izložbe posvećene Mileni Pavlović Barili, Paji Jovanoviću i najboljim srpskim slikarima devetnaestog i dvadesetog veka posetilo je u Galeriji „SANU“  po sto hiljada ljubitelja. Tragično je da se naši slikari u svetu susreću sa sasvim drugačijim uslovima. Željko Đurović, Sergej Aparin, Zoran Ivanović, Milan Tucović, Slavko Krunić, Vlada Mirković i Dragan Ilić Divogo stalno dobijaju pozive za grupne i samostalne izložbe u inostranstvu, dela im otkupljuju strani kolekcionari, nastupaju u elitnim galerijama i predstavljeni su u vodećim publikacijama. Za njih je krajnje porazno da su ovde odbijani u skoro svim beogradskim državnim galerijama i tek u svetu vide sa koliko ih pažnje i poštovanja dočekuju. Slike Đurovića i Aparina nalaze se i u jednom evropskom muzeju jer oni izlažu u muzejskim ustanovama, a ovde o njima ne može da se objavi ni novinska vest.

UMETNOST KAO „DRUGORAZREDNO SLEDBENIŠTVO“
Zaposleni u državnim institucijama nikako ne mogu da shvate da je umetnost jedne zemlje brend, da se predstava o njoj ne gradi samo na slavi Novaka Đokovića, „Egzitu“ i „Guči“. Likovna kultura  svuda je u svetu povezana sa turizmom i izvor je velike dobiti. Kustosi velikih muzeja najpažljivije osmišljavaju veleizložbe i na njih se hodočasti. Srbija sada ima sjajne slikare i u vreme oseke klasičnih medija mogla bi da nastupi sa njima, a da to ne bude nikakva zastarela koncepcija. Nema međutim političare i ljude u kulturi koji bi podržali slikarstvo. Pre nekoliko godina postojala je inicijativa da se u Vršcu i Beogradu organizuje velika izložba savremenog srpskog figuralnog slikarstva, sa težištem na autorima srednje i mlađe generacije, bila su u Vršcu odobrena i sredstva. Gradonačelnica Maja Gojković zaustavila je pripreme i premda je tada bila član Radikalne stranke sa ponosom je organizovala izložbu Endi Vorhola u Novom Sadu. Važnije su fotokopije homoseksualaca od najboljih dela srpskih slikara.
Govori se o ekološkoj inteligenciji, o značaju lokalnog, a zaboravlja se na likovnu inteligenciju. Slikar Tomislav Suhecki primećuje: „Kriza neće biti prevladana bez umetnosti“. Sada kao da je majstorstvo ovde postalo izlišno ili isprazno, kao da postoji bez smisla i samo radi sebe. Interes države u organizaciji velikih tematskih, grupnih ili samostalnih izložbi doveo bi do opšteg podizanja umetničkog nivoa. Umesto toga mi smo sada kao nikada do sada u provinciji, što smo bliže Evropi to smo zatupastiji i beznačajniji. Duhovnu obamrlost izazvali su naši vodeći intelektualci i novinari posvećeni isključivo avangardnim umetničkim strujanjima. Branislava Anđelković i Branislav Dimitrijević, do juče nepoznati u likovnom svetu, a sada na mestu direktora i kustosa beogradskog „Muzeja savremene umetnosti“ Slavko Timotijević, siva eminencija obespravljivanja slikarstva („Likovni život“, jedini naš umetnički časopis, nazvao je „Likovna smrt“), umetnost shvataju kao podložništvo, nešto što ne sme da smeta, isprednjači, bilo čime ugrozi strane domete, što mora biti drugorazredno sledbeništvo, prenošenje odavno utvrđenih stranih vrednosti. Naša avangarda je beznačajna jer nije naša, nema ničeg organski povezanog sa iskustvom  čoveka ovog podneblja, nije ni originalna, ni prepoznatljiva, što je primetio još guru svetske likovne scene Akile Bonito Oliva posetivši Beograd devedesetih. U trenutku kada stasavaju generacije koje ne znaju da ovde žive i rade sjajni slikari i drugi umetnici, jer nemaju priliku da vide njihova ostvarenja, zanemarujemo mogućnost da svetu predstavimo naše najbolje stvaraoce. U vreme kada u Evropi i svetu nestaje svežina savremenog slikarstva, mogli bismo nastupiti sa našim vrednostima, organizujući izložbe koje za srpsku kulturu imaju prevratnički karakter. Austrijanci su od Ernsta Fuksa i Bečke škole fantastičnog realizma stvorili svetski značajnu pojavu, osnovali muzeje i prateće izdavaštvo, a mi nismo mnogo toga učinili za Medijalu, uz Bečku školu najvažnije i od nje originalnije grupno ispoljavanje figuracije posle Drugog svetskog rata.

