„Uradi sam“ diktatori

Piše Miodrag Zarković

Naši vlastodršci više ne zapovedaju novinarima; ne, oni sada svojeručno obavljaju novinarski posao!

Kada EU ukine skraćenoj Srbiji vize, eto nama Milice Delević na svim kanalima, da pojasni kako je to sve ona doprinela takvom raspletu. Kada uhapse nekog od haških optuženika, eto nama ponovo Milice Delević da izračuna koliko smo se koraka približili članstvu u EU. Kada na Kosovu i Metohiji zapreti novi rat, kao što preti poslednjih nedelja, opet nam Milica Delević, ovog puta sa frekvencije „RTS“, pojašnjava kako će događanja oko Jarinja i Brnjaka uticati na evropske integracije.
Zaista, svako ko je u protekle tri godine često gledao televiziju, mogao je da stekne utisak da je u nekom divljem braku sa Milicom Delević, toliko mu često i nezvano šefica Kancelarije za evropske integracije gostuje u kući. U to ime: gradonačelniče, pomagajte!
***
Pomenuti gradonačelnik je, inače, protekle nedelje bio u prilici da na „spajanju obala“ na mostu preko Ade stoji naspram čoveka sa kojim mu, kako se predviđa, predstoji oštar politički obračun: naspram predsednika Srbije Borisa Tadića. I Dragan Đilas je u ovom „odmeravanju“ prošao mnogo bolje nego stranački mu šef, ali ne zato što je on sam, gradonačelnik, nešto posebno briljirao, već zato što je Boris Tadić još jednom, pred kamerama Đilasu odanog „Studija B“, delovao kao neko kome je politička korektnost, onako surova kakvu je on doživljava, pojela svako osećanje za normalnost.
Na novinarsko pitanje koje bi ime predložio za novi most, Tadić je istakao da su začetku ideje i samih radova najviše doprinela dva pokojnika, Zoran Đinđić i Nenad Bogdanović, pa je zaključio da bi najviše voleo da đuprija ponese ime „Zoranov i Nenadov most“. Tako da negde i nije čudno što je na poslednje predsedničke izbore Tadić izašao sa zlokobno infantilnim sloganom „I Kosovo i Evropa“, koji je u međuvremenu postao simbol njegove štetočinski neodgovorne politike. Čovek koji ni u nimalo obavezujućem ćaskanju nije sposoban da se odluči po kome bi nazvao jedan most, pa još nedovršen, zaista ne može da ima dovoljno svesti, intelekta ili pristojnosti da bi izabrao između državnosti zemlje kojom predsedava i izvikane šarene laže o kontinentalnoj superdržavi.
***
Zvanični Beograd je prerastao u „uradi sam“ verziju diktatorskog režima: naši vlastodršci više ne zapovedaju novinarima; ne, oni sada svojeručno obavljaju novinarski posao!
Tako već danima imamo situaciju da su jedini izveštači sa Kosova i Metohije – Borislav Stefanović i Goran Bogdanović, uz povremenu pomoć sve prisutnijeg i sve pogubljenijeg Milivoja Mihajlovića, šefa Vladine kancelarije za saradnju sa medijima. Kao da je jedino njima dozvoljeno da „obaveštavaju“ srpsku javnost šta se dešava u okupiranoj Južnoj pokrajini, kakve dalje korake planiraju tamošnji Srbi, kako na celu situaciju reaguje prištinska štampa… Praktično, niko osim njih ne sme da iznosi svoja zapažanja i saznanja, dok je njima to bezrezervno dozvoljeno, osim što čak ni oni nemaju odobrenje da pričaju o „sporazumu“ koji su „sklopili“ sa KFOR-om.
Tragikomični vrhunac te farse bila je emisija „Oko“ na Javnom servisu u utorak, 9. avgusta, kada su punih pola sata o kosmetskim prilikama i neprilikama polemisali upravo Stefanović i Mihajlović, uz nespretno i nesrećno blaziranu Antonelu Rihu u iznenađujućoj, za nju očigledno prezahtevnoj ulozi voditeljke. Polemisali?! Pa, ne baš, pošto o čemu bi njih dvojica, istomišljenici (ili – istoslužbenici), uopšte i mogli da polemišu?! Dva majstora su samo ponovili sve neumereno i neukusno trijumfalističke ocene zvaničnog Beograda, koje su tih dana širili sa svih mogućih frekvencija i iz svih mogućih informativnih emisija. Ni deset dana nije prošlo od onog, naoko tako dirljivog i požrtvovanog Stefanovićevog poziva narodnim poslanicima da ne koriste kosmetsku krizu za sitno strančarenje, a vrli Stefanović je u ovoj emisiji (kao i u vestima „B92“ istog dana) drvlje i kamenje osuo na opoziciju, pa čak i na nezavisne analitičare koji su se usudili da posumnjaju u njegove rodoljubive namere.