NAROD VEZAN ZA SLIKARSTVO
Masa naših slikara dostigla je sada takav kritični nivo da su moguće razne vrste predstavljanja, od sasvim savremenog realizma kojim se uspešno bave mnogi diplomci umetničkih akademija, novih vidova fantastike, do novog enformela i novog ekspresionizma. Srbi su narod vezan za slikarstvo i Dragoš Kalajić je u tom smislu hrabro priželjkivao ovdašnji likovni prevrat. Išao je tako daleko da je smatrao da će se kod nas pojaviti novi preovlađujući umetnički pravac, novi stil ili pokret koji će sintetički objediniti tradicionalno, vizionarsko i napredno. Svestan potrebe za restauracijom kriterijuma, preporodom slikarstva u Srbiji i svetu, Tomislav Suhecki u ruke Rembranta stavlja mašinku. Da li je u pitanju provokacija ili najava revolucije? U koga će pucati stari majstor? Da li se mogu praviti revolucionarne izložbe? Publika odgovara potvrdno, za nju se zapravo i stvara, a ne za nekolicinu nabusitih intelektualaca. I najzagriženijim avangardnim tipovima je drago kada su im izložbe dobro posećene, niko nije imun na slavu.
Kritičari kao Slavko Timotijević ne mogu da se pomire sa grandioznim uspehom Paje Jovanovića, u kome i sadašnje generacije prepoznaju uporišnu vrednost kao  nekadašnje. Za njega je to negativan uticaj, on odvlači pažnju, skreće sa kursa koji utopijski propisuju pojedinci, treba zaboraviti na sliku, odbaciti kist, boju, pero i dleto. Decenijsko držanje „Narodnog muzeja“ u zamrznutom stanju, zatvorenog za javnost, nije nimalo slučajno. Muzej je glavni centar obrazovanja, saznanja i ugledanja na najbolje uzore. Ulazeći u trezor večnih vrednosti, u aule istorije, posetilac se najpre susretao sa „Krunisanjem cara Dušana“ Paje Jovanovića, što i sada uznemirava Timotijevića i Rašu Todosijevića koji tvrdi da je stari majstor najveća sramota srpske umetnosti. Eksperimentatori bi najradije dekretom poništili petnaest hiljada godina svetske umetnosti i počeli od postmoderne. Suludost odbacivanja Paje Jovanovića i tradicije uočljiva je najbolje iz evropske perspektive. Nigde se kao u Evropi, a Evropa nema alternativu, ne neguje likovno nasleđe. Neka sadašnji naši značajni kritičari i umetnici predlože Francuzima da zaborave Pusena i Engra, Italijanima Leonarda i Mikelanđela, a Englezima Konstebla i Tarnera. Idiotizmu uklanjanja prošlosti u ime bezvrednih ili sumnjivih proizvoljnosti, fašistoidnom projektu totalizacije aktuelnog stvaralaštva, nisu pribegavali ni najbeskrupulozniji diktatori. Na osnovu toga postaje jasno  kakva bi demonska društvena stvarnost nastala kada bi političku vlast imali savremeni kritičari, filozofi i umetnici.

UMETNOST  UŠLA U NAROD
Da su u našoj likovnoj zbilji moguća i sasvim drugačija dešavanja koja dolaze sa vrha i nerviraju protagoniste pseudoavangarde, mogu se ovih dana osvedočiti građani i posetioci Beograda. Umetnost za narod i izlazak slika na ulicu sada se bukvalno događa. U centru grada postavljene su izvanredno digitalno odštampane kopije najboljih naših i svetskih modernih majstora, od Paje Jovanovića, Đorđa Krstića, Marka Čelebonovića, Jovana Bijelića do Kloda Monea, Pabla Pikasa i Morisa Utrila. Umetnost je na taj način sasvim ušla u narod, naši i strani modernisti su izjednačeni, uramljeni printovi mogu se  kupiti, a dela iz fonda „Narodnog muzeja“  ponovo su dostupna. U pitanju je ideja koja dolazi iz evropske muzeologije, pa bi „napredne“ snage za takvu javnu popularizaciju štafelajnog slikarstva i odvlačenje pažnje od aktuelnih kerefeka trebalo da se žale Evropskoj uniji. Skoro u Beogradu nije viđen bolji letnji umetnički program, sasvim drugačiji od propadajućeg „Belefa“, predstavljanje uspešne ideje koja nikom normalnom ne može da smeta. To bi mogla biti i stalna praksa ne samo u Beogradu, naši muzeji u unutrašnjosti kriju izvanredno blago o kojem sugrađani često ništa ne znaju. Tek sa remek-delima starijeg slikarstva postavljenim na zidove značajnih zdanja i institucija, kao što je „Srpska akademije nauka i umetnosti“, uočava se koliko su ružni i besmisleni grafiti i pojedini murali, koliko vrhunska dela zrače, ne gubeći ništa postavljena i na tarabe. Galerija likovnih predaka  unela je ovih dana svetlost na beogradske ulice, obasjavši šetače prodornim zracima istinske lepote.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.